Džoi iz ove priče je Džoi Marfi, prvi pik NHL drafta 1986. godine, član Edmontona i osvajač Stenli Kupa s Oilersima 1990. godine. Kako je igrač koji je odigrao 779 utakmica u NHL-u i zaradio između 15 i 20 miliona dolara završio kao narkoman i fizikalac u šatoru kraj jezera?
"Nemam pojma. Verovatno je trebalo da radim drukčije", rekao je Marfi u intervjuu novinarima kanadskog TSN-a koji ga je nakon duže potrage i raspitivanja našao u lošem stanju i kao beskućnika.
Kad su ga Red Vingsi uzeli kao prvi pik na draftu, Marfi je imao sve predispozicije da bude mega zvezda. Bio je prvi igrač koji je kao prvi pik došao iz NCAA sastava, apsolutno je briljirao u ekipi Mičigen Stejta za koju je u 35 utakmica u jednoj sezoni postigao 24 gola uz 37 asistencija, odnosno 61 poen.
Očekivanja su bila velika, no pred Džoomm je bio golemi zadatak. Morao probiti kraj Stiva Jizermana i Adama Oatesa, što je bilo vrlo teško. Prvu sezonu proveo je u Detroitovoj filijali u AHL-u, a u drugoj je u 50 utakmica upisao samo 19 bodova zbog čega je 1989. godine otišao u Edmonton u sklopu razmene koja je uključivala šest igrača.
To se pokazalo kao pravi potez. Marfi je u Oliersima upao u relativno mladu ekipu u kojoj je eksplodirao u doigravanju. Trener je s njim, Adamom Gravesom i Martinom Gelinasom napravio sjajnu drugu liniju koju su mediji prozvali "Kid line", budući da su njih trojica zajedno imali samo 61 godinu. Marfi je u 22 utakmice u plej-ofu upisao 14 bodova i bio jedan od ključnih igrača na Edmontonovom putu do osvajanja Stenli Kupa, prvog bez Vejna Gretckog.
"Tu našu liniju sastavili su negde u trećoj utakmici doigravanja. Odmah smo kliknuli i rekli smo jedan drugome: "Momci, rasturićemo". Tako je i bilo. Murf je bio strašan tehničar, Gravi je bio kao stena i nas trojica smo zajedno bili napast za sve odbrane. Dali smo neke važne golove i kad god smo bili na ledu nešto dobro bi se dogodilo", prisetio se Gelinas.
Sve je išlo u najboljem smeru za mladog Marfija. Sledeće sezone upisao je 62, a godinu kasnije 82 boda, od čega su čak 35 bili golovi. Dve godine kasnije Marfi je odveo Oilerse do iznenađujućeg finala Konferencije u kojem su izgubili od Čikaga, ali je Džois 24 boda u samo 16 utakmica u plej-ofu bio daleko najbolji igrač svoje ekipe i četvrti najbolji u doigravanju te sezone.
Sjajne igre došle su u pravom trenutku - kad je trebalo pregovarati oko novog ugovora. Oilersi su tog ljeta bili spremni ponuditi bogatiji ugovor, ali pregovori su pukli. Oilersi su ga poslali u AHL i zatim ga prosledili u Čikago Blekhoukse.
Iako je igrao solidno, Marfijeva forma je polako opadala, i po isteku ugovora 1996. godine je kao slobodan igrač otišao u St. Luis. Dali su mu deset miliona dolara za tri sezone, ali već sredinom druge su ga poslali San Hozeu u kojem takođe nije opravdao očekivanja. Da nešto ne ide dobro bilo je jasno na kraju sezone 1999. godine kad više niko nije želeo sad već 32-godišnjem Kanađaninu dati ugovor i priliku.
Spletom okolnosti došao je na probu u Njujork Rendžerse kod generalnog menadžera Neila Smita. Marfi je u novembru sedam dana trenirao s Rendžersima da bi onda iznenada potpisao ugovor sa Bostonom.Tu su do izražaja počeli dolaziti njegovi mentalni problemi na koje niko, pa ni on sam, nije obraćao previše pažnje, a koji će kulminirati u Brinsima i polako trasirati Marfiju put u neizbežnu propast. Sa 32 godine i nekoliko teških potresa mozga, Marfi se nije snašao u Bostonu. Slabo se slagao sa saigračima, a u nekoliko navrata je navodno izvređao trenera Pata Brnsa. Javno je kritikovao i saigrače i trenere pa ga je klub suspendovao posle samo 26 utakmica.
"Dosta smo trpeli. Ovoga je dosta i meni, i igračima, i ljudima u klubu", izjavio je tada Brns i stavio Marfija na listu slobodnih igrača.
