Dvadeset filmova 2018. godine (2)

Ovaj put, radi se o filmovima kojima dominira engleski jezik (uz „Ostrvo pasa“ Vesa Andersona kao neku vrstu izuzetka, u kojem ima puno japanskog jezika ali često bez prevoda – koncept je u pitanju). U skladu sa pasivno-aktivnom agresijom primenjenom u najavi prošlonedeljnog segmenta, valja istaći da je autor odabira tokom godine gledao i filmove „Oblik vode“ (r. Giljermo del Toro), „Fantomska nit“ (r. Pol Tomas Anderson), „Tiho mesto“ (r. DŽon Krasinski) „Zaista, nikada nisi bio ovde“ (r. Lin Remzi)…

Hereditary (Nasleđeno zlo, r. Ari Aster, SAD)

Zanimljivo, ponekad nije dobro verovati reklami. Većinski deo neprirodno velikog broja gledalaca pao je kao žrtva advertajzinga nadajući se da će ih „Nasleđeno zlo“ („najstrašniji film od ‘Isterivača đavola'“) naterati da sledeće noći za svaki slučaj spavaju uz upaljeno svetlo. Dobili su, mučenici, temeljan rad sačinjen od dve trećine Bergmana i jedne trećine italijanske žanrovske eksploatacije iz sedamdesetih. I bili su besni („Šta je ovo?! Ništa se ne dešava prvih sat i po!“) dok su oni pomireni sa mučenjem uz dva sata dopunjavanja reklame bili oduševljeni, neočekivano dobivši sasvim drugačiju zver.

How to Talk to Girls at Parties (Kako smuvati devojku na žurci, r. DŽon Kameron Mičel, VB/SAD)

Verovatno upotrebljavajući polovinu ili ni malo mozga (što kaže Strašilo iz „Čarobnjaka iz Oza“, „neki ljudi puno pričaju iako nemaju mozak“) pretrčavao sam pogledom kroz program prošlogodišnjeg FEST-a i zanemario ovaj naslov. A u pitanju je novi rad (ne toliko, snimljen pre tri godine da bi prošao par godina mrcvarenja pre objavljivanja) autora filmova „Hedwig and the Angry Inch“ i „Shortbus“. Poput pomenutih prethodnika ni „How to…“ nije lak za dešifrovanje. Lociran u kontrakulturni svet Londona 1977. godine, sa vanzemaljskom turističkom grupom podeljenom u klase kojoj je zemlja poslednja tačka ture i interplanetarnom ljubavnom pričom… film je recept za katastrofu ili mesto u izboru najboljih deset filmova godine.

Annihilation (Uništenje, r. Aleks Garland, VB/SAD)

Film koji je pretrpeo preterane pohvale i preterane kritike, u oba slučaja iz razloga „za i protiv“ političke korektnosti. Mana ima – uglavnom mlade naučnice, članice tima poslatog u misterioznu zonu što sve više preuzima zemaljski predeo oko nje i iz koje se niko pre njih nije vratio, često se ponašaju diletantski, u skladu sa celim nedomišljenim konceptom misije. Ali, kao što jedinke koje se nađu unutar „zone“ postaju mutanti nespojivih biljnih i životinjskih vrsta, film je mutant Karpentera i Tarkovskog. Možda najvažnije za uključivanje u odabir, radi se o SF-hororu koji zaista proizvodi nemir kod gledaoca, sa poslednjim činom kao najboljim delom.

Sorry to Bother You (r. Buts Rajli, SAD)

Ovogodišnji „Beži!“, na neki način. Značajno manje gledan zbog diskretnije žanrovske osnove. Nije da je nema kada glavni negativac, mladi milijarder zakerbergovskog tipa planira stvaranje mutantske rase ljudi-konja koji će – da se za trenutak vratimo kući – ćutke raditi za trideset hiljada dinara dok bogati postaju još bogatiji. Naš junak je, inače, crni „telemarket“ prodavac koji počinje da se penje uz piramidalnu korporacijsku konstrukciju nakon što je pronašao svoj „beli glas“. „Ne kao Vil Smit“, kaže mu iskusni kolega u tumačenju Denija Glovera, „to je samo kada zvučiš pristojno“.

68 Kill (r. Trent Haga, SAD)

Glavni junak je mlad muškarac, dovoljno inteligentan i prijatnog izgleda ali i sa jednom sputavajućom karakteristikom – pali ga da bude potčinjen ženi sa kojom je. Ne govorimo o nekakvim tinejdžerskim SM vlažnim snovima (mada ima i toga) već prevashodno o nesposobnosti odupiranja idejama koje žena s kojom je ima. Budući da njegova devojka ima psihopatski gen (brat joj je serijski ubica) biće poveden na put nasilja koji „vozi“ kroz film. Valja reći da je u po količini nasilja ekstremnom filmu scenaristički rad na likovima bio vrlo promišljen i odmeren, što ih čini stvarnim, uz glumce koji su pogodili pravu meru kiča.

