"OVDE SU NEKADA ŽIVELI SRBI - ČASNI, RODOLJUBIVI I NEPOKOLEBLJIVI" Sećanje na pobedu u Velikom ratu koje nas tera da se ZAPITAMO
Čitav jedan vek i beskrajno mnoštvo pojedinačnih životnih vekova prošlo je od kako je srpsko oružje odnelo pobedu u Prvom svetskom ratu.
Komentara 0
U ove dane velike stogodišnjice pobede Srbije u Prvom svetskom ratu, koji mahom protiču u bolnoj tišini i ravnodušnosti pripadnika savremenih generacija u odnosu na događaje i ličnosti koji su obeležili to znamenito razdoblje, s pravom bi se moglo postaviti pitanje da li se posle punog veka od tog istorijskog 11. novembra 1918. godine i dalje sećamo, da li i dalje pamtimo?
Da li zaista znamo šta se dogodilo između 1914. i 1918. godine? Jesmo li svesni posledica tog globalnog sukoba koje i danas osećamo?
Da li se treba sećati?... Čega?... Koga?
Ovi naši prostori, tako bremeniti istorijom i sukobljavanjima, sobom nose i podjednako teško, ali poučno istorijsko i kulturološko nasleđe koje ponekad, od onog potrebnog i željenog, prerasta i u ono neželjeno, pa čak i opterećujuće.
Čitav jedan vek i beskrajno mnoštvo pojedinačnih životnih vekova prošlo je od kako je srpsko oružje odnelo pobedu u Prvom svetskom ratu.
Danas, stotinu godina od te slavne pobede, beskrajni mozaik sačinjen od pojedinačnih životnih sudbina ratnika i civila konačno biva zaokružen. Punih stotinu godina nakon Dana primirja u Prvom svetskom ratu, data nam je mogućnost i privilegija da u punoj meri sagledamo ovo veličanstveno razdoblje, njegov tok, učesnike i posledice.
Do tada u istoriji jedinstvena pojava globalnog sukoba koji je za posledicu imao stradanje miliona civila i vojnika, kao i materijalnih i kulturnih dobara, ostavio je trajan beleg u sećanju svakoga od nas.
Sve što je postojalo u arsenalu patnji i muka preživeli su, za te četiri ratne godine, naši preci i njihova vojska.
Naše lične, porodične istorije znatnim delom su utemeljene na sećanju na pretke stradale u ratu koji je otpočeo pre nešto više od stotinu godina. Ta memorija, bremenita izuzetnim iskušenjima, opasnostima i, konačno, masovnim stradanjem, nakon čitavog veka zaslužuje da bude trajno očuvana.
Srbija se u Prvom svetskom ratu našla mimo svojih interesa i htenja.
Taj rat joj je bio nametnut.
Uprkos nedovoljnoj opremljenosti i iscrpljenosti oružane sile, Srbija je izbijanje Prvog svetskog rata prihvatila kao neminovnost.
Prvi globani sukob u istoriji otpočeo je 28. jula 1914. godine austrougarskim napadom na našu prestonicu. Prva žrtva Prvog svetskog rata bio je učenik Dušan Đoković, koji je stradao tog istog dana usled posledica neprijateljskog granatiranja varoši. Njegova žrtva, a radilo se o detetu i civilu, kao da je nagovestila suštinski karakter i posledice Prvog svetskog rata, ne samo na području naše domovine, već i čitavog sveta.
Prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu ostvarena je već tokom avgusta te 1914. godine na planini Cer, u Srbiji. I ta je veličanstvena pobeda, izvojevana srcem i srpskim oružjem, nagovestila konačan ishod tog kataklizmičkog sukoba.
Jesen 1915. započela je novim i silnijim napadom neprijatelja protiv kojeg nije bilo odbrane. Jurišali su srpski pukovi na neuporedivo jače od sebe, trošili se nemilice, ali sve beše uzalud...
Povlačenje ka jugu presekao je novi neprijatelj, a onda je ostalo samo jedno - surove planine Albanije i put ka moru...
U snežnim nanosima, promrzli i gladni, na brojnim mrtvim stražama ostali su srpski vojnici, a preostali su nakon natčovečanskih muka prevezeni na Krf i Vido.
Albanska golgota zamenjena je svedočanstvom dobrote i zahvalnosti koja traje.
Saveznici su učinili da se srpska vojska oporavi i naoruža, i ona je vaskrsla na Solunskom frontu u strašnim borbama na Kajmakčalanu, mestu međ oblacima i mestu još jednog sećanja.
Na tom planinskom vrhu srpski su grobovi, rasejani inače po celom zemaljskom šaru, najusamljeniji... Valjda zato jer su najbliže nebu i jer je Kajmakčalan bio "Kapija slobode".
Ako je "Plava grobnica" pokraj Vida mesto patnje i tuge, Kajmakčalan, zbog surovosti predela, izaziva užasan osećaj žaljenja i gubitka.
