SUPERHEROINA BEOGRADSKIH VISINA Jelena Dinić je skoro četvrt veka JEDINA DIMNIČARKA u glavnom gradu
Štoser, kugla, torba sa sitnim alatom, ali i veliki osmeh i dobro raspoloženje sastavni su deo "opreme" kojom Jasmina Dinić (46), jedina žena-dimničar u gradu, započinje radni dan. I tako već skoro četvrt veka.
Komentara 0
Za ženu-dimničara nema ko od Beograđana nije čuo, bar od onih starijih. Mnogi, pak, ne znaju da je Jasmina "kraljica prestoničkih visina" postala sasvim slučajno.
- Oduvek sam volela da putujem, obožavam avione. San mi je bio da postanem stjuardesa. Upravo zbog želje za putovanjima sam upisala saobraćajnu školu. Jedno vreme sam radila kao turistički vodič. A onda su došle devedesete, teška vremena. Prijavila sam se na konkurs za dimničare, mislila sam da ću kratko ostati, ali eto, verovatno ću biti ovde do penzije - počinje priču za "Blic" Jasmina Dinić, dimničarka rodom iz Prištine.
Nesuđena stjuardesa simboliku, kako ponosno ističe, pronalazi u svom datumu rođenja. Naime, došla je na svet 5. juna na Svetski dan zaštite životne sredine.
- Ljudi se obraduju kada me sretnu, ozare se. Odmah raže da se uhvate za dugme, a ja ih "uputim" na rajsferšlus, jer su nam takve uniforme, i kažem im da je dovoljno da pomisle nešto lepo. Najdraža mi je ta komunikacija, kada vidim da neko nije mrgud - objašnjava Jasmina koju od milošte zovu Džasmin.
Posao kao posao, kaže, nekad je težak, a nekad lak. Dešava se da ima dosta nabacanog šuta i maltera, dimnjak "ne ide ravno", te za čišćenje utroši pola sata, ali u težim situacijama i do dva.
Prva asocijacija kada se pomenu odžačari su krovovi, međutim, Jasmina objašnjava da se danas u tom svetu drugačije radi.
- Svaki dan je za sebe, čistim odžake, tučak, peći... Ipak, čišćenje se retko vrši sa krova, od 100 slučajeva u dva, već se obično obavlja u taložnicima ili sa tavana. Takođe, kada sam počinjala, 1996. morala sam da nosim plinsku bocu gradskim prevozom. Sada se odvezem automobilom. Dešava se i da ljudi ne znaju da, ako se greju na pelet, i taj kotao mora da se čisti, pa onda nastane problem - kaže Dinićeva i ističe da se oseća superiorno, te da je pogled sa visina fantastičan.
Do pre pet godina Jasmina je radila u jednoj firmi, da bi sa suprugom osnovala zajedničku u Zemunu.
- On je po profesiji bravar. Radio je ranije u "Zmaju", ali je zbog mene zavoleo dimničarstvo. Spretan je i temeljan. Na neki način su nam povezane struke, a i oboje smo naknadno završili mašinsku školu i sjajno se uklopili. Od mene je učio zanat i sada je jedan od najboljih dimničara u Beogradu - ponosno ističe naša sagovornica.
Kako dodaje, koliko joj je poznato, titulu jedine dimničarke drži već 24 godine.
- Jedna žena se okušala kao odžačar pre mene u firmi, ali se zadržala samo dva ili tri meseca - kaže ona.
Govoreći o obimu posla i mladim nadama u dimničarstvu, Dinićeva ističe da se "svi dive, ali niko neće da se prlja".
Ćerke ponosne
- Nema mnogo novih, mladih dimničara, bar ne da ja znam. Mahom su to ljudi koji su ceo radni vek u dimničarstvu. Svi kažu da je lepo, ali im je prljavo i teško. Stari zanati generalno izumiru. Danas bi svi hteli da budu IT stručnjaci - objašnjava Jasmina Dinić. Tako su i njene ćerke, kaže, krenule drugim stopama.
- Jedna ćerka je sanitarni inspektor, a druga kuvar. Kada su bile male, naš posao im je delovao čudno, a danas su ponosne. Dive se suprugu i meni zato što smo 24 sata nerazdvojni, što na poslu, što kod kuće - priča naša sagovornica.