Journey’s End (r. Sol Dib, VB)

Bio sam tada mlad za regrutaciju te ne mogu da sudim iz prvog lica ali verujem da je Prvi svetski rat izgledao otprilike kao što ga je u drami „Journey’s End“ prikazao jedan od njegovih učesnika R. S. Šerif. Ne mislim na odvajanje udova od trupova i pacove koji vam u snu grickaju gangrenozne rane već na mučnu atmosferu između saboraca. „Prijatelji iz rova za ceo život“, malo sutra. Gledamo ljude uglavnom pristojne, često banalne i pune mana, koji svi znaju da je njihov broj izvučen i čekaju da bude i javno saopšten. Sasvim prikladan dramski tekst (inače, prvi put ekranizovan u režiji DŽejmsa Vejla, zatim u Nemačkoj 1931. pod naslovom „Druga strana“, da bi usledile mnoge televizijske adaptacije) za obeležavanje godišnjice kraja Prvog sv. rata. „Mrtvi izgledaju toliko užasno mrtvi“, primećuje Leri Darel iz „Oštrice brijača“.

The Ballad of Buster Scruggs (r. DŽoel Koen, Itan Koen, SAD) i The Sisters Brothers (Braća Sisters, r. Žak Odiar, Francuska/Španija/Rumunija/SAD/Belgija)

Varam i dodajem listi jedan naslov više združujući dva vesterna. „Braća Sisters“ krišom, podlo, uvode motive poboljšavanja sebe i društva u naoko standardnu priču o ubicama u lovu na zaradu. I, bez greške, ne samo zbog reditelja i prve zemlje na koprodukcijskom spisku, radi se o francuskom filmu. Braća Koen, pak, naoko nepretencioznim „Netfliks“ omnibusom, predstavljaju najbolji film (možda i jedini dobar) još od „Ozbiljnog čoveka“. Uz to je u isto vreme reakcionaran, sa indijancima koji se pojavljuju kao ubilački „bog iz mašine“, i postmodernistički, bez optimističnih poenti i pravde koja svakoga stiže po zasluzi.

Under the Silver Lake (Tajna srebrnog jezera, r. Dejvid Robert Mičel, SAD)

„Neo-neo-noar“, recimo, budući da mi je posle par minuta svest posetio Altmanov „The Long Goodbye“ i do kraja filma nije me u potpunosti napustio. Priča prati amatersku detektivsku avanturu jednog lenjivca i beta-mužjaka kroz svet Holivuda 2019. godine. Zatim odlazi, vođen od strane ozbiljnog reditelja (dobro, što bi rekao lik iz domaćeg filma, u priličnoj meri „kompilatora i plagijatora“) u iznenađujućim pravcima. Recimo, do pitanja, „za kakvim tačno uzdizanjem bogati i moćni žude?“, ili do dugačke scene sa likom koji tvrdi da je tvorac svih muzičkih hitova u poslednjih šezdeset godina („Kada si imao petnaest godina i bio buntovnik, bunio si se uz moju muziku. Nema pobune, ima samo mene koji radim za platu.“).

Isle of Dogs (Ostrvo pasa, r. Ves Anderson, Nemačka/SAD)

Posle Indije („Voz za Dardželing“) i austrougarskog nasleđa između dva velika rata („Grand Budapest hotel“) Anderson istražuje Japan, onako kako jedino može, uz milion detalja i otuđenost od suštine (ali, šta je, uopšte, suština?). Predivno je odsutan kada u fabulu koja se tiče pasa prognanih na ostrvsku deponiju đubreta uključuje lik „belog spasioca“, nesvestan besa koji će izazvati u zajednici „ratnika društvene pravde“. Ali, to je on, naročito opasan i nesputan kada uposli savršenu glumačku trupu, lutkice koje se pomeraju frejm po frejm radeći sve što je zamislio.

The Man Who Killed Don Quixote (r. Teri Gilijem, Španija/Belgija/Francuska/Portugal/VB)

„Posle dvadeset i pet godina rada… i nerada“, piše na početku okončanja autorske opsesije koja je na kraju dovela do metafilmskog rezultata. Gilijemov film nije savršen zato što život nije savršen ali je toliko vredan i jedinstven da može da istrpi jednu takvu trivijalnu opservaciju. Što je važno, njegov autor nije ostao u ranim devedesetim već je scenariju tokom decenija dodavao elemente vremenskog trenutka – migrante, ruske tajkune, Bregzit… Umetnik, je li (a sam Gilijem je, na neki način, postao glavni lik filma), uvek živi u svom vremenu u kojem igra ulogu u priči o večnoj borbi za samostalnost i slobodu.