Pozdrav iz Lige šampiona!

„Mi, Real, Bajern, Milan… To je naše društvo. Ovo, što ovde igramo to je samo priprema. Bože moj, nekad su pripreme kraće, a nekad duže. Nema velike ljubavi bez velike patnje – e to vam je Crvena zvezda“.

Tako je govorio legendarni bard srpskog glumišta Ljubomir Ljuba Tadić, kao da je osetio sve sekvence čarobne noći iz Salcburga. Patnja, patnja, patnja i onda radost. Te Zvezdine pripreme za društvo u koje je svrstao Ljubomir Tadić trajale su predugo. Čitavih 26 godina. Mnogo puta su i najzagriženiji navijači pomislili da je taj horizont fudbalske aristokratije nedokučiv za finansijski skrhan i nedomaćinski vođen klub sa Marakane. Pre samo 24 meseca Crvena zvezda je gostovala Sasuolu u Ređo Emiliji.

Bilo je 3:0 za domaćina. Moglo je da bude 8:0. I trebalo je da bude. I moralo je da bude.

Javnosti su servirane priče o tome kako se sa malim budžetom ne može u Evropu, odnosno da će za utešno Uefino takmičenje crveno-belima biti potrebno bar četiri godine. Crvena zvezda je u tom intervalu mirisala na buđ kafana sa Ibarske magistrale, čak i na malograđanštinu.

Srećom, kada je došao na klupu matičnog kluba Vladan Milojević nije morao da ide na dodatnu nastavu. Osećao je klub i znao da je Crvena zvezda samo Crvena zvezda kada igra u evropskim okvirima. Da je,  prosto, sakata kada je ograničena na srpske okvire. Danas, Vladan Milojević maše iz spejs šatla Lige šampiona i krstari onim horizontom koji je iz Ređo Emilije delovao baš daleko. Nedostižno daleko.

Nije ovo priča o velikom delu jednog trenera, niti o tome da su crveno-beli u fudbalski raj zakoračili preko objektivno boljeg tima iz Salcburga. Tačno je da su Austrijanci „gazili“ Crvenu zvezdu u revanšu, dali joj dva gola i da je u dobrom delu meča Zvezda bila inferiona. Kao nikad pre u Milojevićevoj eri.

Međutim, isto je tako tačno da se Zvezdin povratak iz mrtvih ne može okarakteristasti kao plod slučajnosti. Pazite samo ovo: u prethodne dve godine Crvena zvezda je odigrala 24 evropske utakmice- poražena je samo tri puta. I samo u dva navrata je primila dva gola. To je već plod sistema koji je postao Zvezdina svakodnevica od dolaska Vladana Milojevića. Igrači to shvataju kao spartanski rad, a suštini znači samo jedno - kada počnu pripreme za jednu utakmicu onda navučeš šlem i kopaš dokle možeš. I tako se ponašaš svakog dana, na svakom treningu. Onda si i na izmaku snage, u blatu do članaka, sposoban da za 77 sekundi napraviš preokret.

To je nivo Lige šampiona. Takve povratke zgažene ekipe možete da vidite samo na top nivo. Ovaj Salcburg, ili kako ga mlađi navijači Crvene zvezde nazivaju Bari ovog veka, predstavljao je mig sreće za nešto što je urađeno do polaska u Austriju. Tačno je da su sve klupske hijerarhije radile dobro, ali ne perfektno. Crvena zvezda je u noći velikih očekivanja igrala bez klasnog napadača, Vladan Milojević je prvi put nadigran, ali i nagrađen. Za onaj rudarski deo i što je 14-mesečnom terapijom uspeo da od Crvene zvezde napravi zim iz Bundeslige. U nekim ranijim vremenima crveno-beli bi se posle 2:0 za domaćina raspali. Sada nisu.

Prosto da bi bio gazda Balkana (jedini klub u Ligi šampiona sa ovog podneblja) onda moraš da kažeš zbogom balkanskim sportskim manirima. Da, bilo je igrača Crvene zvezde sa spuštenim poglednom, ali je dominirala sasvim druga slika. Posle pogotka Dabura iz penala Milan Borjan je odmah poslao loptu na centar i bodrio saigrače, slično su se ponašli Nenad Krstičić i Filip Stojković… Zvezda je odbila da umre ponovo. Kao i Trnavi. A to je isto nivo Lige šampiona.

Plasman u elitno klupsko takmičenje  otvoriće niz pitanja o tome šta i koliko može Crvena zvezda na krilima Uefinih miliona. Međutim, to je neka druga tema. Činjenica je samo jedna. Zvezda je zaslužila da pošalje pozdrave iz Lige šampiona. Neka je Salcburg bio bolji, ali Zvezdino društvo su Milan, Real, Bajern…. Videlo se to po onoj bujici emocija na Red Bul Areni. Vreme je za viši nivo.

Foto: FK Crvena zvezda