Hiljade srpskih vojnika ostale su na njemu da zauvek druguju sa orlovima.
Dve godine, od 1916. do 1918, na vrletima i u ponorima Nidže planine, okrenuti severu i otadžbini, polako su nestajali srpski pukovi.
I saveznici su taktizirali: Vrhovna komanda savezničkih snaga menjala je komandante, ali nijedan nije imao hrabrosti da trupe pokrene na sever.
Konačno je stiglo naređenje i dve srpske armije prevalile su pod borbom 650 kilometara i oslobodile svoju otadžbinu. Vodili su ih oni koji su srpsko komandovanje proslavili u celom svetu, a pobedonosni niz vojnih podviga od Kajmakčalana do Beograda izveli su besprimerno hrabri i za istoriju nepoznati srpski vojnici, u svom jurišu u slobodu.
U tom ratu Srbija je izgubila trećinu stanovništva, a zemlja pretrpela nenadoknadiva razaranja.
Časno je boriti se za slobodu, ali je Srbija dala previše.
Samo na teritoriji Makedonije zauvek je ostalo preko 100.000 srpskih vojnika. Taj strašan broj samo se nastavlja na one koji su poginuli u drugim bitkama, one na Vidu i u "Plavoj grobnici", one ostale u gudurama Albanije, pale na Mačkovom kamenu, Kolubari, Mačvi, Ceru...
O svemu tome smo slušali od naših roditelja, baka i deka, učili u školi, saznavali iz istoriografskih studija, književnih dela, gledali na pozorišnim scenama i malim ekranima...
I reći će neko kako nismo zaboravili naše pretke i sve one strašne izazove koje su savladavali tokom te četiri zloslutne ratne godine.
No, da li je to baš tako?
Beograd i Srbija se lagano bude nakon još jedne noći.
Građani Srbije će danas, mahom, prepričavati događaje iz svoje svakodnevice.
Međutim, neki sasvim drugi Srbi, u ove iste dane pre punih stotinu godina, ponosno su stupali u svoju tek oslobođenu domovinu.
Bili su to div-junaci koji su nakon četiri ratne godine srcem jurišali ka svojim selima i varošima, želeći da ih oslobode.
Danas, na veliku i slavnu stogodišnjicu pobede Srbije u Prvom svetskom ratu, Srbija posrće pod teretom duhovnog mamurluka nesvesna veličanstvenog dana koji je svanuo.
Naši gradovi nisu okićeni zastavama pobede.
Građani Srbije nemaju osmeh na licu.
Osećaj ponosa odavno je iščileo.
U našim školama ovih dana deci neće govoriti o slavnim danima Prvog svetskog rata.
Sa varoških crkava neće se začuti zvuk zvona u čast pobede, niti sa Beogradske tvrđave kanonada topova počasne artiljerijske paljbe.
Građani Srbije neće danas sa ponosom zapevati himnu i odati počast svojim slavnim pradedovima.
"Pobednik" će setno i prekorno spustiti svoj pogled na nas, pripadnike savremene generacije.
Naši političari će se danas, kao i svake godine, rastrčati po Srbiji da, uz prisustvo kamera, ispolažu vence na uobičajene lokacije. Ni oni, baš kao ni većina nas, zapravo neće ni biti svesni značaja ovog događaja.
No, ne mogu se oteti utisku da bi jedan od tih venaca mogao da na svojoj lenti nosi natpis: "Ovde su nekada živeli Srbi - časni, rodoljubivi i nepokolebljivi".
To su bili naši preci.
Pitanje je kakvi smo to mi njihovi potomci!
Najviše stradalih
Broj poginulih tokom Prvog svetskog rata je oko 15 miliona ljudi. A Srbija je, prema broju poginulih, a srazmerno broju stanovnika zauzela prvo mesto po broju stradalih u Prvom svetskom ratu od svih država učesnica - izgubila je 1.247.435 stanovnika, oko 28 odsto od ukupnog broja stanovnika.
Dan primirja
Međunarodni dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležava se u svetu državnim manifestacijama koje se održavaju 11. novembra u 11 sati u znak sećanja na 1918. godinu, kad je 11. novembra u 11 sati na snagu stupilo primirje. Razlog za uzimanje ovog datuma je u tome što je 9. novembra izbila revolucija u Nemačkoj, a sam car Vilhem II je pobegao u Holandiju kako bi spasao glavu, a Nemačka biva proglašena za republiku. To je bio signal da Nemačka vojska može kapitulirati svakog dana. Što će se upravo i desiti 11. novembra 1918. godine u Kompjenju, mestu blizu Pariza u vozu i ličnom vagonu francuskog maršala Ferdinanda Foša, čime će se okončati Prvi svetski rat.
Iz tog razloga, sam datum 11. novembar u svetu će se uzeti kao dan u kojem će se obeležavati Dan primirja u Prvom svetskom ratu.
(Dejan Ristić)