SRBI - MILJENICI ILI PASTORČAD? Polemika Dačića i američkog ambasadora o Venecueli otvorila staru DILEMU
Da li su nas samo pobede koje su istovremeno bile i nacionalne tragedije, u tim ratovima svrstavale na pravu istorijsku stranu, a da smo upravo kasnijim pogrešnim izborima prelazili na onu pogrešnu stranu istorije? Pitanje je da li je sopstveni interes onaj prevashodni orijentir za pravi izbor; da li je to prepoznavanje interesa vodeće svetske sile pa delovanje u skladu sa njenim stavom; da li ka pravoj strani vodi linija manjeg otpora; da li, zapravo, prava i pogrešna strana istorije ne mogu biti konstanta već zavise od konteksta...
Komentara 0
Najnoviji slučaj kada smo optuženi za nesnalaženje u toj vrsti orijentacije je komentar američkog ambasadora u Srbiji Kajla Skota koji je konstatovao da se Srbija po pitanju aktuelne situacije u Venecueli našla na pogrešnoj strani istorije. Pretpostavljamo da je povod za ovu konstataciju američkog ambasadora bio zvaničan stav srpskih vlasti kako "neće menjati odnos prema Venecueli niti će razmatrati promenu politike prema toj prijateljskoj zemlji".
Rusija i Dačićev ukus
Ministar inostranih poslova Ivica Dačić je 19. februara primio zamenika ministra inostranih poslova Venecuele i ponovio stav Srbije o nemešanju u poslove drugih zemalja. Ako tome dodamo da se ispred Ambasade Venecuele okupilo nekoliko desetina građana da izraze podršku tamošnjem narodu, ali i predsedniku Maduru protiv koga je Amerika i većina njenih saveznika - eto, belaja.
Kao što je teško univerzalizovati pitanje prave i pogrešne strane istorije, tako su različita mišljenja da li smo i koliko u ovom konkretnom slučaju pogrešili ili smo bili u pravu. Istoričar Milan St. Protić stvari vidi ovako:
- U slučaju Venecuele, Srbija s jedne strane sledi politiku Rusije koja podržava Madura, a s druge je, može se reći, pitanje ukusa, Maduro i njegov režim su po ukusu Ivice Dačića i na ideološki i na svaki drugi način. Šta je tu dobro za venecuelanski narod i koliko on trpi od te nesreće koja ga je zadesila, izgleda da nikoga ne interesuje. Južna Amerika je primarna sfera interesa SAD i jasno je da nijedan pokušaj da se tamo uspostavi režim koji bi bio protiv američkih interesa nije uspeo, ako izuzmemo onaj na Kubi zbog čega je za dlaku izbegnut novi svetski rat. Podržavati režime u Južnoj i Centralnoj Americi koji nisu u skladu sa interesima SAD meni ne izgleda mnogo pametno - kaže Protić.
Ideološke zablude
Dr Srđa Trifković, profesor Fakulteta političkih nauka u Banjaluci, ima drugačiji stav i smatra da je "Njegova ekselencija pogrešila":
- Ne postoji ispravna ili pogrešna strana istorije. Takve tvrdnje odražavaju progresivističku zabludu uslovljenu ideološkim blinkerima. Ta zabluda podstiče iracionalno verovanje u istoriju kao činioca samog po sebi, silu nezavisnu od ljudske volje koja vodi ka boljem i moralnijem svetu. Logična je posledica da pobornici takvog stava veruju da su njihove procene i stavovi ispravni i konačni, nepodložni empiriji i razumu. Strašna je zabluda da je istorija neumitni proces na linearnom maršu.
Pobornici te zablude, poput boljševika, bili su spremni da likvidiraju sve one za koje su zaključili da su na "pogrešnoj" istorijskoj strani - kaže dr Trifković, ističući da je "gospodin Skot ovom izjavom istakao sebe kao pobornika jedne ideologizovane vizure koja ga svrstava u rang sa boljševicima iz vremena Lenjina i da je "žalosno što je današnja Amerika postala Kremlj na reci Potomak".
Uverenje ili pragmatizam
Dramski pisac Siniša Kovačević kaže da mali narodi, poput Srba, svoju određenost i istančan ukus prema pravičnosti dokazuju u situacijama kada se priklanjaju ili ne priklanjaju velikima.
- Mi smo dva puta u istoriji umeli da prepoznamo koja je to prava strana. Jednom u Prvom, drugi put u Drugom svetskom ratu i u oba smo ušli pre Amerike. Suština je, a to govorim kao veliki poštovalac nekadašnje američke demokratije, da je upravo Amerika na stranputici i na krivoj strani istorije. U odnosu na Amerikance, mi dugo nismo na pravoj strani istorije i što se njih tiče mi smo bili na pogrešnoj strani i kada su nas bombardovali 1999. godine - kaže Kovačević.
Kada konkretizujemo naše "prave" i "pogrešne" izbore, na prvu loptu se vidi kako se od početka devedesetih pa do današnjih dana nismo baš snalazili po tom pitanju. Možda smo sa stanovišta neke vrhovne pravde i bili gde treba, ali sa stanovišta posledica koje su nas snalazile izbor nam nije bio neki. I tu dolazimo do toga da li se istorijska strana bira iz uverenja ili pragmatizma.
