DOČEK UZ TOMBOLU I PEČENU ĆURKU Beograđani su nekada Novu godinu proslavljali mnogo drugačije nego danas
Trubači u kafani i tombola sa pečenom ćurkom kao nagradom, tako bi se ukratko mogla opisati "najluđa noć" u Beogradu između dva svetska rata.
Komentara 0
Ako ne nameravate da Novu godinu dočekate na ulicama i trgovima uz koncerte i vatromet, danas nedeljama ranije morate zakazati kod frizera ili šminkera, odbarati svečanu toaletu i rezervisati mesto u restoranu. Nekada je bilo potpuno drugačije. Skromno slavlje sa malo ljudi na koje su muškarci mahom dolazili sa surugama, čisto da obeleže datum. O tome nam govori poznati beogradski hroničar Vidoje Golubović.
- Bilo je obeležavanja mahom u kafanama i to onim koje su imale renome. Na tim, uslovno rečeno, dočecima, prema malom broju zapisa koji postoje, svirali su trubači, organizovala se tombola, a kao nagradu su učesnici dobijali pečenu ćurku. Kasnije, sa prihvatanjem zapadnih običaja, postaju popularni hoteli, koji su se nekada zvali gostionice. Tako, dok su jedni bili u kafanama, bogatiji Beograđani su odlazili u hotele. U "Palasu", recimo, pred sam početak Drugog svetskog rata, Nova godina se čekala tako što je bila organizovana večera, dok su dame šetale modnom pistom – priča Golubović.
Nova godina počinje svečano da se slavi tek deceniju po završetku Drugog svetskog rata ili 1955. godine, kada je proglašena za praznik. Ozbiljnije proslave organizovane su sedamdesetih i osamdesetih godina u domovima kulture i vojske, fabrikama i radnim organizacijama. Na repertoaru su bili šlageri i rok muzika, a ples je bio jedan od omiljenih i neizostavnih delova večeri. Studenti u domovima su pravili okupljanja, dok su oni koji su se "veselili" u krugu porodice spremali bogatiju trpezu za posebno veče.
Zanimljiv je podatak da su nezadovoljstvo brojnih građana ili čuveni protesti u zimu 1996/1997. godine bili povod za doček na gradskim ulicama. Na trgovima je danas potpuno nezamisliva "najluđa noć".
Od drveta pleli crkve i slavili Mali Božić na Bizerti
Najveći broj tekstova koji svedoče o slavlju u prošlim vremenima vezani su, priča Vidoje Golubović, za "badnjak, a ne za jelke".
- Pravoslavna vera je posebno isticala i ističe porodično slavlje, te su Božić i Vaskrs bili značajniji od dočeka Nove godine. Bilo je mnogo više vernika nego danas. Takođe, slavila se Nova godina po julijanskom kalendaru koju su do Drugog svetskog rata nazivali Mali Božić - priča Golubović.
Da i Veliki rat nije mogao da spreči srpski narod da slavi verske praznike pokazuju dokumenta iz tog perioda.
- Pošto je srpska vojska prešla Albaniju i deo njih poslat na sever Afrike u Bizertu da se oporave, oni su i tada nalazili načine da obeleže Božić, Uskrs, Mali Božić i krsnu slavu. Postoji mnogo dokumenata koji govore da je narod u Bizerti pleo crkve od drveta, donosili su slike svetaca i odlazili na liturgije. U to vreme je postojao značajan broj vojnih sveštenika koji su bili u dobrovoljačkim jedinicama. Obavljali su duhovničke obaveze da se sačuva slava i vera, sve ono što se odnelo iz Srbije. Posle rata, Beograđani su kupovali badnjake na pijacama ili su išli po njih u Topčider ili Košutnjak - kaže naš sagovornik i dodaje da se "sve to do Drugog svetskog rata izbrisalo".
"Gradska banda svirala po varoši"
Iako se veliki značaj pripisivao hrišćanskim praznicima, postoje zapisi o dočeku daleke 1850. godine.
"Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom. Poslednje večeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača, dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su kao što i pristoji, od Gospodske ulice, pa potom na Varoš kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom", zabeležio je list "Videlo".