ONO ŠTO SAM PROPUSTIO NA KRAJU
Soba u kojoj starim,
Jutros je osunčana i tiha.
Jedan zrak u njoj se gnezdi
Kao sunčeva ptica.
Mnogo čega više nema
što je prefinjeno i jasno
do sitnica,
ispunjavalo nju i moje dane.
Puno toga neuhvatljivog
prolazi pored mene,
a da nisam u stanju da primetim,
iako pod i zidove prekrivaju sve zagonetnije mrlje.
Moj život!
Zvuči kao da sam izrekao samo pola istine,
i liči na film iz prošlog veka
koji nisam uspeo da odgledam do kraja,
ugrabivši samo zaplet.
Razlika između nepostojećeg
i neprimetnog je u meni,
i sve je manja.