Marko Nikolić ispraćen na večni počinak: "Staće na trenutak Ibar voda"

Poslednji pozdrav Marku Nikoliću na Novom groblju uputila je v.d. upravnika Narodnog pozorišta, rediteljka Ivana Vujić:

"Poštovani i voljeni gospodine glumče, sve je u najboljem redu. Scena je čista i prazna, vaša publika je ovde, sa ljubavlju, vaši dekorateri, šminkeri, vaše kolege glumci, vaše koleginice glumice, vaša čestita porodica, vaše troje dece. Svi smo ovde. O, kakav srećan dan. Po našim običajima ovo je drugi najvažniji dan u našim životima. Prvi kada se rađamo, a drugi kada ćemo vaskrsnuti. Ja vam se zahvaljujem na stotinama uloga koje ste nam dali, na onome što ste nam podarili, svoje srce, kožu...

Igrali ste Barona u komadu 'Na dnu'. Baron kaže: 'Zlatne kočije sam imao'. Tačno tako, gospodine Nikoliću. Zlatnim kočijama ste nas vodili kroz hladan, tmuran svakodnevni život, a sada se dešava ono što treba da se dogodi u komadu 'Na dnu' - treba da se otvore vrata i da čovek bude slobodan na kraju. Beskrajno hvala na svemu i živeli. Ovo je srećan dan", rekla je Vujićeva.

Na početku komemoracije u Narodnom pozorištu, Vujićeva je citirala reči Antonena Artoa: "'Pozorište je stanje, mesto u kome je moguće shvatiti anatomiju čoveka. Poznavanje anatomije čoveka omogućava nam i da ozdravimo i da razumemo život'. Marko Nikolić je 50 godina nama davao zdravlja i vodio nas putevima shvatanja, razumevanja žvota. Marko, beskrajno hvala", nakon čega mu je uputila Sonet br. 60 od Vilijama Šekspira (Kao što talasi obalu zapljuskuju/ smenjujujući se u borbernom redu/tako i ljudi idu svome kraju/žureći da život do kraja dovedu/Rođenje je iskra u okeanu svetla/do zrelosti se puzi, a onda i ona kruni/vreme ne može ništa našim stihovima/oni su jači/moja nada i tvoja vrline).

Potom su se dirljivim govorima, kroz svoja lična sećanja na Marka, od prvaka Narodnog pozorišta, oprostile i neke njegove kolege.

Dragan Bjelogrlić: Mnogo ćeš mi neodstajati, dobri moj ćale, dobri Gigo moj

Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija

Kako biti jednostavan, običan, nenametljiv, a istovremeno snažan, autentičan i neponovljiv? Hiljade i hiljade umetnika potrošilo je svoje živote tragajući za tom fomrulom, pokušavajući da dosegne taj idealan spoj. Marku Nikoliću to nije bilo potrebno. Naš Mare je tako rođen, tako je živeo. Voleo je da lovi ribu, plovi rekom, pije vino, svira gitaru i peva. Vozio se gradskim prevozom i družio sa alasima, komšijama, majstorima i svim jednostavnim i rekli bismo, običnim ljudima. O glumi, pozorištu, filmu i televiziji retko je pričao.

Uloge nije jurio, one su same do njega dolazile. I kada dođu, on ih nije pravio, on ih je živeo. Lišen ambicija da bude najbolji i najpopularniji, bio je i jedno i drugo. Zato se, kao najveća glumačka zvezda, krajem 80-ih velike Jugoslavije, vozio gradskim prevozom. I to nikom od njegovih obožavatelja nije bilo čudno. Bilo im je normalno, jer je uvek bio jedan od njih, deo tog bezgraničnog korpusa malih, naizgled, običnih ljudi. Zato je njegov Giga bio najomiljeniji Moravac i u Splitu, Ptuju, Mariboru, Rijeci, Cetinju, Tetovu, Zagrebu, Prištini... svuda.

Marka sam upoznao kao dečak na snimanju filma "Boško Buha". Igrao je našeg ratnog komandanta Puškara koga smo mi, njegovi ždrepci, zvali Ćale. Nekoliko godina kasnije postao mi je i pravi ćale u seriji "Bolji život". Pet godina snimanja serije i druženja van snimanja izmešalo je fikciju i život, tako da sam ga i godinama kasnije pri svakom susretu bar jednom oslovio sa "ćale" a on mene sa "sine". Bilo je to spontano, čudno toplo i iskreno.

