Nacionalno je utemeljeno što se sada radi na rešavanju kosovskog pitanja, jer se nikad ne zna kada zamrznuti konflikt može da preraste u oružani. Nacija jedinaca takvo breme ne bi trebalo da nosi. Naravno, to ne znači da je kapitulacija rešenje.
Jedno je težnja kompromisu, a drugo prepuštanje tuđoj samovolji. Nemamo pravo na to ni zbog predaka, ni zbog potomaka, što ne znači da treba da srljamo u sukobe. Između kapitulantstva i „ura patriotizma“ ima mnogo prostora koji se može popuniti pragmatizmom koji vodi rešavanju srpskog pitanja.
U tom smislu, moramo biti odlučni da uz razrešenje kosovskog čvora, do čega je posebno stalo vodećim zapadnim silama kako bi pred istorijom pokušale da zataškaju agresiju iz 1999, nametnemo i redefinisanje statusa Republike Srpske. Ako to sada ne učinimo, pitanje je da li ćemo kasnije moći.
Teško je odbraniti stav da Priština ima pravo na stolicu u UN, a Banjaluka nema. Razume se, ako mi ne ćutimo kao što žele zapadni pokrovitelji separatizma kosovskih Albanaca, već argumentovano insistiramo na svojim pravima.
Isto, ali u vezi sa zaštitom prava manjinskih naroda po EU standardima, važi i za Srbe u Crnoj Gori, gde su oni obespravljeni. Dodik, zabrinut za opstanak RS, sve to dobro shvata i predlaže usaglašen pristup Srbije i RS.
Opet, Vučićeva odmerena politika traženja modusa vivendi sa vodećim evroatlantskim centrima moći za tako nešto nam pruža kišobran. Bez dobrog linka s faktorima od kojih i dalje umnogome zavisi naša sudbina samo možemo da prizovemo nevolje.
No, i olako savijanje pred njima, što uplašeni zbog prošlog iskustva nekada činimo, neće nam doneti sreću. Treba da se dovijamo da bismo opstali, a ne drugima podredili!
Kurir / E.K.
Foto: Dragana Udovičić
