"Razumem vas, boljega bilo nije" KO JE DRAŠKO REĐEP?

Stipe Šuvar je tvrdio da je, kao truli krležijanac, izmislio Vojvodinu koje, po njemu, zapravo i nema, u kontroverznim likovima savremenosti pronalazio je Robin Huda naših dana, sve mareći žene sa prošlošću i muškarce sa budućnošću. Žirirao je sve što mu je bilo pred očima i na pameti: AVNOJ, Nin, Mis Jugoslavije, Oktobarsku nagradu Novog Sada, nagradu „Milan Bogdanović“, Nagradu Vukove zadužbine, Matićev šal, Zlatni venac Međunarodnog festivala Struških večeri poezije, Pulu, Niš, Novi Sad, Vrnjačku Banju, Moskvu, sve u vezi sa tamošnjim festivalima filma, Međunarodni likovni bijenale u Banja Luci, festival etnografskog filma u Gospođincima, Međunarodni filmski festival u Moskvi, Zmajevu nagradu Matice srpske, nagradu za najbolju dramu povodom stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta (1961), „Stevan Sremac“, nagradu „Večernjeg lista“ na Sterijinom pozorju, nagradu Tribine mladih, nagradu „Todor Manojlović“, Nagradu „Dejan Medaković“…

Otvorio je, gotovo po pravilu sa kataloškim predgovorom, stotine i stotine izložbi, promovisao bar nekoliko puta više raznih knjiga i publikacija. Trostruki je dobitnik Brankove nagrade za studente Matice srpske, ali je već veoma rano osvojio i Oktobarsku nagradu grada Novog Sada, nagradu „Milan Bogdanović“ za najbolju književnu kritiku u Srbiji, kasnije i nagrade „Stražilovo“, Zmajevih dečjih igara, „Iskru kulture“ Kulturno prosvetne zajednice Vojvodine, kao i nagradu „Dragiša Kašiković“, nagradu za životno delo Društva književnika Vojvodine. Baštinik je Vojvodine, kao i laureat Vukove nagrade Kulturno prosvetne zajednice Srbije (jedanaest godina posle supruge Jelke). Godinama je osporavao 1. februar kao dan grada Novog Sada, da bi, posle Aleksandra Tišme, Đorđa Balaševića, Rite Kinke, Ninoslava Radovanovića dobio baš tu Februarsku nagradu.

Foto: Rajko Karišić / Promo

Koliko kontroverzi, toliko i inicijativa. Bio je prvi predsednik Akademskog literarnog kluba, u studentskim danima, a godine kada je vodio kulturnu  redakciju Tribine mladih (1955–1960) svakako su nezaobilazne u istoriji tog drugog, alternativnog, otvorenog Novosadskog univerziteta. Sedamdesetih godina aktivno je podržao Igora Mandića u osnivanju Gastronomske akademije parola i narodnosti Jugoslavije, uređivao petnaestak godina Prvu knjigu Matice srpske (1959–1974), pisao kolumne u Ekspres Politici, Osmici, Gala svetu, Svetu, zatim u Večernjim novostima objavljivao fragmente Draškovog raboša, a od 1995–2000. u Borbi obimni Imaginarni muzej Vojvodine, da bi, evo, do poslednjih dana života bio omiljeni  stari nameštaj u Vojvođanskom magazinu. U mladosti beogradske televizije, naizmenično sa Petrom Džadžićem i Milošem I. Bandićem, vodio emisije tv lektire, a glasoviti su bili njegovi razgovori pred televizijskim kamerama sa Milošem Crnjanskim, Dušanom Matićem i drugima. Nije mario da ljude otkloni od njihovih zabluda. Najčešće ih je upućivao na njihov, ne na svoj put.

Navodno, jednom ga je mlada Romkinja, prodajući svašta iz ruke, prepoznala: Baš si gospodin, a znam i šta si: advokat. Unekoliko je i bio advokat različitih subjekata, pokadšto posredujući i u vlastitu korist, prevashodno. Imao je sindrom soliste. Ima mišljenja da su se ljudi u njegovom okruženju osećali značajnije i bolje nego inače. Tvrdio je da je pripadnik tzv. vertikalne generacije. Kriticizam mu je bio jači od svake vere. Radoznao, nije odoleo mnogobrojnim iskušenjima, ali mu je uvek predmet kritike i pisanja bio odveć malen kao papir, knjiga, beletristika uopšte. Pre svega je, dakle, bio kritičar života, konkretni kritičar, poslednji koji je još pisao epistole iz salona u Ćirpanovoj 49, novosadskoj, istoj onoj gde je novosadsku raciju preživeo Danilo Kiš. Opsesivno je bio vezan sa temama i sudbinama Vojvodine stare, izričito je smatrao da je Vojvodina mentalitet, a ne geografija. Navodno nije mario ljude na vlasti, ali je često bivao u njihovoj blizini. Kao da je odista najviše naučio od Miroslava Krleže i Dušana Matića. Nije trpeo netoleranciju, provincijski, zadužbinski ukus. Bio je jedan od svega sedmoro koji su položili cveće na grob Svetozara Miletića na dan stogodišnjice njegove smrti. Velike energije, sklon digresijama, nije se obazirao na to da li ga slušaoci teško prate, a čitaoci sasvim podrazumevaju.

