Galgenhumor

Događa se, naime, da neki otresit osuđenik na smrt, umesto da kukumavči i bogoradi, izvali masnu šalu, uglavnom na svoj račun. Iz razloga koje, pretpostavljam, ne treba obrazlagati, zbirka pomenutih šala spada u biblioteku onih tankih, ali jebitačnih, knjiga poput, recimo, Italijanskih junačkih pesama, Telefonskog imenika Tirane i Istorije demokratije u Srba.

Osim humora pod vešalima, postoje i sranja pod vešalima, a jedno takvo se dogodilo na subotnjim protestima kada se (za sada) N. N. počinilac pojavio u protestnoj masi noseći poveliku maketu vešala sa poprilično profesionalno vezanom omčom. Bilo je „više nego“ predvidivo da će ta imbecilna galgen instalacija (bez obzira u čijoj izvedbi) izazvati amok i moralnu paniku u redovima vladajuće hunte. Kao što biva – oglasili su se dežurni papagaji na tri slova – vešala „vređaju slobodarska osećanja srpskog naroda“. I pročaja.

Ono, fakat, vešanja nisu ostavila dubljeg traga u istoriji pogubljenja u Srba. Kodža Miloš je nešto malo vešao pod kragujevačkom kruškom – uglavnom zbog štednje municije – a jedino vešanje vredno pomena obavio je Karađorđe obesivši rođenog brata. Oca je, prethodno, pogubio metkom. Od tada naovamo, pogubljenja u Srbiji se tako izvršavaju – metkom. U najnovije vreme – s leđa.

Ima, dakle, galgenhumora koji nasmeju, ima i takvih (malopre pomenuti) od kojih se čoveku prikenja, a ima i takvih zbog kojih čoveku dođe da se obesi i prekrati muke. Eklatantan primer takvog jednog je kontraprotestni SNS-ov spot u kome trojica diletanata (možda i akademskih) izigravaju Đida, Vuka Jeremića i još jednu osobu za koju nisam ustanovio ko bi mogla biti i šta predstavljati.

E sad, ocrniti političkog protivnika, uvaliti mu dubaru, poraditi na padu njegovog rejtinga skandalozno je i moralno panično samo u Srbiji, obećanoj zemlji foliranja, u kojoj – počev od 1987, zaključno sa današnjim danom – ne postoji nikakva druga politika osim politike ocrnjivanja, panjkanja i „satanizacije“ političkih takmaca. Ali znate šta. Ako se ocrnjivanje namerava obaviti na posprdan način, sprdači moraju znati da je sprdnja mač sa dve oštrice, koji očas posla umesto predmetu sprdnje, otfikari glavu sprdačima.

Upravo se to dogodilo autorima, akterima i producentima „inkriminisanog“ spota, koji je – fama volat – koštao 100.000 evra. Moje skromno mišljenje je da je spot snimljen mnogo više zbog tih 100.000 evra nego zbog ocrnjivanja Đida i Vuka, a pitanje od milion sendviča – zbog kojeg bi trebalo porazmisliti o kolektivnom vešanju – jeste kako se dogodilo da individuumi sa takvim glavama zavladaju svim, svakim i svačim. Ne može to biti samo njihova zasluga/ krivica. Mućnite malo glavom.