MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE KAO ISTORIJSKO BLAGO: Misterija stranice 166. koja nedostaje

POSETA jednoj od najvećih biblioteka sveta, sama za sebe, praznik je za dušu. Ali osećaj kada stojite ispred originalnog dela najstarijeg srpskog rukopisa ostavlja bez daha. Veličanstveno je saznanje da je tu, na stolu prijatne čitaonice Nacionalne biblioteke Rusije, u čarobnom Sankt Peterburgu, čuveni 166. list jevanđelja pisanog pre više od osam vekova za Miroslava, kneza Humskog, sina Zavidinog, a brata Stefana Nemanje.

Pergament, istrgnut iz dokumenta nastalog u nemanjićkoj Srbiji krajem 12. veka, najstariji spomenik srpske pismenosti, ima zanimljivu istoriju koja ga je dovela do ruske biblioteke, gde je danas dragoceni deo njene zbirke. Poštovan i čuvan sa velikom pažnjom. Još neobičniju priču imalo je to jevanđelje sa preostalih 180 listova, koje se od 1945. godine čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Iako su vekovi pisali burne stranice ruske i srpske istorije, 166. list, međutim, nikada nije spojen sa svojom celinom.

Pročitajte još - Miroslavljevo jevanđelje na čarobnom vezu

- Poslednjih godina oživelo je interesovanje za čuvenu stranicu Miroslavljevog jevanđelja, pa tako i za ovaj deo ruske nacionalne biblioteke - kaže Jekaterina Krušeljnickaja, koja brine o srednjovekovnoj zbirci biblioteke. - Ovde smo je predstavili opširnom, temljenom i vrlo lepom prezentacijom na internetu.

Uzbuđenje, oduševljenje, talas poštovanja prema moći i veličini, verovatno su uobičajene emocije koje oseti svaki posetilac kada prvi put kroči u Nacionalnu biblioteku Rusije. Ovaj hram znanja, sačinjen od drveta, mirisa knjiga, skulptura "očeva" književnosti, na policama čuva blago vredno 37 miliona knjiga ispisanih na 85 jezika. Među njima je i 370 srpskih srednjovekovnih rukopisa.

- Stižu li vam zahtevi srpskih muzeja i institucija da se 166. list vrati u Srbiju i spoji sa originalom? Mora li takvoj lepoti da se odredi adresa, ili je ona vanvremenski, civilizacijski biser? - govori prevodilac Slavica Đukić, veliki poštovalac, poznavalac i zaljubljenik u Rusiju, pravoslavlje i književnost.

Uz širok, iskren osmeh, Krušeljnickaja odgovara:

- Suštinski se ništa ne bi promenilo da se taj list iz Rusije vrati u Srbiju. Možda je baš i dobro što je ovako. Da delić ostane ovde u Sankt Peterburgu, a sve druge stranice u Beogradu.

Pred nama sa te dve strane slova, minijatura i inicijala Krušeljnickaja "čita" uticaj istoka i zapada, spoj vizantijskog stila i zapadne tradicije..., odraz istorijskog trenutka u kom se Srbija tada nalazila. Priča kako je list stigao do Sankt Peterburga:

- Arhimandrit Porfirije, koji je kasnije bio episkop Uspenski, 166. list Miroslavljevog jevanđelja doneo je iz manastira Hilandar, u kom je boravio 1845. i 1846. godine, u vreme kada niko nije znao za taj rukopis. Bio je izuzetan naučnik tog vremena i vrlo posvećen sakupljanju primera slovenske pismenosti za svoju zbirku.

Ne zna se da li je Porfirije Uspenski list krišom uzeo ili ga je dobio na poklon, jer istorijski spisi beleže da je u to vreme bio običaj da se dragom gostu pokloni list iz dragocene knjige.

- Miroslavljevo jevanđelje niko nije video, niti je znao da postoji, kao ni da se nalazi na Svetoj Gori, sve dok Porfirije Uspenski nije doneo u Rusiju taj jedan list - priča Krušeljnickaja. - Učinio je veliku uslugu nauci, jer je taj, ali i druge rukopise iz njegove arhive uvodio u naučnu praksu. Svoju zbrku nije krio i prvi put ju je predstavio na izložbi u Kijevu 1874. godine, kada je i 166. list, ili, kako su ga u to vreme nazivali, peterburški list, pobudio veliko interesovanje i istog trena postao poznat. Posle toga naučnici odlaze na Svetu Goru, a i sveštenici shvataju vrednost te knjige.

Slavica Đukić

Pročitajte još - Nikolić od Rusa traži stranicu Miroslavljevog jevanđelja

"Peterburški list" video je i Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Srbiji, a kasnije političar. Zahvaljujući njemu, Miroslavljevo jevanđelje je dobilo to ime.

- Pred kraj života, 1883. godine, episkop Porfirije prodao je čitavu kolekciju velikoj dvorskoj biblioteci, a list je bio čuvan onako kako i priliči tako značajnom spomeniku srpske pismenosti - priča naša sagovornica. - Na kraju 19. veka, Jevanđelje se i dalje nalazilo na Atosu, a potom ga sveštenici poklanjaju srpskom kralju Aleksandru Obrenoviću, koji ga odnosi u Srbiju.

"Izgubljeni" list 166, na kom je napisano čitanje za 7, odnosno 20. januar, praznik Svetog Jovana Krstitelja, samo je jedanput boravio u Srbiji. Tokom proleća 2015. bio je izložen u Vukovom i Dositejevom muzeju u Beogradu.

KNjIGA PAMĆENjA

Miroslavljevo jevanđelje upisano je u Uneskovu knjigu pamćenja. Preživelo je burna vremena naše države i naroda - skrivano je, prenošeno i tako sačuvano. Iako je napisano na teritoriji Bijelog Polja, samo 332 kilometra od Beograda, "prešlo" je za sedam i po vekova više od 15.000 kilometara - od Hilandara do glavnog grada Srbije. Pratilo je kretanje srpske vlade od Kruševca do Niša, Kraljeva i Raške, a potom je 1915. godine do Krfa, pa Beograda, Užica. Jedno vreme je bilo zakopano u oltaru manastira Rača i skrivano od Nemaca. Od 1945. je u Narodnom muzeju Beograda.

Naš novinar u Nacinalnoj biblioteci Rusije

ČAK 370 SRPSKIH RUKOPISA

U NACIONALNOJ biblioteci Rusije, u južnoslovenskom fundusu čuvaju se i drugi važni srednjovekovni srpski spisi. Tamo je i Vukanovo jevanđelje, pisano oko 1202. godine, u pećinama iznad Starog Rasa, najstariji rukopis raškog pravopisa. Iz zbirke episkopa Uspenskog su i Radoslavljevo jevanđelje iz 15. veka, ali i ostalih 370 srpskih srednjovekovnih rukopisa.