- U istoriji kao i u životu sve je stvar pobede. Onaj koji izađe kao pobednik taj nameće svoje rešenje i tako je od kako je sveta i veka. Dakle, izabrati pravu stranu je moralno pitanje, ali izabrati pobedničku je praktično i pragmatično pitanje. Kao država, trebalo bi da budemo mnogo mudriji nego što jesmo kada zauzimamo stavove u međunarodnim odnosima. Jedan naš trgovac grčkog porekla sredinom 19. veka kad je bila Istočna kriza napisao je svom sinu koji je bio na studijama u Parizu: "Dako da Bog da potrefimo pobedničku stranu". Naši problemi sa zapadnim silama, pre toga sa Sovjetskim Savezom počeli su posle Drugog svetskog rata, pa smo prvo bili u konfliktu sa Sovjetima da bismo u Miloševićevo vreme došli u koliziju sa Zapadom, što je kulminiralo bombardovanjem 1999. godine. To da velike sile vode nedosledne politike i da sebi mogu da dozvole da, kad im je to u interesu, podržavaju režime koji nisu njihovi ideološki istomišljenici takođe nije ništa novo. Imamo i primer Pašićevih radikala u 19. veku koji su unutrašnju politiku vodili po ugledu na britanski parlamentarizam, a u spoljnoj politici se oslanjali na carsku Rusiju - kaže Milan St. Protić.
Protiv realnosti
Srđa Trifković pak smatra da opredeljivanje za pravu ili krivu stranu istorije uvek odražava ideološku agendu onoga ko o tome govori.
- U krajnjoj liniji možemo reći da je čin Gavrila Principa od 28. juna 1914. godine bio na pogrešnoj strani istorije, jer je bio okidač globalne ratne katastrofe. Na isti način možemo govoriti o pučistima iz 1941. godine. Dakle, po tom pristupu Srbi bi trebalo da prihvate princip sila boga ne moli, odnosno ili se pokloni ili se ukloni i da budu na pravoj strani istorije tako što će sve aminovati moćnima. Po toj logici po osvajanju Srbije od strane Osmanlija trebalo je svi da pređemo u islam i bili bismo na pravoj strani istorije - zaključuje Trifković, dok slično viđenje "pragmatičnosti" spram istorijskih tokova ima Siniša Kovačević:
- Pragmatični narodi su tridesetih godina prošlog veka birali Hitlera. Međutim, ništa se tu ne može tretirati kao konstanta ili imati taj, kako je to sad moderno reći, osećaj za realnost. Realnost je takva pa hajdemo joj se prilagoditi. To nije tačno. Realnost je promenljiva kategorija i obaveza čovekova je da se bori protiv realnosti. Ako vam je dete u kandžama narkomanije, nećete pristati na realnost i čekati da se overi u nekom haustoru ili da ga ubiju dileri na ulici, nego ćete se angažovati i vi i cela porodica da mu pomognete i da promenite realnost. Dakle, nijedna realnost nije konstantna i večita. S druge strane, najbolje je kad se pragmatično i etično spoje, ali zato treba imati državnike na čelu države - konstatuje Kovačević.
U suštini, lako je velikim i moćnim da budu na pravoj strani istorije jer, po pravilu, oni su ti koji joj određuju predznak. Problem je sa nama malima koji bismo i da budemo u pravu ali i da ugodimo moćnicima. Sklizak je to teren i bar bi trebalo voditi računa da ne istrčavamo pred rudu. Jer, ako se tamo nađemo i iz motiva nesporne moralne superiornosti, točkovi će opet preko naših leđa.
Tri decenije pogrešnih izbora
Ako se može govoriti o našem kontinuitetu na pogrešnoj strani istorije, onda su to poslednje tri decenije. Počev od našeg nerazumevanja posledica pada Berlinskog zida i podrške srpskog režima pogrešnoj strani u Rusiji, preko toga da je odbijena ponuda tadašnje Evropske zajednice da Jugoslavija ubrzano uđe u tu organizaciju i Vašingtona da se postane članica NATO. U toku rata je odbijen plan Z-4 koji je garantovao punu autonomiju Srba u Hrvatskoj. Pa i u čuvenim pregovorima u Rambujeu je garantovana teritorijalna celovitost Srbije sa visokom autonomijom za Kosovo, ali u okviru Srbije. Odbijeno je zbog toga što je to podrazumevalo ulazak NATO trupa na Kosovo da razoruža i naše i albanske paravojne formacije. Rezultat: opet smo dobili NATO, a izgubili smo Kosovo. Prethodno smo bombardovani.
Nerazumevanje i neznanje
Nekad biti na pogrešnoj strani istorije znači da ne razumeš ili ne poznaješ sopstvenu istoriju ili da je se stidiš. Tako mi ove godine u Srbiji nismo obeležili stogodišnjicu od proboja Solunskog fronta, što je bila odlučujuća bitka Prvog svetskog rata koju je sa saveznicima dobila srpska vojska. Bio je komemorativni skup na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik i to petnaestak dana nakon datuma velike ofanzive od 15. septembra. Objašnjenje ministra Ivice Dačića bilo je da se to i ne može obeležavati u Srbiji jer se "odigralo na teritoriji strane države", što čak i nije tačno jer je proboj počeo sa teritorije Kraljevine Srbije (bitka kod Dobrog Polja). Takođe vulgarni antikomunizam s početka devedesetih godina doveo je do prećutkivanja ili stidljivog sećanja na našu antifašističku prošlost u Drugom svetskom ratu.