U kritici su kod njega najgore  prolazili oni koje je godinama, čak i decenijama prećutkivao. U Vojvodini, ali i šire, poznavao je sve koji nešto vrede, a gotovo svako mu je bio, uverili smo se, ili rod ili kum. O tome postoji mnogo anegdota... Najornije se osećao u „svojoj“ sobi, sa kibicfensterom u „Prometeju“, svejedno da li je knezu Aleksandru Karađorđeviću tumačio funkciju kibicfenstera u toj tada  kultnoj sobi, ili, po pravilu petkom, tačno u podne, usred mnoštva mladih i starijih fanova ili tek jednostavno sagovornika, govorio o Crnjanskom, Konjoviću, grofu Čanu, Nurejevu, Satiju…

Imao je svoje rituale, prepodnevna kafa u „Fokstrotu“ gde je sa poznatim konobarima i vlasnicima čitao novine naglas i ćaskao; „Ravel“ Kiće i Dubravke Stefanović u Subotici: gde je njihova ćerka Isidora čak njegov glasni, zarazni smeh snimila kao kadencu za buđenje; „Andrić“, čarda na somborskom Štrandu; „Gurinović“ u Subotici; „Aleksandar“ u Aranđelovcu, Salaš Đorđević kod Subotice… Kada je u jednom trenutku opasnosti usred rigidnog onog autonomaškog režima bežao, onda je utočište pronašao u Lapovu i u Kragujevcu. Znalo se koje su njegove sobe i kod Zdravkovićevih i kod Pavićevićevih. Neskroman je bio po vokaciji, ali uvek sa karnerima ironije. Kada se zahvaljivao na Februarskoj nagradi, koju je, inače, godinama osporavao, pred prepunom dvoranom „Jovan Đorđević“ Srpskog narodnog pozorišta jednostavno je priznao: razumem vas, boljega bilo nije. U srodstvu je bio i sa pakračkim vladikom Mironom Nikolićem i sa jednim zagorskim grofom, pokazivao nam je grb, stari su mu imali prezime Rađelović, na dobrom mestu u Grbovniku u Fojničkom samostanu. Posle su, prenosio nam je  predanje, koknuli nekog Redžep pašu i morali su da beže u Podravinu, čak na sever, i ono ubistvo im je ostalo kao opomena u prezimenu, novom.

Miljenko Smoje je pisao kako šarmantnijeg i atraktivnijeg grofa nikada upoznao nije, a kada je kod filmskog reditelja Ordinskog na večeri izbio požar, jedini je on, vele svedoci, ostao mirno ispijajući votku uz krupni crveni kavijar, za stolom: Sve mu je bilo sumnjivo, i požar, pa još i kod filmskog maga…

Široke radoznalosti, daleko prostranije tumačeći i afirmišući vrednosti do kojih mu je stalo, on nije bio usko literarni kritičar, a njegove je dosetka o tome da su u njegovoj, ispisničkoj generaciji kritičari ili odustali, ili su mrtvi – bila je tačna. Ćudljiv i često nepredvidljiv, imao je svoje zone sumraka i u ignorisanju, i u negativnim referencama nekih znamenitih autora. Đule, frontmen grupe „Van Gog“ tvrdio nam je kako je Draško jedini u Srbiji koji govori u duru, dok svi ostali u molu. U svakom slučaju Draško je bio sasvim  naočit, prepoznatljiv, govorio je  i pisao rečenicama iz dobre tradicije eseja Vojvodine stare (Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Miloš Crnjanski, Borislav Mihajlović Mihiz). Stigao je da se dopisuje s Ivom Andrićem, Andre Moroa, Milošem Crnjanskim, Veljkom Petrovićem u čijoj kući na Dedinju je svojim studentima, uz Veljkovo učešće, držao seminarske vežbe. Slikali su ga i Konjović i Omčikus, i Hodi i Stojkov, i oboje Mihajlovića, Mića i Sanja, i Matić i Beara, i Maja Erdeljanin i Draginja Marić, i Bojan Cvetković i Petar Ćurčić…

Foto: Promo

Hedonista i po mnogo čemu pust Sremac, zapravo je bio jedinstveni veliki radnik. Samo bi se od zabeleški na koricama knjiga koje je propratio na njihov put među ljude, mogla da  sačini dobrana knjiga. Tu je bio nalik na Morijaka, sumnje nema. Za deset godina kolumne u tabloidu Svet (1992–2001)  je samo u tim tekstovima, među kojima se nalazi i njegov ratni dnevnik 1999. godine, više od 270 imena negativno atribuirao. Doduše, nije bila reč samo o literaturi, nego i o negativnim njegovim junacima iz šou biznisa, politike, sporta, avijacije, filma…

