Ivan Vučković: Kamen na kamen, drugačije nije ni moglo

OSLIKATI portret Ivana Vučkovića predstavlja izazov, posebno kada to treba uraditi rečima, emocijom, analizom, otvaranjem čoveka koji je, posebno medijski, daleko od ekstrovertnog, koji čuva svoj život i vrednosti kroz oreol vere i verovanja u ono za šta je predodređen.

Zaustavljen u najznačajnijem koraku svog života, ovaj glumac je, ipak, uspeo da svoju borbu nastavi, viteški, ljudski, nenametljivo, dostojanstveno.

Zato njegova priča zavređuje pažnju, jer je mnogo više od pukog intervjua, dovoljno iskrena da otkrije najvažnije odlike njegovog karaktera i slojevitost talenta, dovoljno duboka da se može potpisati i kao ispovest mladog čoveka, koji je godine poraza pretvorio u glasne odjeke, ne prelazeći ličnu crvenu liniju, stvarajući temelj svog umetničkog izraza, na autentičan način, nikada ne stavljajući sebe ispred svoje glume.

Tako je i diplomirao. Na akademiji života, ponekad, mnogo važnijoj, od Akademije.

* Vaš profesionalni put je prilično specifičan. Upoznali smo vas u seriji „Selo gori, a baba se češlja“, kojoj je prethodilo mnogo teških godina. Šta ih je učinilo takvim?

Moje bavljenje glumom zaista ima nesvakidašnji put. Do moje šesnaeste godine, sve je išlo neverovatnom brzinom i ukazivalo na to da je gluma logičan cilj. Dve godine sam proglašavan za najboljeg mladog glumca u zemlji, na festivalu dramskih ostvarenja dečje scene Srbije. Na najvećoj smotri recitatora, “Pesniče naroda mog”, bivam proglašavan za najboljeg u tom trenutku, nakon čega, jedan od najvećih profesora na beogradskom FDU, Brana Đorđević, dolazi u Veliku Planu, da tog klinca vodi na Akademiju. Međutim, život nekada ima svoje puteve, koji se vama ne sviđaju, ali kojima morate da koračate. Stvar je porodične prirode, o kojoj ne bih želeo da pričam, a sada to više i nema nikakvog značaja. Ne odlazim na Akademiju, spletom životnih okolnosti, ali ta energija, mašta, koncentracija, kreativnost, ostaju u meni, bez mogućnosti da ih se ikada oslobodim. Posle mnogo godina rada, dešava se serija. Velika prilika koja mi je omogućila da tačno i precizno sagledam da li su moja velika žal za glumom, moja hrabrost, ogroman rad, kako na sebi, tako i na mom opstajanju u tom svetu, imali smisla. Bilo koje reči da napišem o Radošu Bajiću, koji je imao hrabrosti, a možda i dobro oko, su nedovoljne da izraze moju veliku zahvalnost tom čoveku.

* Kako ste, uprkos srušenom snu o Akademiji, ispoljavali svoju ljubav i težnju ka glumi i koliko je teška unutrašnja borba umetnika koji nema priliku da izrazi svoj talenat?

Kada nemate normalan razvojni glumački put, kada vam se desi veliki životni lom, kada se godinama borite da vas tuga i žalost zbog propuštene šanse ne pobede, sigurno je da je i opstanak u svetu glume drugačiji, teži, neizvesniji, nego u normalnim okolnostima. Ja sam svoj put gradio korak po korak. Iz svakog, ili skoro svakog posla, rađao se novi. Kamen na kamen, drugačije nije ni moglo. Svaki nastup ili snimanje imali su prizvuk neponovljivosti, davanja celog sebe, bez ikakvog čuvanja, ograda ili pukog odrađivanja posla. I danas sam takav, ne znam da se čuvam, sve što imam u sebi dajem, jer sam od velikih glumaca naučio da nema malog i velikog posla, ni male i velike uloge. Ima samo uloge kojoj se veruje ili ne. Nikada nisam stao, čak i kad su me neki glumci ponižavali i omalovažavali. Išao sam dalje, jer su me velika glumačka imena podržavala. Mali ljudi su uvek mali, makar imali veliko ime.

* Bili ste i na pragu odustajanja od glume. Iz kojih razloga?