Foto: Printscreen / RAS Srbija

U svojoj poslednjoj ulozi pred kamerama Marko je odigrao čoveka koji živi na splavu, peca i pravi brod kojim će otploviti na put sa koga se neće vratiti. Uloga je pisana za njega. Snima se scena kad odlazi brodom. Marko već teško hoda. Dan je tmuran. U trenutku kada brod isplovljava, oblaci se razmiču, pojavljuje se sunce koje zalazi u reku, brod plovi u suton. Snimanje se završilo, Marko je bio umoran ali zadovoljan scenom. Tiho je rekao, "Eh, što nisam sada stvarno otplovio".

Mare, ja te vidim sada na tom brodu kako poloviš ka mirnim lukama za kojima si tragao celog svog života. Želim ti mirnu reku i da se nekad možda sretnemo u jednoj od tih luka. Ti zabaciš udicu, ja pričam i nerviram te, onda ti uzmeš gitaru pa zapevamo. Do tada, mnogo ćeš mi neodstajati, dobri moj ćale, dobri Gigo moj.

Svetlana Bojković: Odlaziš u sazvežđe najsjajnijih

Dragi Mare,

Nisam ni sanjala da će doći dan kada ću imati potrebu da ti ispričam sve ono lepo o tebi a toga je bilo mnogo. Na ovoj sceni sreli smo se prvi put u predstavi "Madam San Žen" davne 1984. I sada, kada gledam ovu salu, ne mogu da zaboravim i ne mogu da verujem da više nisi tu. Ali, sigurna sam da tvoj duh ostaje ugrađen u scenu Narodnog pozorišta i da se njegov eho, njegova energija i dalje penje od prve do poslednje galerije.

Radili smo mnogo ti i ja, voleli smo se kao dva dobra, stara drugara i sve se nekako podrazumevalo, bez mnogo reči; kao vazduh koji dišeš. Radili smo igrajući se, smejući se, kroz šalu, vedro i ležerno, jer smo se oboje na neki način stideli hvalospeva i patetike. A danas je, evo, došao taj dan, nažalost, jer tek kada nekog izgubiš onda duboko osetiš pravu meru njegove vrednosti. Mare moj, znaj da ostavljaš divan, neizbrisiv trag u nama, tvom glumačkom jatu, publici kao i ljduima koje si izvan tog kruga susretao. Ostavljaš trag kao čovek pun topline, duhovitosti, čovek sa zdravim osećajem za realnost koga krase čestitost, jednostavnost, nepretencioznost i otvoren um.

Sa tobom se moglo razgovarati o svemu, od kulinarstva preko pecanja, raznih sportova, o muzici, pa sve do filozofije. Smejali smo se tvojim improvizacijama i imitacijama i uživali uz tvoju pesmu uz gitaru. Bio si bogat duhom i znanjem. Veiko je zadovoljstvo bilo igrati sa tobom. Pravo uživanje. Bio si sjajan partner, koji je uvek živo i sveže reagovao na ono što ti kolega na sceni plasira, dobaci. Bio si veliki glumac. Veliki umetnik. I znaj da odlaziš u sazvežđe najsjajnijih koji grade istoriju našeg glumšta. I pored bolnog gubitka, tvoja deca i tvoja Dubravka imaju čime da se ponose. Da se ponose tobom, Mare moj.

Dragi moj Fuše iz predstave "Madam San Žen", moj majore Ćiriću iz "Konaka", mužu moj iz predstave "Samo ljubav" i moj nezaboravni Gigo iz "Boljeg živoita", ponesi od mene veliki pozdrav tamo daleko, u nama nepoznatu dimenziju u koju si se uputio i neka ti je slava, Mare moj.

Boris Pingović: Dvadeset pet dana smo proveli neprekidno na sceni

Foto: Narodno pozorište Beograd / Promo

Te davne 1993. imao sam čast da svoju prvu premijeru na ovoj sceni odigram sa tobom. A te nemile, NEMILE 2018. odigrao si svoju poslednju predstavu na ovoj sceni, sa mnom. U tom zatvorenom dvoipodecenijskom krugu zbilo se puno toga, ali ću ipak izdvojiti našu zajedničku slagalicu koju smo slagali u tih 19 godina "Zagonetnih varijacija".

