Uz Evropu okupiranu samom sobom i uz nadmetanje velikih sila kroz balkanske saveznike, sve češći incidenti i nasilje sa vjerskom ili etničkom pozadinom mogu dovesti do svojevrsne normalizacije nestabilnosti i postati gorivo budućih sukoba, kaže Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam za ’Zašto?’.
Okretanje
Ovo se može tumačiti na više načina.
Prvo, Hrvatska, koja je pre nekog vremena ušla u EU, kao i neke druge zemlje koje su pre nje ušle u EU, kao na primer Mađarska i zemlje Višegradske grupe, popuste čim uđu u Evropsku uniju u onim pristupnim kriterijima – znači dok su kandidatkinje moraju da ispunjavaju te uslove i stalno su pod monitoringom, a nakon toga jednostavno podlegnu onom stanju koje je bilo pre prijema, a to je da jednostavno manipulišu masama kroz nacionalizam, populizam i na slične načine.
S druge strane, imamo zemlje koje pretenduju da uđu u EU, tu pre svega mislim na Srbiju i na BiH. Kod njih, s obzirom na krizu unutar EU i nagoveštaje, pre svega, (francuskog predsednika) Emanuela Makrona i nekih drugih zvaničnika da 2025. ne samo da je nerealna za ulazak Srbije i Crne Gore, nego je uopšte upitno kada i da li će uopšte biti proširenja EU.
To u ovim zemljama izaziva jednostavno neku vrstu defanzivnog delovanja – ako nema EU, onda nećemo ni da ispunjavamo druge uslove.
Srbija je, na primer, prošle godine otvorila samo dva poglavlja i to je baš mnogo i ne sekira. Prosto se stiče utisak da se naša vlada pomirila s tim da od EU nema ništa, što se vidi i kroz izjavu, na primer, ministra vojnog Aleksandra Vulina, koji je nedavno rekao da mi imamo svoju politiku i imamo kome da se okrenemo ako nas Evropa neće.
A kad Vulin nešto kaže, to onda nije rekao samo kao Aleksandar Vulin, nego i kao član Vlade, a niko ga nije u tome demantovao.
Model koji pali
Sve to doprinosi tome da se vladajuće garniture neodgovorno ponašaju i da onda učvršćuju svoje položaje tako što podstiču populizam, a tolerišu nacionalizam. Onda na taj način skreću pažnju sa drugih gorućih problema, a to je ekonomija, problemi običnih građana, nedostatak vladavine prava, urušene institucije, velika korupcija i tako dalje.
Sa svim ovim nacionalističkim turbulencijama, drugi problemi stavljaju se u drugi plan, koji inače itekako tište građane. Postavlja se pitanje da li je jednom građaninu Srbije draže da istera jednog Albanca iz Borče koji ništa nije kriv, da ga otera na Kosovo, ili da se uvede konačno vladavina prava, da imamo slobodne medije, da nema korupcije itd.
Jedno 3-4 dana smo samo pričali o mitingu u Borči, kontramitingu, itd. Slične stvari se dešavaju u BiH i Hrvatskoj i to je model ponašanja koji su već dobro uvežbali lideri na ovim našim prostorima. Nažalost, taj model uvek pali.
Mnoge stvari koje su bitne za običnog čoveka padaju u zasenak, zahvaljujući tome što su udarne teme u našim elektronskim i štampanim medijima incidenti koji se dešavaju na ovoj osnovi i gde političari mogu da plivaju i da se ponekad pojavljuju kao pomiritelji – 'nemojte, znate'. Oni onda podstiču takvo ponašanje, ili ga tolerišu.
Rezervne varijante
Generalno gledano, pod jedan, mi se ovde ponašamo kao nestašna deca kad razredni starešina izađe iz razreda. Pod dva, međunarodna zajednica počne da se bavi nama kada počnemo da pravimo velike probleme koji mogu da izazovu regionalne turbulencije i da se time izazovu reperkusije na stabilnost Evrope.
Zato oni posmatraju ovo kao pojedinačne indicidente koji se dešavaju, jer smo i mi i oni oguglali na to. Ali, činjenica je da kada su u BiH vioski predstavnici primenjivali bonska ovlašćenja, tada nije ovakvih pojava, nije bilo paramilicije, delovanja islamskih ektremista itd.
Isto tako, kada je EU bila prisutnija ovde u Srbiji, onda se odmicalo u rešavanju problema Kosova, i nisu se dešavali ovakvi incidenti u toj meri. Mislim da su jedno vreme vlasti bile mnogo obazrivije i nisu se ubrzano počele ponašati bahato, da ih bude baš briga za vladavinu prava, kršenje osnovih zakona, ustava, medijskih sloboda, korupciju.
Nedovoljno prisustvo i zamajanost EU samom sobom, dovelo je u dovoljnoj meri do toga da je ovde prvo zavladao evroskepticizam, ne samo kod naroda, nego i kod vladajućih garnitura. Ako već nije sigurno da ćemo biti primljeni, hajde da teramo kako smo navikli, samo to sada bezobzirnije rade.
Ovde se već uveliko gleda na rezervne varijante. U BiH je nadmetanje velikih sila već uveliko. S jedne strane, uticaj Rusije u Republici Srpskoj, Turske kad je reč o bošnjačkom delu stanovništva, Amerika je uticajna u Hrvatskoj, a preko nje na pripadnike hrvatske nacionalnosti u BiH.
Ovo je sad postao jedan uzburkani region gde se štošta dešava, ali nije dobro što to u ukupnom zbiru može da proizvede jedan jako loš rezultat već u neko dogledno vreme.
Zaštitnici nacije
Pošto imamo tako nestabilnu situaciju u Evropi, koja ne zna šta će sama sa sobom, pošto imamo nadmetanje velikih sila, imamo globalnu nestabilnost, onda je ovo dobro gorivo za neki budući sukob. On može da se desi, a i ne mora.
Ja ne znam kako će se stvari dalje razvijati, ali sigurno nije dobro da ima toliko zapaljivog materijala u regionu, koji u jednom danu, u nekoj situaciji može i da bukne.
To je sindrom žabe koja se polako kuva a na kraju se skuva do kraja. Mi se polako navikavamo na jedno, pa na drugo, pa na treće, a onda kad se nagomila toga, otkud sad to kad bukne negdje. A mi se polako navikavamo na te stvari.
Prošle godine je Šešelju bilo zabranjeno obeležavanje godišnjice zločina u Hrtkovcima, ove godine je održao Otadžbinski kongres, i to bez ikakvog problema. Ovi divljaju u Borči, a najveći rezultat svega toga u Borči je da nije razbijeno staklo.
A to što je izazvana mržnja i što će braća Srbi patiti na Kosovu kao revanš – to nikom ništa. Jedna neodgovorna politika je na vlasti.
Nije ništa bolja situacija ni u Hrvatskoj, a da ne govorim ona trojka u BiH, koja se u krug prepucava i na taj način sami sebi dižu rejting kao pravi zaštitnici svoje nacije. Dodik je Bakira Izetbegovića, i Harisa Silajdžića ranije, trebao k’o hleb, jer su na taj način gradili imidž zaštitnika sopstvene nacije. To je, nažalost, naša situacija.