Kažu da se svi normalni glumci, baveći se ovim poslom, preispituju. Moje preispitivanje, koje je posledica kako mog uvek temeljnog rada na svakoj ulozi, tako i mog bitisanja u tom svetu, je ogromno. Nikada nisam poštovao ljude koji su se bavili poslom koji im ne pripada i ne priliči, gde nisu upečatljivi i sigurni u to što rade. Takvu vrstu odnosa sam imao i prema sebi. Da li meni ovo pripada, jer nisam završio Akademiju? Posle nekoliko velikih serija i filmova i dalje se preispitujem, što, možda, i nije loše.

* Živite daleko od prestonice i svih dešavanja. Da li je to vaš izbor i zašto ste, uprkos, uspešnim televizijskim ulogama, još uvek, uslovno rečeno, u senci?

Živimo u eri opšteg urlikanja. Mnogi pričaju, misleći da je njihova reč nešto što je svet čekao da se izusti. U takvoj situaciji, reč je izgubila smisao. Kada je reč pala, estrada je preuzela odgovornost za kulturološko stanje nacije. Ona je svuda, sve više i u glumačkom svetu. Kada se sve sublimira, postavlja se ozbiljno pitanje šta se dobija od velikih reflektora glavnog grada. I dalje hoću da verujem da su uloge, ono što odigrate, vaša lična ekspresija, emocionalni doživljaj, transformacija, jedini aduti za preporuku. Vrlo je moguće da nisam u pravu. Ja svesno živim gde živim i često čitam kako neki glumci imaju želju da se povuku na neku planinu ili u manje mesto. Meni je “Beli Grad” vrlo blizu. Ono što nemam, a što nudi prestonica, bez toga nekako i mogu da preživim, ali ono što glavni grad ne nudi, bez toga verovatno ne bih mogao lako da živim. Kada je o mojoj angažovanosti reč, na neka pitanja ne umem da odgovorim. Na moju žalost, od mene vrlo malo zavisi. Ono što znam je da sam se, uvek, trudio da svaki reditelj, koji ubeleži moje ime u angažovane glumce, bude zadovoljan. O komplimentima velikih glumaca, običnog čoveka na ulici, radnika, akademika, na neke moje uloge, ne želim da pričam iz krajnje kulture. Ono što je, takođe, zanimljivo je da se na pomen mog imena mnogi zamisle, ali na pomen uloga situacija postaje mnogo drugačija.

* Veoma ste privrženi veri. Navodite u svojoj biografiji: „U životu je sve moguće, ali je molitva najvažnija.“ Koliko vas, i na koji način, to, suštinski, određuje?

Kada kažem “molitva” govorim o vekovima pre vekova, o našem dubokom DNK, o svemu onome što u sadašnje vreme mnogi hoće da zaborave, da se distanciraju, jer to ne donosi trenutnu dobit. Kad kažem “molitva” mislim na naš lični odnos prema onome koji je rekao: “Ne bojte se, jer ja pobedih svet.” Taj odnos se ostvaruje i preko liturgije, pričešća. Sve je prolazno u životu, umiru i carevi i prosjaci, ne noseći sa sobom ništa od materijalnog, već samo ljubav koju su širili za života i svoja dela ili nedela. Ne govorim često o veri. Ona je izbor. Ona ne prisiljava.
Čoveku je data slobodna volja. Moje uporište u svemu tome je onoliko koliko je bilo i kod naših predaka, koji su imali sve ono što mi svakog dana gubimo. Habrost, dostojanstvo, bliskost, odanost, ljubav, veru, nadu. Sve je u životu u vezi, sve ima svoje logične početke i završetke.
Stub jednog društva je obrazovanje, kultura i porodica, to nas vodi u ekonomski napredak, a svega toga nema bez morala, koji dolazi od duhovnosti. Život je veliki izazov i iskušenje. Celog života se borimo sa sopstvenim izazovima, slabostima, ambicijama i porocima. Sve ovo pričam sa pozicije grešnika.

* Koji izazovi i iskušenja su vas najviše obeležili kao čoveka i kao umetnika?

