DAMIR IMAMOVIĆ ZA SD: Decu su naučili da je naša tradicija samo nacionalizam i mržnja prema drugom

Sarajlija Damir Imamović već nešto više od deset godina istražuje žanr tradicionalne sevdalinke i donosi je savremenoj publici u novom ruhu. Nastupao je i snimao solo ("Svrzina kuća"), u triu ("DI Trio Svira Standarde", "Abrašević Live", ), kao i u kvartetu Sevdah Takht, sa kojim je snimio veoma dobro prihvaćen album "Dvojka", 2016. godine, i to u izdanju značajne evropske kuće "Glitterbeat Records".

Njegove interpretacije starih pesama nadahnute su istraživanjem i dubokim poznavanjem bogate tradicije sevdaha u kojoj je neprocenjiv trag posle Drugog svetskog rata ostavio njegov rođeni deda, jedan od najvećih pevača sevdalinki, Zaim Imamović, i pripadnici njegove generacije, kao i njegov otac, Nedžad. Ipak, Damir, koji je spontano uplovio u muzičke vode, nakon studija filozofije, nije imao nameru da kopira dobro poznate obrasce u interpretaciji sevdaha, već mu je dao sopstveni pečat i udaljio ga od "narodnjačkog" pristupa, koji je preovladao tokom prethodnih decenija. Približavajući se izvornijem zvuku, istovremeno je bio jedan od pionira u potrazi sa oblikom koji bi sevdalinka mogla da ima u 21. veku, uspešno promovišući balkansko muzičko nasleđe i u inostranstvu...

Ovih dana, u Sarajevu radi sa novim triom, koji, pored njega, sačinjavaju i turski muzičar Deria Turkan i progresivni američki kontrabasista Greg Koen.

- Deria svira kamenče, instrument srodan na našim prostorima poznatoj "lirici". Svirao je sa Kudsi Ergunerom čuvene albume iz 1990ih "Islam Blues" i "Ottomania". Redovno svira sa Erkanom Ogurom, Renoom Garsija-Fonsom. Greg Koen je poznat kao čovek koji je odsvirao neke od najboljih albuma Toma Vejtsa, album Orneta Kolmana "Sound grammar", član je benda Masada Džona Zorna i dr. Sviramo koncert za moj četvrdeseti rođendan početkom septembra u Sarajevu, a nadam se uskoro i turneji s njima... Osim toga, radim i na novom albumu svog benda. Plan je da izađe na jesen 2019. godine. Mislim da smo na dobrom tragu da napravimo nešto interesantno. Ušao sam u životnu fazu kada dajem sebi više vremena da napravim album. Pre sam žurio kao da me neko goni i snimio pet albuma za sedam godina. Takođe, radim i na drugim projektima: pisao sam muziku za filmove, pozorišne predstave, izdao knjigu o istoriji sevdaha, pisao za druge kolege - otkriva Damir šta se trenutno događa u njegovoj kreativnoj radionici, na početku razgovora za portal "Srbija Danas", u kojem govori o odnosu ljudi na Balkanu prema sopstvenoj muzičkoj tradiciji, recepciji njegovog rada i muzičarima koje je javnost prepoznala kao pripadnike talasa "novog sevdaha".

Od početka sam puno govorio “ne”. “Ne” turbofolk emisijama i svemu ostalom što bi možda u svetu estrade donelo puno više posla. Tako sam postepeno gradio svoju publiku, i kod kuće i vani. Bilo je to vrlo teško razdoblje, nekih prvih pet do sedam godina mog profesionalnog nastupanja najviše zbog toga jer nije postojao kontekst za to da radiš nešto drugačije s tradicionalnom muzikom. Ona je bila za svadbe, kafane, narodna veselja. Zbog toga su bilo kakvi pokušaji da se s te muzike uradi nešto drugo doživljavani kao “nautentični”. Zato je trebalo pronaći drugačiji kontekst. Svestan sam da je mnoge ljude zabolelo moje “ne” i ta neprijateljstva i danas osećam. Ipak, nisam mogao drugačije. Ništa to nije bilo lično, morao sam da mislim na sevdah i njegov umetnički dignitet.

Nekako nam je sve u životu tako: između konzervativaca koji odbijaju da čuju išta novo pa završe kao samozaljubljeni nacionalisti i dece koja odlaze stideći se svoga jer su ih naučili da je to “njihovo” samo nacionalizam, mržnja, prezir prema drugom i drugačijem. Već skoro petnaest godina trubim da moramo biti u stanju da prepoznamo i genijalnost Cunetovog pevanja, ali i važnost Džonija Keša, kojeg spominjete. I to istovremeno. Bez da nas neko optužuje za “odrođivanje” ili “odnarodnjivanje” ako volimo Keša, ili za “narodnjaštvo” ako volimo Cunetovo pevanje. Mislim da moramo pronaći nove, ne-konzervativne, anti-nacional-romantičarske pojmove kojima bismo definisali našu kulturu. To je ono što je meni kod sevdaha važno i izazovno.

Teško mi je o tome govoriti i o tome nije na meni da sudim. Mrzim kod ovog posla što često o sebi počneš govoriti u trećem licu i onda te taj ego, pre ili kasnije – ubije. Volim da mislim da je moj entuzijazam zarazan. I to je dovoljno.

Vrlo sam sretan da moju publiku čine ljudi svih generacija. Sigurno ima mnogo ljudi starije generacije koji ne prate to što radim jer ne mogu da naprave priključak s novim zvukom. To je normalno. Novi klinci isto tako ne mogu da naprave priključak sa starim zvukom, sa celom tom radijskom estetikom 1950ih, uvek istim aranžmanima, foršpilima... Osećam se nekad kao da stojim između njih i premošćujem jaz. Isto tako, ne smemo zaboraviti da našom tradicionalnom muzikom vlada konzervatizam: ljudi su zagledani u prošlost, osuđuju inovaciju, klone se promena.

Mislim da bi za jednu koherentnu scenu trebalo puno više zajedničkih aktivnosti. Simpa mi je kako su nekada ljudi radili zajedničke koncerte, išli zajedno na turneje. Mislim da to sada nije baš moguće jer svi sevdahu pristupamo nekako drugačije. Ja pasionirano pratim sve što se dešava na sevdah sceni i većinu toga što ljudi rade preslušam. Nisam siguran da to svi činimo. Kada sam krenuo, bio je aktivan samo izvorni Mostar Sevdah Reunion. Amira Medunjanin je snimila sa njima jedan album i on je bio u krugu njihove estetike i repertoara. Moji razlozi za sevdah sežu ipak dublje u tradiciju.

Mislim da nas povezuju zajednički izazovi: kako napraviti interesantnim jedan stari i prilično “izraubovan” muzički žanr kojeg su već jednom gotovo “pojeli” narodnjaci. Svako to čini na svoj način. Neko praveći odlične derneke, neko idući putevima kojima su išli drugi žanrovi world music-a, npr. Fado. Meni je interesantno pričati priče. Takođe, živimo u vreme kada bavljenje tradicionalnom muzikom može otvoriti vrata puno internacionalnijoj publici nego pre. To je vrlo važan izazov, ali i izvor inspiracije za mnoge.