Odbrana vrline

U sintagmi od dve reči spaja Hrista, božanskog sina koji je postao i čovek (bogočovek) da bi svojom žrtvom – raspećem na krstu – spasao čoveka i ljudski rod, sa ludom, u ljudskom iskustvu osobom pametnijom od nadređenog gospodara – cara, kralja ili božanstva – koji je najčešće pametniji od sile koju gospodar oličava i „sluga“ sme da kaže „gospodaru“, ono što niko od podanika suverenu ne sme. Dakle, „luda“ je privid ludosti i gluposti čije pravo lice je superiorna pamet i moral i prema podanicima i prema Apsolutu. Uloga je da duh i vrlina pokažu nadmoć nad silom i materijalnom moći, da im ukaže na slabosti pri stvaranju i vladanju kosmosom i istorijskim svetom. To su munje koje obasjavaju mesta neba i sile koji bi da ih Apsoluti sakriju kao sopstvene slabosti.

U tom smislu Tontić se opredeljuje da prihvati Hristovu žrtvu i vrednosne orijentacije, bez obzira što će većini običnih ljudi, odbranom vrlina i ljudske dobrote, delovati kao „luda“. Ne postoji uzalud uzrečica „isto je biti dobar ili lud“ jer je zlo u istorijskoj stvarnosti efikasnije i isplativije, a poznato je da je u materijalnom – ne i moralnom – svetu najlakše obogatiti se na tuđoj nesreći ili izdaji. Dokazuje to i naoko uzaludna Hristova žrtva, a najbesmislenija je uzaludna žrtva. Bez obzira na opisana iskustva Tontić se opredeljuje za sledeće vrednosne orijentacije:

Tuđe slabosti nisu moje vrline.

Bez obzira na nacionalne razlike, zavičaj je trajniji od državnih granica jer se nosi u duši u dubini bića bez obzira na kom mestu u svetu čovek se zatekne.

Pesniku je moć njegovog jezika vrhovni vrednosni orijentir, a ne deklarativni patriotizam sa svojim najčešće jezikom mržnje prema pripadnicima drugih nacija i njihovih drukčijih jezika i istorijskih sudbina.

Jezik mržnje izraz je lažnog patriotizma i huljama poslednje utočište, kako reče Šopenhauer.

Kreativni problemi pesnika ili pripovedača su isti, bez obzira kojim jezikom piše, malo ili mnogobrojnog naroda, jer svi moraju zagrebati ispod slojeva mrtvog jezika i očiglednosti, govoriti o tajnama dubine ljudskih duša i egzistencije čija površina je očigledna istorijska stvarnost, a narodi upravo njoj najviše robuju pokušavajući da svoju trenutnu istoriju žive kao mit. To nije samo uvod u bolest, to je već sama bolest. Nije to samo slabost srpskog naroda, kome Tontić pripada, ali je slabost i srpskog naroda.

Tontić staje na stranu Hesioda, pesnika mira, dela i dana, saginjanja nad biljkama i drugim ljudima, a ne Homera, pesnika herojskog mentaliteta, bez obzira što Srbija i Srbi i dalje pokušavaju da žive u svetu herojskog mentaliteta. Nordijski narodi su doživeli prosperitet onog trenutka, pre trista godina, kada su se odrekli svog vikinškog militarizma. Srpski narod to još neće da shvati, ali je Stevan Tontić, živeći godina u Sarajevu zasipanog bombama, a potom u nemačkom izbeglištvu, to shvatio i prihvatio Hristove i Hesiodove vrednosne orijentacije, njihove žrtve i moralne imperative, bez obzira što je, smatran „ludom“ od srpskih nacionalista. I kao „luda“ stavio „trnov venac“ na svoju glavu.

Knjigu Hristova luda čini šest ciklusa, majstorski sačinjenih, tako da i sami naslovi, kao i naslovi pesama, simbolizuju smisao i ciklusa i pesama kao jedna vrsta konstruktivnih ideja ili simbola što sažimaju značenja i njihovu ulogu kao delova pesničkih slika i iskaza u smisaonu celinu doživljaja. Ti ciklusi su: „Hristova luda“, „Smrt i ja“, „Nezaštićeni svedok“, „Slučaj Spinoza“, „Posvete pjesničkom plemstvu“ i „LJubavno raspeće“. Tim ciklusima nisu potrebni dodatni komentari kritičara, ali obratite, ipak, pažnju: smrt je olakšica od životne svakodnevice koju živimo; svedočiti o stvarnosti koja nas opkoljava, u svome narodu ponajviše, rizično je jer narod nije nikakav novi kvalitet svesti, kao pojam kompromitovan je, jer ga čine i geniji poput Tesle, Pupina, Andrića, ali i velika većina budala ili funkcionalno nepismenih populista i lažnih patriota; Tontiću je Spinoza blizak po faktičkom isključenju iz verske i nacionalne zajednice, ne samo po osećanju, ali i jedan i drugi ne odriču se svojih moralnih i stvaralačkih imperativa i vrednosnih orijentacija; pesničko plemstvo za Tontića čine: Mandeljštam, Ezra Paund, Andrić, Skender Kulenović, Vasko Popa, Branko Miljković, Danilo Kiš i iz Bosne izbegli pesnici u Novi Sad koji i sam bira za svoje poslednje dane; žena je, međutim, i njena ljubav, taj krst na kome je Tontić preživeo i spasao ga od povremenih primisli na samoubistvo. Pesnik to obrazlaže u pesmi Ti si me zaustavljala ovako: Kad god sam krenuo da bježim / Iz ovog prokletog grada / Gdje u meni gledaju hulitelja, / I nađem bar pećinsko sklonište / Od revnosnih progonitelja / Od kojih mi svaki glavu ište, / Ti si me uvijek zaustavljala / Svojom ljubavlju – / Sjajem suznih očiju / Koji me sasvim svlada. // Kad god sam htio da emigriram / Iz ove kažnjeničke kolonije / U kojoj sam od mladih dana / Pod paskom tajne policije, / Ti si me uvijek zaustavljala / Svojom ljubavlju / /Vrelinom svog daha, bojom glasa, / O zavičajnim gorama pevušeć, / O slobodi plaćenoj krvlju. // Kad god sam pokušao, samo pokušao, / Da dignem ruku na se, / Ti si je hvatala u zraku / I spuštala na svoje vlažne usne / S kojih sam, u novom zanosu, / Padao u nebesa / Umjesto u mračnu raku.

O autentičnosti Tontićevog iskustva svedočim i svojim životnim i književnim iskustvom. Ono je još teže, jer Srbija nije stajala iza mene (Rusini su u njoj najmanja manjina a ja nikada nisam pripadao nikada ni jednoj njenoj vlasti), za jedne autonomista, za druge Rusin ukrajinofil.

Sam, dakle, još samlji od Stevana Tontića, koga smatram najznačajnijim živim srpskim pesnikom danas, ali koji je imao bar šačicu sunarodnika koji ga podržavaju, pomažu, uključuju u nacionalnu zajednicu i visoko vrednuju njegovo pesničko delo, vraćaju mu zatureni smisao za kojim ovaj pesnik i tumač književnosti ne može ni da čezne. Lišen iluzije smisla u ovaj život, ostaje mu da se jedino pouzda u vreme kao sudiju koji mrtvim liscima repove (dela) meri.

Autor je akademik NANU u Kijevu i VANU u Novom Sadu