Moj život nije imao pravu liniju, iz čega proizilazi da se mnogo lepih i ružnih stvari dešavalo. O privatnim stvarima ne bih, jer onda prestaju to da budu. Kao čoveka, obeleže vas isključivo dobra dela, o kojima, opet, ne bih pričao, jer, po mom mišljenju, to rade samoreklameri. Imao sam čast da budem pored Dragana Nikolića više puta u životu. On je, pored ostalih kvaliteta, bio čovek koji je pomagao, a da nikome o tome nije govorio, mnogi su mogli od njega mnogo da nauče. Što se umetnosti tiče, na moju radost, dešavale su se mnoge prelepe situacije. Igrao sam Karađorđa u Orašcu, povodom Dana državnosti. U jednom trenutku mi prilazi starina, sa urednim brkovima, belom, uštirkanom košuljom i prelepim jelekom i kaže: ,,Gospodaru, mogu li da ti poljubim ruku?” Ja mu odgovorim: ,,Ne! Ja ću tebi, starino.” Poljubim mu ruku, on plače. Prilazi mlađi čovek, njegov unuk, govori mi da je deda bio u oba rata, da je bio član, nekada velikog, “Sokolskog društva” i da je plakao kada me je video u ulozi Karađorđa.

* Uloga sveštenika Đorđa, koju vam je poverio Radoš Bajić, čini se, u velikoj meri oslikava i vas. Nosite jednu vrstu izrazite blagosti i smirenosti, dok, s druge strane, pojava na motoru, koji i privatno vozite, upućuje na drugačiju stranu ličnosti. Kako opisujete taj kontrast?

Kako će izgledati Đorđe i vizuelno i u tipizaciji, odredio je Radoš. Moja velika sreća je bila u tome, što nisam dozvolio sebi da ne budem u koncentraciji, pažljivo slušajući Radoša i sve njegove indikacije. Drugačije nije moglo, niti smelo da bude. Iz ove perspektive, mogu reći da je “Selo gori” ostvarenje glumačkog sna. Dovedu vas na set, za stolom sede Gaga, Manda, Ljilja, Olga, Radoš, Laza, Mirko i ja, koji treba da igram sa takvim imenima. Sreća se ogledala i u tome što sam za jednu ovakvu ulogu uspeo da nađem duhovnu vertikalu u sebi. Mislim da je Radoš, preko Đorđa, hteo da pošalje poruku o hiljadugodišnjoj tradiciji pravoslavne civilizacije, o mogućem spoju između materijalnog i duhovnog, što, u današnje vreme, možda, i jeste pitanje svih pitanja. Što se motora i te druge strane ličnosti tiče, mislim da svaki čovek u sebi nosi onaj dominantni karakter i jednu vrstu karaktera kome teži, koji bi voleo da poseduje, pa ga, na neki način, stvara. Nekada pogrešno, nekada nađe pravi put. U seriji, motor i smirenost Đorđeva ne isključuju jedno drugo.

* Delujete kao veoma ozbiljan, autoritativan ali i prilično zatvoren čovek. Šta se krije iza takve spoljašnjosti?

Trudim se da nikada ne radim ljudima ono što ne bih voleo da se meni desi. Nikada nisam nikoga prvi napao, ali ne dam na sebe. Autoritet se gradi na različite načine, nikakvo opterećenje nemam po tom pitanju. Nekako sam imao osećaj da ljudi žele da čuju šta imam da kažem. Ali ja ne pričam često, upravo zbog onoga što sam objašnjavao na početku razgovora. Ako bi ovaj intervju, od početka do kraja, trebalo da ima iskrenu konotaciju, moram da priznam da nemam to srce i dušu da uspem po svaku cenu. U meni nema tih sposobnosti koje zahtevaju visinske pripreme, u nekom bazenu punom tečnosti koja pomaže da lakše klizite kroz život. Ne mogu da gazim ljude, nemam takav želudac i ne poznajem taj način borbe. Moja borba je uvek viteška, pa kako mi Bog dragi da. Ja ću učiniti sve što je do mene da napredujem, da ljudi koji me angažuju budu zadovoljni, ali kod mene postoji crvena linija preko koje se ne ide. Uvek sam poštovao i voleo iskrene, hrabre, svesne i mudre ljude. To je moj stav.

* Postoji li i u emotivnom smislu ta crvena linija? Do koje granice ste otvoreni u tom pogledu, ili većinu toga oslobađate, samo, kroz molitvu?