Trista izvođenja puta dva sata jednako je 600 sati, podeljeno sa 24 časa jednako je 25 dana. Dvadeset pet dana smo proveli neprekidno na sceni. Da ne govrim o onim još mnogobrojnijim danima satkanim od sata pre predstave i o-ho-ho sati u bifeu posle predstave. Pa gostovanja, putovanja... Ali sva ta suma vremena ne može da dogodi večnost, sve te sekunde, minuti, sati, dani, ipak su samo podanici njegovog veličanstva trenutka. Samo kroz sjaj trenutaka mogu su da se kandiduju za večnost, pa da znaš da ću ih, pregršt naših zajedničkih, poneti u svoju kad za nju dođe vreme.

Gospodine Nikoliću, vi ste vlasnik jednog od najblistavijih lapsusa izgovorenih na ovoj sceni, rekao bih i šire. Jednog od onih lapsusa koji nadžive svoje tvorce. Kada kao Hadži Sinanudin u predstavi "Derviš i smrt" jadikuješ nad kovčegom dervišovog brata Haruna, trebalo je da kažeš:

"Pošao je Harun puta ahireta, na put sa kojeg se niko ne vraća", a rekao si: "Pošao je Harun puta ahireta na put sa kojeg se rijetko ko vraća".

Tada smo se iskrivili od smeha a sada bih voleo da si ti jedan od tih rijetkih, iako znam da je to nempouće isto kao što znam da više nije moguće da ispuniš obećanje koje si mi 300 puta zadao poslednom replikom naših "Zagonetnih varijacija" u kojoj mi kažeš: "Mladiću, još nešto. Pisaću Vam". Zatim se svetla polako gase.

Dragi Mare, jedan si od onih posle kojih naše Narodno pozorište više nikad neće biti isto. Posle kojih ni ja više nikad neću biti isti. "Zbogom, moj Abel Znorko". Ti znaš da je to pretposlednja replika iz naše predstave. Zbogom do novog viđenja. Tvoj Erik Larsen.

Ljiljana Blagojević: Staće na trenutak Ibar voda

Pod svodovima ove kuće vozdizao nas je, vodio do ganuća, do smeha, do iskrene tuge skoro 50 godina. Lider na sceni obasut božanskim darovima talenta i dobrote, neisprljan slavom i aplauztima, dobri naš Marko. Lider na sceni, lider u pozorišnom klubu, okružen prijateljima koji jedva da dišu dok govori njihov Marko.

Po njegovom temenu prosuo se rog izobilja. Nije se štedelo na talentu, dobroti, smislu za humor, autoironiju. Zato se tako uspešno nosio sa danas nezamislivom popularnošću u vellikoj državi koju su mu donosile uoge u TV serijama i filmovima. Među 22 miliona Jugoslovena njegov Giga je bio najpopularniji. Kažu da je cela jedna svadba na Cresu zajedno sa mladom i mladoženjiom, kumovima i fra Jozom, napustila svečanu salu i u osam sati prešla u salon sa televizorom da vide "Bolji život" koji, nažalost nije stigao, koji se pretvorio u gorko posrtanje, u odlazak na hemioterapiju gradskim saobraćajem. Neko kome su se do poda klanjali zbog maestralnog Karađorđa, uloga u desetinama filmovima i serija, pozorišnih čarolija kojima je suvereno vladao baš na ovoj sceni. Staće na trenutak Ibar voda, nikud neće žuriti, da poslednji put čuje o kojim će to jadima da joj peva veliki Kraljevčanin i veliki Beograđanin. I ako postoji raj, a verujem da postoji, onda postoji i nebeski Dunav i nebeski brod vezan u nekoj nebeskoj marini. Marko tamo sedi. Zasluženo, kao svoj na svome.

Hvala ti na svemu, prijatelju, učitelju, brate.

Gorica Popović: Nikada nismo pričali o ulogama, pričali smo o životu

Foto: Instagram

Dragi Marko,

Veoma je teško danas oprostiti se od tebe. Prošlo je samo mesec dana kako smo posle dugog snimajućeg dana seli u automobil da nas razvezu kućama. Pun entuzijazma, pričao si o reci, o pecanju, o nekom ribljem paprikašu, o tome šta još hoćeš da uradiš na čamcu, da popraviš, doteraš... Stigli do smo do tvoje kuće, nisi dovršio priču. Vidimo se, rekao si. To je bilo to. Nismo se više videli.

Preko 40 godina poznajem Marka. Upoznala sam ga na Akademiji. Ja brucoš, on aposlvent. Njegova sjajna generacija već počinje da osvaja glumački prostor. Mi ih gledamo sa divljenjem i mislimo, valjda ćemo i mi tako. Marko je odmah bio veoma tražen. Igra snažno, pouzdane likove, juanke, partizane, naočit, sa oružjem u rukama i mangupskim osmehom, pubika ga već pamti i voli.

