U filmu pitaju glavnog junaka zašto voli pustinju, pa volim je zato što je savršena, isti je slučaj i sa ravnicom, u svojoj prividnoj jednoličnosti i prostranstvu i ona je bajka o beskraju, biće da je i more isto to za ljude kojima nije muka kad se ta silna voda uzburka...

Niko se od slikara nije pretrgao da u Tancoš ondese štafelaj, kičicu i boje, da ovekoveči pusto polje i nebo, a tek fotograf ne bi nosio svoju skalameriju da slika ništa i da ne proda to nikad nikome...

&

Na Raskršću je bio prilično veliki krst: ako ideš iz Livada kući, iza leđa ti je Orlovat (gde u baba Smiljinom i deda Beljinom dvorištu - stisnutom između njine velike kuće, od koje je država doduše oduzela posle Oslobođenja veći deo - i susednog zida raste paradajz velik skoro kao rukometna lopta, i koji miriše čim otvoriš kapidžik); ispred tebe je Farkaždin, levo ti je Idvor, desno Perlez.

„Nema na mapi levo-desno“, govoriće Nada Šljakova, učiteljica, naša komšinica i dalja rođaka koja će Anji biti razredna, a sa kojom sam kao đak prvak išao leti u bioskop: „;Morate da znate strane sveta!“

Ali na krstu nije bilo napisano ništa, ni strane sveta, ni imena okolnih naselja, nije na njemu niko ni razapet, kao na savremenim velikim krstovima nadomak pobožnih gradova; stajao je tamo, pocrneo od kiše, sunca i vetra, drvena metafora, starija od jezika i od azbuke, a koja ti ipak govori: ako bi u Idvor, skreni tamo di u daljini vidiš vrbe, tamo je Tamiš i na njemu skela; ako si rad u Perlez, skreni na onu stranu di sunce zalazi: jesam ja saobraćajni znak, ali sam još više podsetnik da sam ti odlučuješ di ćeš dalje!

Tu si već na nepuna dva kilometra od sela, po vedrom danu možeš da vidiš i farkaždinsku crkvu, kad joj priđeš bliže saznaćeš i koliko je sati, što je čist luksuz jer ti vreme meriš po onome što ti sleduje da uradiš za vedla, ali šta se dešavalo kad si usred atara noću? Šta ako si zimi pošao peške u Perlez, gde je najbliža apoteka, a udari mećava i ne znaš više da li ideš u krug, di je koje selo i koje ti je bliže?  ( Po Smolenskoj doroge stolby, stolby, stolby ...)

Kad Okudžava ovo peva, naporedo sa putem za Smolensk uveliko su šuma i bandere čije žice gude li gude, ali još kod Tolstoja su se gazda i sluga gubili i izgubili u mećavi, u belini i studeni od kojih ti se zavrti u glavi; njih dvojica su na početku vejavice pošli sonicama, upregnuvši jednog konja, u drugo selo da gazda povoljno kapariše njivu, nisu baš morali, i nije bilo jutro, dan je već bio odmakao, dospeli su dvared u drugo selo gde su se ogrejali i gde im je nuđeno da prenoće, ali su iznova nastavljali i nagraisali u priči koje se ne sećam iz školske lektire, a koja je uzbudljivija nego mnogi film: „Gazda i sluga“.

Tako se u mislim Neuzini, neznano koje godine, nisu iz atara vratili ljudi koji su sonicama otišli poslepodne da li po toluzinu, ili po fašine, smrklo se, nji nema, sneg veje, pravi smetove i po selu, pa zašto ne bi i tamo gde ima mesta napretek, crkva je te cele noći zvonila, jer je to jedino što se iz sela moglo poručiti onima koji nisu mogli naći put, jeste sad sve to isuviše daleko, ali se nadam da su prošli bolje nego junaci Lava Nikolajeviča.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 18.25.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.