Živimo u teška, smutna vremena. Verujem da je bilo i gorih. Ali, ovaj trenutak u kome živimo, krije jednu veliku obmanu. Nikada se nisu tako lako osvajali narodi i teritorije. Uvek je bilo pohlepe, borbe za vlast, novac i moć, ali to je bila privilegija pojedinaca, deo mase se samo gurao u ratove. Danas svi hoće da budu lepi, poznati, mršavi, u skupim odelima, haljinama, kolima. Zato, danas, čovek, hteo ne hteo, mora da ima dozu kontrole reči i osećanja. Kada sam bio mlađi, stepen mirnoće je bio znatno manji nego danas. Užasno sam reagovao na nepravdu, siledžije i bahate ljude. Nisam promenio svoj odnos prema tome, s razlikom što sada sagledavam stvari sa više pozicija. Naravno, blagorodnost molitve je uvek prisutna. Molitva vraća čoveka u ravnotežu.

* Izgleda da, uprkos teškim iskustvima, o kojima smo pričali, niste izgubili optimizam. Šta ga uvek iznova čini snažnim i opravdanim?

Za mene je optimizam ljubav, vera i nada. Za mene je optimizam porodica i moj trinaestogodišnji sin Đorđe. Kada gledam kako odrasta, pakujući, polako, u sebe, život i sve ono što on nosi. Dnevno mi postavi na desetine raznih pitanja, želeći da što pre samostalno korača kroz život. Mladi su optimizam, moramo da verujemo u njih. Naše je da ih sokolimo, obučavamo za sve tajne života koje su nama bile dostupne i borbu sa vremenom u kome će živeti.

* Koje “indikacije” je najvažnije pružiti kao roditelj?

U vremenu u kome živimo, na udaru su najviše žene i deca. Novi postulati života, pravila, sloboda bez ograničenja, tehnologija za koju niko ne zna gde je granica, mreže, pad obrazovanja, školstva, mediji koji sve više podsećaju na cirkus, kuće strave i užasa, loša ekonomska situacija, sve vri u celom svetu. Ono što je do nas je da deci ukazujemo na sve što može da “radi” protiv njih u životu, na sve prepreke koje novo vreme postavlja. Ali, ono što je osnovna stvar za život svakog deteta je ljubav. Ljubav je lek za mnoge rane, ako je ne budu imali u detinjstvu, teško će je dati kad postanu zrela bića.

* Kako najrealnije, u ovom trenutku, sagledavate svoje uspehe, neuspehe, iskustva, pozicije, vrednosti. Šta kažete sebi kada ostanete sami, a šta zamerate?

To što nisam sam, bez igde ikoga, otišao na Akademiju. Ali, tada sam bio isuviše mlad. Kasnije, kada sam ušao u neke godine, u zemlji su počela da se dešavaju čuda i to je ostao san. S druge strane, ne mogu da zamerim nikome ništa. Uspesi ili neuspesi su vrlo relevantni pojmovi. Moja pozicija, u profesionalnom smislu, je takva kakva je. Kasno je da kažem sebi: “Moglo je i drugačije”. Desile su se, i verujem, dešavaće se, velike i lepe stvari. Kroz moj glumački život su prošli veliki glumci, četiri velike serije, za sada dva filma, u najavi su tri, sedam igrano - dokumentarnih filmova, na desetine nastupa po zemlji i svetu. Jedino što kažem sebi kada ostanem sam je: “Dobro je. Živ si i zdrav.”

* Da li ste san o sreći, ipak, ostvarili?

Naravno. Čovek uvek može da žali za nečim, da veruje da je dobio manje parče kolača nego što mu pripada. Kada sam bio mlađi, bilo je u meni ljutnje, stresa, loše energije. S godinama, drugačije gledam na život. Zadovoljan jesam, u nadi da će se desiti ono što ću moći da ponesem na svojim leđima.

* Kako se na vas i vaš život odnose reči koje, takođe, stoje u vašoj biografiji: „Ono što radimo u životu, odjekuje u večnosti”?

Vaša dela, koja gledaju drugi ljudi, odluke od kojih zavise drugi ljudi, sve što radite, a javnog je karaktera, odjekuje u večnosti. Samim tim, kakvi budete tada, bićete doveka. Na filmu, televiziji, u politici, pišući knjige i scenarije ili izvodeći naučne eksperimente. Sve odjekuje u večnosti i od vas zavisi odjek.