Razočaranje u ovu “radničku pamet” kod nas je tim veće jer spomenuto mišljenje Radničkog saveta, da se potrebna ponuda novih Folksvagenovih automobila može obezbediti i većim korišćenjem kapaciteta u već izgrađenim pogonima u samoj Nemačkoj, ukazuje na zaključak da radnička klasa više nema “internacionalističku solidarnost” i da suprotno “profitno i pohlepno” opredeljenim menadžerima sa “globalističkom orijentacijom”, zagovara zaštitu “domaćih fabrika”, to jest “domaćih radnika”.
Problem s Radničkim savetom Folksvagena nije bezazlen, sa gledišta Srbije i drugih zemalja koje se sada nadaju velikoj auto investiciji jer po nemačkom Zakonu o radničkom saodlučivanju taj savet delegira polovinu članova Nadzornog odbora, bez čije pozitivne odluke kompanija ne može donositi krupne investicione odluke. Sada se srpske nade u otvaranje novih i dobro plaćenih radnih mesta u ovdašnjoj auto-industriji moraju vezati za odlučnost Folksvagenovih basnoslovno plaćenih direktora, okrenutih svetskom tržištu, da savladaju radnički otpor, to jest da radnicima i Radničkom savetu (koji uglavnom okuplja sindikalne lidere) objasne da je Folksvagen kao kompanija imao ogromne koristi od globalizacje i da ni rad u “domaćim fabrikama” u samoj Nemačkoj ne bi bio toliko unosan da firma nije odavno ušla u globalnu ekspanziju.
Populistički antiglobalizam, koji poslednjih godina tobože štiti “nacionalne interese” i “domaća radna mesta” u mnogim, pa i u najrazvijenijim zemljama (pogledajte samo Bregzit i njegovu parolu “Vraćanje kontrole”), možda najagilnijeg aktivistu ima u liku američkog predsednika Donalda Trampa. Na primer, kad smo već kod auto-industrije, Tramp je naterao Kanadu i Meksiko prilikom zaključivanja novog sporazuma o međusobnoj slobodnoj trgovini (NAFTA) da prihvate klauzulu (za izuzeće od kaznenih carina) o donjem nivou radničkih zarada u fabrikama koje učestvuju (do 40-45 odsto) u proizvodnji automobila koji se izvoze u SAD. Prema toj klauzuli o navodnoj “zaštiti radnika” od domaće eksploatacije, ti radnici ne smeju biti plaćeni manje od 16 američkih dolara po satu.
Kanađani to mogu da izdrže, ali meksičke fabrike neće moći, pa će tamošnje firme i njihovi radnici vremenom biti izbačeni iz linije snabdevanja fabrika koje izvoze automobile na američko tržište. I naša auto-industrija bi ostala bez budućnosti i investicija kad bi je dotaknula Trampova luda ideja jer bi sa 16 dolara po satu plate radnika Fijat Krajzler Srbija u Kragujevcu bile (hajde da to kažemo odokativno) oko 2.500 dolara mesečno. To bi, naravno, bilo dobro za zaposlene radnike, ali ne bi bilo dobro za Srbiju i njene nezaposlene radnike jer onda ne bi bilo novih stranih ulaganja.
Naša javnost je već godinama bombardovana pričama o navodno užasnim posledicama “svetske globalizacije”, gde milioni radnika rade za crkavicu dok bogati investitori parazitiraju na profitima koje izvlače iz siromašnih zemalja. Ima u tim pričama istine, ali pri svemu tome ne treba zaboraviti da je globalizacija spasla milione sirotinje od puke gladi i uvela ih u industrijsku civilizaciju (od Kine do Indije, Vijetnama ili Brazila, itd.). Jedino što je gore od globalizacije jeste povratak svetske politike nacionalizmu i populizmu koji podrazumevaju, prvo, trgovinske ratove, a ni oni drugačiji “nisu isključeni”. Apostaze “suvereniteta i integriteta” i veličanje “radničkog samoupravljanja”, to jest učešća sirotinje u donošenju poslovnih odluka, sve su to na prvi pogled humane ideje, ali one imaju i neugodne repove, naročito kada je reč o ekonomskim odlukama.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR