"BIO SAM SVESTAN DOK MI JE SVIH 14 VAGONA PRELAZILO PREKO NOGU" Damjan je pao pod voz, a onda je usledio PAKAO

Incident koji se dogodio 13. juna 2003. godine potpuno je promenio njegov život, a on i danas, 15 godina kasnije, pamti detalje kobnog poslepodneva.

- Instinktivno sam pokušao da se sklupčam, a jedini trenutak kada sam nakratko, od nezamislivih bolova, izgubio svest bio je kada su me bolničari iznosili s šina na peron. Sirena kola Hitne pomoći bila je uključena, ne zaustavljamo se ni na crveno svetlo, vozili su me za Klaićevu, a u glavi mi je odzvanjala reč koja se spominje u vozilu - amputacija - priča Liska.

Tada je počela borba za život koja je trajala 25 dana.

- Bio sam životno ugrožen. Izgubio sam veoma mnogo krvi, a osim nogu, tu su bile i druge ozbiljne povrede. Kičma mi se doslovno rasula, a imao sam i hematom na mozgu. Dalje mi je sve u magli. Uglavnom sam bio uspavan, a budili su me samo povremeno, između operacija, da bi videli kako sam - opisuje Damjan.

Iz Klaićeve je prebačen u Kliniku za traumatologiju. Lekari su trebali sa sastave doslovno rasutu kičmu, a do tada, a verovatno ni nikad posle nisu imali takav slučaj. Pršljenove su slagali jedan po jedan, a onda su shvatili da dva ne mogu da spase, pa su stavili komad njegovog rebra s pločicama i šrafovima. Zahvat je trajao punih 19 sati, a lekari su bukvalno od umora padali s nogu.

- Iako su me pokrpili, niko od njih nije se nadao da ću se više ikada osloniti na noge. Sreća u nesreći bila je u tome što kičmena moždina nije bila prekinuta nego samo oštećena. To je bila tek jedna od dvadesetak operacija na kojima sam bio - govori Damjan za "Jutarnji list" i priseća se trenutaka kada bi ga probudili iz inducirane kome, tada bi ga pitali kako je, dali mu supu i vratili ga u san.

Život mu je spasen, ali tad je došlo vreme da mu lekari saopšte da više nema noge ispod kolena.

- Njih desetak ulazilo je i izlazilo iz sobe. Valjda nisu znali kako da kažu tinejdžeru da je ostao bez nogu. Bilo mi je čak i smešno da ih gledam jer, iako mi to niko do tada nije rekao, ja sam sve vreme znao - tvrdi.

Čudno je to, kaže, da kada si zdrav, nikad ne razmišljaš o ljudima koji nisu. U trenucima lucidnosti pokušavao je da se priseti neke hendikepirane osobe koju poznaje: "Setio sam se samo tog jednog čoveka koji se vozio u motornim kolicima i u tom trenutku samo me je bio strah da ne ostanem u kolicima. Nisam hteo da završim kao on". Ipak, ni u jednom trenutku nije psihički potonuo: "Bio sam na samo jednoj psihoterapiji. Realno, zaista mi nije trebala".

Kako kaže, iz današnje perspektive, borba za život bila je lakša od one koja je usledila, a počela je u Zavodu za rehabilitaciju i ortopedska pomagala jer je Damjan s 15 godina ponovno trebao da nauči da hoda. Dobio je proteze, ali dve nedelje nije mogao apsolutno ništa. Tokom tih 25 dana u Traumi izgubio je 40 kilograma, nije imao snage i sve vreme je ležao, tako da su mišići bili preslabi: "Bio sam strašno ljut što ne mogu. Pa bio sam atletičar do tada, a sad nisam mogao ni da se podignem na noge. Mislim da me je ta tvrdoglavost spasila. Pazite, trebalo je stati na sveže rane, praktično na kosti. Mislim da ne moram da objašnjavam da je to poprilična bol". Onda je počeo bukvalno korak po korak, a kući se vratio taman kad su njegovi prijatelji pošli u drugi razred. Prvo polugodište nije pohađao nastavu jer se još nije dovoljno osamostalio za hodanje. Zanimljivo je da je prvo krenuo na treninge, a tek onda u školu.

- Hteo sam da učestvujem u svemu. Iznova sam naučio da hodam, pa sam želeo s ekipom da igram i fudbal. Jedan dan smo šutirali loptu i kada sam je udario, za njom je izletela i proteza. Ostao sam u mestu i čekao prijatelja da mi donese "nogu" - govori Damjan i dodaje da su to oni trenuci koji ti se kao 15-godišnjem dečaku ipak urežu u pamćenje.

Što se sporta tiče, prvo je krenuo na plivanje, potom na atletiku, ali tamo više nije mogao da se snađe, a onda se pronašao u košarci: "Počeo sam da igram profesionalno košarku u kolicima, igrao sam u Italiji. Zapravo sam vrlo pristojno živeo od toga. Ali ono što je bilo najvažnije, bio sam okružen ljudima koji su razumeli moje potrebe. Bio sam najmlađi među njima i imao sam hiljadu pitanja. Trebalo je sve naučiti, kako izaći s prijateljima, prići nekoj devojci, a onda joj u nekom trenutku reći da nisi kao drugi". Tih nekoliko godina bio mu je, kaže, horor. Ipak, sve se složilo i sve je više bio jednak svojim prijateljima. Na jednom prijemu upoznao je i današnju suprugu: "Bila je neka zabava na kojoj je bila i ona. Radili smo u istoj zgradi, ali u različitim firmama. Upoznala me je kao čoveka koji normalno stoji na nogama, hoda. Nimalo drugačijeg od drugih. Ja joj ništa nisam rekao te večeri. Naravno, već je narednog dana saznala, ali kao što vidite, to nije bio problem, a to dokazuje i rođenje naše Eve (2,7 godina) i Filipa (2 meseca)".

Od košarke je u međuvremenu odustao jer je bilo teško uskladiti porodične obaveze, porodicu i posao. Ipak, od sporta ne sme da odustane. Naime, noge su mu osetljive na kilažu i mora da vežba da bi bio zdrav i potpuno funkcionalan. Redovno vežba, a za sve postignuto mnogo su mu, kaže, pomogle proteze koje je nabavio. Na pitanje da li postoji nešto što bi promenio, spremno odgovara: "Da! Promenio bih nogu, u broj 43", smeje se. Naime, kada je nabavljao proteze, pitali su ga koji broj želi, a on je rekao isti koji je i nosio - 46: "Volim da kupujem cipele i svaki put kad mi kažu "nemamo 46" smejem se sam sebi". Objašnjava i da je i njegovoj deci to što nema noge sasvim normalno: "Nedavno mi je ćerka donela proteze u rukama i rekla: 'Hajde, tata, obuci noge. Idemo napolje'".

Priču za "Jutarnjii list" završava govoreći da je daleko iza njega vreme kada nije nosio kratke pantalone da bi izbegao tuđe poglede. Danas vraća društvu sve ono što je dobio u smislu podrške kada je to njemu trebalo. Volontira kao sekretar u Udruženju osoba s amputacijom grada Zagreba: "Danas nekoj drugoj deci treba pomoć koja je meni bila potrebna i ja sam tu za njih".