Šta bi bilo kada bi Zemlja imala DVA MESECA?
Kina želi da lansira veštački mesec u orbitu do 2020. godine kao način da se smanje potrebe za energijom zamenom uličnog svetla veštačkom mesečinom. Bez obzira na to da li će uspeti ili ne, njihova ambiciozna ideja zaista tera da se zapitamo: Šta bi se desilo da Zemlja ima dva meseca? Pa, to ipak ne bi bilo lepo, piše "Biznis insajder".
Komentara 0
Zamislite da se identični blizanac našeg Meseca pojavi odnekud i da ga Zemlja zarobi gravitacijom. Kako se smešta u orbitu, na pola puta između Zemlje i našeg izvornog Meseca, on će snažno povlačiti okeane. U stvarnom svetu, Mesec izaziva plime i oseke. Dakle, drugi mesec bi pojačao efekat. Pojava plimskih talasa koji bi bili 6 puta veći, narušilo bi obale i poplavilo mnoge od najvećih svetskih gradova, uključujući: Njujork, Singapur i London.
Ali ne bi se sva uništenja dogodila na Zemlji. Kombinovano povlačenje planete i originalnog Meseca bi takođe povuklo drugi mesec. Drugi mesec bi bio uhvaćen u potezu između Zemlje i prvobitnog satelita. Gravitacijsko povlačenje napred-nazad sa oba kraja bi iskrivilo površinu drugog Meseca, izazivajući ogromnu vulkansku aktivnost.Tako bi se površina drugog meseca preplavila crvenim rekama lave. Baš kao stotine vulkana koje danas vidite na Jupiterovom paklenom mesecu zvanom Io.
Ali čak ni to nije kraj spektakla. Upravo sada, naš Mesec se spiralno udaljava od Zemlje za 3,8 cm godišnje. U isto vreme, on povlači Zemlju usporavajući rotaciju planete, a to zapravo produžava naše dane za oko 1 sekundu svakih 40.000 godina. Možda ne zvuči mnogo, ali kada bi Zemlja imala dva meseca, to bi još više ubrzalo ovaj proces. Za nekoliko miliona godina, dan bi se produžio za 16 odsto i trajao duže od 28 sati.
Možda to zvuči sjajno, ali evo u čemu je problem: taj dodatni mesec bi na kraju otišao ka našem trenutnom satelitu.
Posle milion godina, dva meseca bi se sudarila! Udar bi bio tako masivan da bi rascepio sama jezgra meseca. Lava će izbiti iz njihovog centra - kao rovito jaje u svemiru. U međuvremenu, krhotine bi išle u svim pravcima, a deo njih bi neizbežno pogodio Zemlju, formirajući masivne kratere. To bi bila apokalipsa za ceo život na Zemlji.
A ono što ne bi palo na planetu bi umesto toga bilo zarobljeno Zemljinom gravitacijom. Formirao bi se prsten ostataka oko ekvatora, poput onima oko Saturna - ali ne za dugo. Za samo nekoliko godina, ti komadići bi se skupili zajedno, formirajući jedno veliko, jedinstveno telo. Možda ga oni koji prežive ponovo budu zvali Mesec.