Pišući u kontinuitetu od punih 65 godina koje smo nedavno obeležili na njegovom poslednjem rođendanu, mahom o autorima i pojavama dvadesetog veka, bez ikakve pauze, distance i zadrške, prateći i osluškujući ritam rečenice bar nekoliko naraštaja, dr Ređep je bezmalo ostvario san o nezavisnosti i nepotkupljivosti. Njegovi standardi koji su postavljeni i ostvareni voluminoznim književnim opusom koji se meri desetinama knjiga i hiljadama bibliografskih jedinica, zadiru u samu suštinu postojanja našeg književnog ambijenta.

Predlagači Ređepovi za Vukovu nagradu napisali su i ovo u obrazloženju:

– visoka mera tipično civilizovane, srednjoevropske tihe, ali itekako uticajne tolerancije, ostvarivana upravo u višejezičnoj i multinacionalnoj sredini;

– neprekidna, negovana pomisao na pluralizam srpske kulture, napose književnosti, u čemu je kategorija srpskog severa posebno uočljiva;

– nova čitanja znamenitih stvaralačkih struja i pravaca dvadesetog veka, sa posebnim osvrtom na srpski nadrealizam, kao i signalizam koji je uticajno podržao;

– uočavanje različitosti u književnosti koja nastaje;

– uporno insistiranje na tzv. vertikalnoj generaciji, kao doslednoj, uzajamnoj i unekoliko antologijskoj orijentaciji slobodne misli;

– snažna podrška mladim talentima, dakle u trenucima kada je presudno potrebna;

– sinkretizam umetničkih žanrova i signala, kao bitna korelacija Moderne (ne tek jedino u primeru Miloša Crnjanskog i Milana Konjovića);

– dosledno prihvatanje teze T. S. Eliota o dugoročnoj kritičkoj akviziciji kada se nasluti izuzetan talenat, imaginacija bez granica.

U generaciji kojoj ispisnički pripada, dr Ređep je jedini koji još uvek, radosno i bez zazora, komentariše i afirmiše i najmlađa naša književna, likovna, filmska imena, pružajući tako u ruke još neostvarenim, novim talentima prvu vizu za ulazak na veliko i neomeđeno poprište misli, doziva, neistosmernosti.

Neumorno popularišući, ovde i na strani, našu modernu umetnost, dr Ređep je jedinstvena pojava, kritičarska, urednička, promoterska, izdavačka, medijska u svakom pogledu, atraktivna, i neponovljiva.“

Antologičar i urednik, do krajnjih granica atribuirajući „svoje“ pisce, reditelje, likovne umetnike, ličnosti najrazličitijih profesija, Ređep je u biti bez prekida tragao za tipovima koji ostavljaju trag, koji predstavljaju oriđinale sredine, vremena, literature. Od publikovanja svog prvog eseja negovao je onu vrstu književne, estetske i socijalne misli koja je kritiku uočavala prevashodno kao test, kao posredništvo između autora i čitalaca, gledalaca,  slušalaca.

Njegova istraživanja naše alternativne književnosti svakako su doprinela drukčijem odnosu prema nerazborito skrajnutim nekim autorima (Bogdan Čiplić, Ljubiša Jocić i drugi), a njegova sagledavanja Vojvodine stare, kako se i zove jedna njegova knjiga iz 1970, imaju ambiciju da ne samo geopolitički i kulturno-istorijski nego kao neponovljiv mentalitet prepoznaju srpski sever kao onu destinaciju u kojoj je jedan nacion sticao racionalniji sud, novu radoznalost, ironičan pogled.

Sad kad se zatvara krug sećamo se kako se poigravao s inverzijama svojih godina, po uzoru na Milana Konjovića, njegovog velikog prijatelja koga je, do poslednjeg dana, korio kako se mora neprekidno, čak i on, dokazivati, i kako se ne živi od stare slave, –  i kako se mora delati  pravom mladićkom unezverenošću. Pamtim kako se, kao mali dečak, sa podignutim prstom začudio nad jednim autoportretom Miroslava Antića: crvena suza mu se učinila neobičnom, deranskim štosom, zezanjem. Bila je javna tajna da je tajni savetnik u „Prometeju“ i da je,  poslednjih pola veka, veliki poklonik Šumadije i Kragujevca koji mu je uzvrati titulom počasnog građanina.

Foto: Privatna arhiva

(Zoran Kolundžija u saradnji sa Slobodanom Pavićevićem 2008. godine, prilagođeno komemorativnom skupu u Novom Sadu 31. janura 2019.)