Niko da svrati i upita jesmo li živi

TEŠKO mi je čim pomislim na sve što smo doživeli i što je moju porodicu snašlo. Već 24 godine smo smešteni u ovim ruševinama, ali daleko teže mi je zbog gubitka dvoje starije dece i supruga, koji je pre četiri godine preminuo od muke i tuge.

Ovako nam Kosa Košević (72), koja je iz Benkovca u Hrvatskoj sa tada petočlanom porodicom izbegla na Kosmet, govori o svom životu u izbegličkoj baraci u naselju nadomak Zubinog Potoka. Iako se, kaže, nadala se da će im život daleko od ratnog vihora doneti mir i spokoj, umesto toga, njihova porodica je doživela još veće patnje. Upravo zato Kosa ne spominje život u kući bez valjanih kreveta, stolica i namirnica, u kojoj prokišnjava krov.

PROČITAJTE JOŠ - UŽAS: Zapalila se zbog bolesti i nemaštine!

Da bi im barem malo ulepšali dane praznika, Koševiće su obišli humanitarci sa ovog područa, jer tragedije ove porodice nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

- Mada su nam iz Komesarijata za izbeglice obećavali neku mogućnost za drugi smeštaj, to pravo ne možemo da ostvarimo bez srpskih dokumenata - priča Kosin mlađi sin Zlatko. - Iako su nam mnogi govorili da će nam pomoći oko toga, sve se nažalost završilo na obećanjima. Niko nas više, osim Ljiljane Perović, humane žene iz Zubinog Potoka, gotovo i ne obilazi. Da nas pita imamo li šta za hranu, jesmo li živi... Ona nam je ovih dana donela pune kese namirnica.

Najstarijeg Kosinog sina Duška (45), koji je i po izbeglištvu radio kao vojno lice u Kuršumliji, ubili su 1999. vojnici Kfora iz Danske. Od tuge za bratom i umorna od izbegličkog života, marta 2013. godine Kosi umire i ćerka Milka(45). Godinu kasnije preminuo joj je i suprug Jovan, pa je, kako kaže, nastavila mučenički život sa sinovima, Slobodanom i Zlatkom.

PROČITAJTE JOŠ - Srbi iz Hrvatske ne odriču se svoje imovine: Kad je tvoje ni smrti se ne plašiš

- Iako sam nasledila suprugovu penziju, teško mi je što mi sinovi nigde ne rade - priča Kosa. - Slobodan je bolestan, dok mlađi Zlatko često ide u seču drva. Ponekad se pitam kako smo i mi uopšte preživeli.

SVE BIH DALA, SAMO DA SU ŽIVI

- Iako nam je velika imovina ostala u Benkovcu, sve bih dala samo da su mi sin, ćerka i suprug živi - govori Kosa dok nas ispraća iz jedne od kuća u svojevrsnom izbegličkom naselju u okolini Zubinog Potoka. Ovde je i dalje nastanjeno desetak porodica izbeglih iz Hrvatske.