Imala sam sreću da radim u nekim projektima u kojima je stvarao antologijske uloge. U drami "Karađorđeva smrt", jednoj od prvih sa tematikom srpske istorije, Marko igra Karađorđa. Sećam se zaprepašćenih statista i okupljenog naroda, oduševljeog, koji su uvereni da je Crni Đoirđe ponovo došao među Srbe. Prilaze mu sa poštovanjem, obraćaju mu se kao Karađorđu, ljube mu ruku. Onda smo snimali dramu "Ujed" na Rajcu, gde igra majstora građevinca, snažnog, opasnog, neodoljivog, preplanulog, željnog ljubavi. Onda je došla ta '86. kad smo počeli da snimamo "Bolji život". Nismo znali u šta ulazimo, nismo se nadali tako brzom uspehu. Popularnost serije i likova je bila kao lavina a Marko, kao Giga, brzo se ustoličio i upisao u najomiljenije jugoslovenske glumce.

Giga, dobrodušan, pravedan, zabrinut, zadrt, a topao, ljudina. Publika ga obožava. A on nosi popularnost gospodski, uzdržano, često preskromno. Naravno, uporedo sa tim likom stvorio je još niz sjajnih uloga. Radi to sa lakoćom, nekako samouvereno, krajnje profesionalno. Zahtevan je. Često strog. Traži tačnost od svih saradnika. Onda se dugo nismo sretali, nismo sarađivali, zabrinuto sam slušala o njegovoj bolesti sve do serije "Senke nad Balkanom". Obradovao me novi Marko, opušten, vedar, energičan i maestralan u ulozi senilnog Dede. I u poslednjem zajedničkom poslu, seriji "Pogrešan čovek", uživanje je kad je on na setu, anegdote, imitacije, smeh do suza, radost igre. U čemu je ta Markova magija, ta uverljivost i snaga? U njegovoj jednostavnosti, u iskrenosti, izbegavanju svakog mistifikovanja glumačkog posla i zanata. Igrao je sa lakoćom, prirodno, kao da ne glumi.

Ne mogu da se setim da smo ikada razgovarali o ulogama. Uvek smo pričali o životu, o životnim stvarima, on nije hteo da bude samo glumac, hteo je da uživa u prirodi, ribolovu, kulinarstvu, prijateljima. Stalno mi je u poslednje vreme slao klipove kućnih ljubimaca. Zato je on sve igrao lako, prirodno, kao što je živeo.

Dobrila Stojnić: Uz jednu pesmu ispričao mi je svoj život

Sedamdesetih godina u Beogradu je bio vrlo popularan kafić "Žubor cveća". Tamo je moglo uveče i da se igra. Jedne večeri prišao mi je mladić, gotovo dečak, naklonio se i zamolio me za ples. Sećam se, svirao je "Poslednji valcer" od Ingelberta Hamperdinka.

Taj dečak bio je Marko. Od tada smo postali veliki prijatelji jer je uspeo, koliko traje ta pesma, da mi ispriča svoj život: da je siromašni student glume iz Kraljeva i da se plašio da neću pristati da plešem s njim jer sam ja glumica. A ja sam Akademiju završila možda te godine. Postali smo veliki prijatelji. Od tada se nismo ni razdvajali. Marko je bio moj zaštitinik, moj partner na sceni, praktično dane i noći provodili smo zajedno radeći, budila sam njega i Bogdana za jutarnji program na radiju, preskakala nekakve gajbe, kutije, na Bogdanovom tavanu da ih probudim.

Koliko smo koraka prešli na sceni, oko scene, na turnejama, po Beogradu, oko reke, bilo gde... mogla bi da se spoje dva kontinenta. Koliko smo razgovora vodili, reči izmenili na sceni, mogla bi da se složi u godine i godine. Koliko je ljutnje bilo kada sam ih budila i koliko sam ja energije uložila u to buđenje, nemoguće je da sva ta ljubav, sve to pirjateljstvo, sva ta energija, svi ti koraci nestanu. To negde postoji i ostaje. Zato neću da kažem "Marko je bio". Marko jeste divan čovek, veliki gumac, otišao je negde u neku tišinu, kao što je uvek umeo negde da ode da se malo odmori i verujem da će se opet vratiti. A onaj "Poslednji valcer" još uvek traje.