Neću o bh. izborima, jer ne znam šta bih napisala! Nemam pojma koliko je dobro - a verujem da nije - što se Milorad Dodik službom seli u Sarajevo, što je Izetbegovića mlađeg nasledio Šefik Džaferović i što je umesto Dragana Čovića izabran Željko Komšić, mada mi ovo poslednje deluje kao pristojnija opcija.
Dodiku svakako, u Sarajevu podjednako kao u Banjaluci, sufler nije potreban - iako ga nesumnjivo ima. Džaferović i Komšić ih zasugurno imaju, hteli ili ne, jedan kod kuće i malo dalje u Istanbulu, a drugi u Zagrebu i šta znam gde još.
Ne znam ni kako će Željka Cvijanović - ako i konačno brojanje bude u njenu korist - moći da se nosi s funkcijom koja joj je bačena u lice. Ni šta će raditi Mladen Ivanić i Vukota Govedarica.
Verujem, na kraju, da ni mnogo pametniji i upućeniji od mene nemaju pojma na šta će Bosna i Hercegovina, podjednako Federacija BiH i Republika Srpska, ličiti za četiri godine kad opet budu opšti izbori. Ako budu na okupu.
A, pošteno, još rezultati nisu proglašeni konačnim, pa nema smisla krojiti bez mere.
Dakle, pisaću o nečem gotovo ličnom, a zapravo o svima nama, mada se priča tiče mojih kolega novinara u "najboljim" godinama, koji su me prethodne sedmice naterali da se intenzivno družim s Hitnom pomoću i lekarima raznih fela.
Ponedeljak je počeo tako što je moj najbolji prijatelj i jedan od najboljih ljudi među nama svima - mnogo šire od našeg malog društva - S.R. (58) na poslu izgubio svest. Nakratko, ali definitivno, iako kaže i još uporno tvrdi da je, bez obzira na zatamnjenje i pomračenje, bio pri sebi. Drčan kao i svaki drčan Srbenda ili Crnogorac ili Srbin crnogorskog porekla (?), odnosno davninom iz onih vrleti, pa još rođen u Metohiji, nije hteo pomoć.
Na sreću, nisam poslušala njega, nego druge kolege i pozvala Hitnu. Spasiteljski broj 194!
Ispostavilo se megatahikardija, koja ga je već istog dana ili nekog narednog mogla koštati života. Verujemo ili se bar nadamo da je shvatio poruku - srce je samo jedno i čuva te onoliko koliko ti čuvaš njega; ne pliva "dečko" na izmaku šeste decenije pet kilometara u "cugu", doduše na odmoru u divnoj Boki ne na opasnom Dunavu ili Uni, Sani, Vrbasu, ali ni tamo na moru se to ne radi; ne sedi taj isti dečko kad nije na odmoru u kafani uz sedmo-osmo pivo do kasnih, da ne kažem ranih sati...
I ne drži predavanja prijateljima, ženi, a ponajmanje lekarima.
Petak nije tako dobro prošao. Naš drugi dragi prijatelj i kolega Nebojša Pešić (58), posle dve godine rvanja s teškom bolešću, nije odoleo. Zapravo, bolest je bila pomalo neprijatna u početku, ali sasvim prirodna za muškarce u njegovim godinama - prostata, bešika. Posle je postala opasna, pa fatalna, jer Neša nije hteo ni da čuje za nju, ni da joj prizna pravo na postojanje. Drčan Šumadinac, još drčniji od Metohijca, uzeo je svoj život u svoje ruke.
I mesecima živeo u paklenim mukama. I tako i otišao, a da pokaže kako "to" nije ništa i kako mu nije ništa, radio je skoro do poslednjeg dana. Onda malo zastao i zamalo da ode sam samcit u svom iznajmljenom podrumu - pošto "dečko" u najboljim godinama ne zove pomoć. Nikada, ni kada umire. Zahvaljujući dovoljno susretljivoj Hitnoj, dobrom lekaru u bolnici "Dr Dragiša Mišović" i dvema divnim sestrama odlazak mu je bar malo olakšan. Samo malo i odložen za nekoliko sati.
Pitaće neko što ja ovo pišem dok se BiH i Srspka, pa i Srbija tresu? Pa pišem, ljudi moji i ljudice moje, da svako od nas u "najboljim" godinama - na izmaku ili čak početku pete, šeste, sedme decenije, shvati da se možemo sa svačim porvati i svakoga i svašta pobediti sem život.
I smrt.
Mi smo Balkanci i Balkanke jedna apsolutno - čast pojedincima/kama - neodgovorna družina, koja misli da je lasno baciti rukavicu u lice i životu i smrti, da ih možemo prevariti uvek, makar i uz nešto slabosti i bola. Kod lekara ne idemo jer će nam "nešto naći". Ponašamo se prema sopstvenim životima i životima nama najdražih kao prema onoj čuvenoj Alajbegovoj slami, izazivamo sudbinu, kao i da bez naših izazova nije dovoljno teška.
Moje kolege novinari "u najboljim godinama" tu su među šampionima, sigurni da znaju ama baš sve i da ama baš svemu mogu da odole. Često ih uopšte ne zanima šta misle žena i deca, prijatelji, štaviše ne dozvoljavaju im da misle, a posebno da se brinu. Trunu sami iako to nema smisla, obmanjuju i supruge i kolege/inice i ljubavnice i kćeri i sinove i prijatelje, a ponekad i roditelje, koji ih, nesretni, nadžive.
A najviše lažu i muče sebe same. Sami sebe.
Nije to novinarski kuriozitet; i umetnici/ce, posebno oni iz sveta pozorišta, filma i muzike, pa i književnosti su takvi. Nije tuberkoloza džaba nazvana pesničkom bolešću! Žive punim plućima, crevima i bešikama kao da su tuđi i neuništivi. I pate što ih niko ne razume, a nikome ne dozvoljavaju da ih razume. Da im pomogne. Natenane pišu smrtu presudu sebi, a drugima sude doživotnu, ponajviše najbližima.
Neće, znam, ovaj tekst urazumiti nikoga, ni mene samu. Pa, opet, prošla mi sedmica ne da mira. Možda se baš sada dok pišem neki Srđan, neki Mustafa, neki Damir, neka Jelena ili Emina, previjaju od bolova misleći da je to samo mala, prolazna slabost, ostaju bez svesti nakratko - bože dragi, vreme je baš kolebljivo! Možda neki drugi Nebojša, posle godinu-dve patnji, koje nije morao imati, baš sada umire. I možda uopšte nije novinar, možda je bravar, profesor muzike, oficir, mladi penzioner. Možda i ne radi, nego zaludan rve se s bolešću koja ne mora biti teška, a postaje jer on misli da je nepobediv.
Ili nepobediva.
Ta neka Jelena, koja nema vremena da se pobrine za sebe, jer, bože dragi, deca (od 30-40 godina) treba da se odmore, unučiće valja nahraniti i uspavati, kucu prošetati, možda nešto isplesti za zimu... I tako dok đavo ne dođe po svoje.
Ovo jeste rekvijem za Nešu, ali i za sve one koji kao on nisu mislili dovoljno na sebe i na drage ljude, koji toliko nesebično vole da postanu surovi sebičnjaci i usamljenici onda kad im je druga ruka najpotrebnija. Majčina, sestrina, bratovljeva, kćerkina, kolegina.
P.S.
Ako je to uopšte važno: Neša, Dodik i ja smo ista generacija, upisana 1978. na FPN u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.