Poslednju priliku dali su mu Vašington Kepitalsi koji su preuzeli njegov ugovor i pručili mu da će ga se rešiti na prvi znak bilo kakvog devijantnog ponašanja. Marfi je izdržao dve godine i karijeru naprasno završio onako kako je jedino mogao. Pijan, zbog tuče na ulici. Kepitalsi su igrali u Njujorku i nekolicina igrača je izašla u noćni klub. Marfi se vraćao sam prema hotelu kad ga je na ulici razbijenom bocom po licu isekao neki muškarac i Džoi je završio u bolnici. To je njegova verzija događaja.
Očevici su rekli da je Marfi, potpuno pijan, izašao iz kluba i krenuo prema limuzini nagovarajući putem jednu devojku da mu se pridruži. To baš nije prijalo njenom dečku kojem je prekipelo i napao je Marfija bocom. Iako je uporno tvrdio da nije kriv, Kepitalsi su ga poslali u AHL tim, a nakon što je Marfi to odbio, oni su ga otpustili i više nikad nije igrao hokej. Tužio je svoje poslodavce s obrazloženjem da je povređen na radnom mestu, odnosno dok je bio na službenom putu, ali ministarstvo za zapošljavanje je tužbu i žalbu odbilo.
Sa 32 godine i nekoliko miliona dolara na računu, Marfi je skandalozno završio karijeru koja je bila velika, ali ne onakva kakva je mogla biti i kakvu su svi očekivali. Ali dovoljno dobra da mu omogući lagodan život. Njegov put nakon završetka hokejaške karijere bio je potpuno nepoznat dok ga novinari nisu locirali u šatoru u Ontariju.
Nakon što se nekoliko godina smucao po Americi, Marfi je odselio u Peru, a onda u Kostariku. Iz te zemlje je bio deportirovan prošle godine nakon čega se vratio u okolinu Toronta. Jedne večeri je razbio hotelsku sobu i to na sudu priznao.
"Takvi prekršaji u 99 posto slučajeva rezultiraju uslovnom i novčanom kaznom. On je sve priznao i završio je u zatvoru na sedam dana", kaže novinar TSN-a Rik Vesthed.
Kad je izašao iz zatvora, Marfi je ostao kao beskućnik. Ništa od 15-20 miliona dolara, koliko se procenjuje da je zaradio u karijeri. Džoi više nema i nikakvo logično objašnjenje kako je ostao bez svega.
"Nešto bi se moglo objasniti činjenicom da je jedne večeri u Vegasu ostavio 950.000 dolara, kako sam kaže. Drogirao se, pravio je gluposti. Mnogo ljudi će reći da su sami krivi što su u životu spiskali tako velik novac. 'Trebao si pametnije. I on to sam priznaje, ali ima tu nesretnih okolnosti".
I dok Marfi ne negira da je mnogo stvari u životu mogao i trebao pametnije i odgovornije, smatra da je i NHL kao liga kriv za njegovo stanje. On je bio jedan od 80 bivših hokejaša koji su tužili ligu zbog strašnih potresa mozga koje su u karijeri pretrpeli i koji su im naneli trajne povrede zbog kojih nisu mogli uvek racionalno razmišljati. Igrači su tvrdili da ih liga nije dovoljno štitila i da ih nije kvalitetno upozorila na rizike kojima su izloženi. Hokejaši su izgubili parnicu i ostaje im jedino pokušaj da privatnim tužbama od lige dobiju odštetu ili barem kakvu-takvu pomoć u vidu zapošljavanja.
"To su jako ozbiljne stvari. Ja sam imao jedan strašan potres mozga koji me trajno onesposobio. Jednom mi je bila slomljena lobanja i od toga se nikad nisam oporavio. Nakon sledećeg jačeg bodičeka pred očima bi mi se stvaralo nešto poput bljeskova. Pred kraj karijere se to stalno događalo, a onda i van leda. Teško je s time živeti, poludiš", rekao je Marfi.
Dodao je da su mu povrede glave trajno uticale na mentalno zdravlje, a to nije prvi slučaj u NHL-u. Golmanu Buffala Klintu Malarčuku je 1989. godine protivnički igrač na utakmici prerezao vrat zbog čega je skoro umro. Malarčuk se nikad nije oporavio od tog šoka, a 2008. godine je kao teški alkoholičar pokušao samoubistvo. Bivši igrač Medveščaka i NHL legenda Stiv Mondator preminuo je 2015. godine od moždanog udara uzrokovanog hroničnom traumatskom encelopatijom (CTE) koju je dobio zbog potresa mozga u karijeri.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
