Tihi junak iz senke koji ima lavovske zasluge u osvajanju četvrtog uzastopnog evropskog zlata, golman Srbije Branislav Mitrović pričao nam je o sportu, titulama, knjizi koju je napisao, životnim principima...
Kad se, posle nekoliko dana, osvrnete na EP, šta vam prvo prođe kroz glavu? - Stvarno velika stvar, jer desile su se te tri godine kad smo sve osvojili. Na vrhuncu naših karijera normalna je stvar da posle toga padnemo. I to se desilo, bili smo treći na Svetskom prvenstvo, nismo se kvalifikovali za Svetsku ligu i bili smo četvrti na Evrokupu. A svestan si da je i dalje kvalitet na tvojoj strani. Kad pogledaš imena igrača, vidiš da si i dalje prvi i shvataš da nešto nije kako treba. Srećan sam jer sam upravo na ovom turniru video da još možemo da igramo na vrhunskom nivou i pružamo partije kao iz tih godina kad smo stvarno bili nepobedivi i najbolji.
Malo ko ima takve tri godine u karijeri. Kako ste uspeli da se ne uobrazite, odnosno da ostanete ono što ste bili ranije? - Ima dobrih stvari u vaterpolu. Novac nije mogao da nas pokvari, nema lošeg okruženja, a ova generacija je iznad svog vremena. Okruženi smo ljudima s pravim vrednostima. Ako se i desi da neko od nas krene ka stvarima za koje mislimo da nisu ispravne, porazgovaramo s njim. Trudimo se da cela ekipa neguje prave vrednosti. Vidite da većina nas ima porodicu, decu... To su te prave stvari. Kad dolaziš iz kuće u kojoj je zdrava sredina i ti sam neguješ i kreiraš zdravu sredinu, vrlo je teško da skreneš s puta.
S druge strane, živimo u vremenima u kojima se poštovanje stiče na razne načine, uglavnom lažne. Vi ste se svojim vaspitanjem i rezultatima izborili da budete poštovani. Osećate li to van bazena? - Primećujem. Priđu mi u gradu, recimo, i kažu: "Osvojili ste četvrto zlato, ali ovo kako ste sad igrali... Svaka vam čast." Dođeš do toga da nešto što je tebi normalno nekom drugom predstavlja važnu stvar. Shvatiš da je vredelo. Sredina ti stavi do znanja koliko si vredan. Mislim da mi nismo svesni svojih kvaliteta. Možda je neskromno, ali mislim da to treba tako da bude, da ostaneš normalan.
Da napravimo paralelu vaše generacije s Novakom Đokovićem. Čovek je osvojio sve, onda je usledio pad, pa ponovo ovaj uspeh. Da li mislite da ljudi najviše vole povratnike na tron? - Ovaj naš trijumf donekle može da se poredi s Novakovim trijumfom. Njegova situacija je bila gora zbog ozbiljne povrede. Mislim da je najviše želeo da pokaže sebi da može da igra tenis na vrhunskom nivou. S druge strane, pomalo smo mi čudno društvo, kod nas se cene samo uspesi. Bar ja tako gledam na to. To je naša realnost i svesni smo toga. Ako si drugi ili treći, niko ti neće reći: "Bravo, super je bilo." Mislim na ljude, običan narod, jer kod nas u rečniku ne postoji osvajanje EP, postoji samo pobeda. Ili poraz. A mi smo tamo pobedili u osam, devet utakmica. Velika je razlika, kao narod moramo da cenimo male stvari. Na primer, nečiji trud.
A u finalu je bila pobeda! Na toj utakmici su sva svetla bila uperena u vas i španskog golmana. - Slabo se spavalo pre tog finala, možda nekih pola sata. Kasno uveče je bila utakmica, a ja sam ranoranilac i ti termini su mi kasni i onda po dve kafe popijem... A ne pijem je uopšte. Moram da budem baš zategnut jer su fokus, prisutnost i reakcija najbitniji u tim momentima.
Recimo, niko nije pominjao pobedu nad Slovačkom, koja je jednako bitna kao ostale jer vas je dovela u situaciju da se borite za zlato. - Tako je. Evo još jedna primer. Devojke su se prvi put kvalifikovale na EP, to je veliki uspeh. A nije se o tome mnogo pričalo. I ne mislim na političare, državu, nego na naš narod. Isto kao s Novakom, najbolji sportista u istoriji Srbije. Naš najbolji ambasador, a mnogi ne shvataju šta ta reč znači, koliko donosi našem narodu. I onda godinu dana ne osvaja koliko je osvajao pa se svako nađe pametan da komentariše nešto o njemu. Ja se retko usuđujem da njega uzimam u usta i da pričam o njemu. Ali narod komentariše šta on jede, šta radi... Vraćamo se na to da treba promeniti svest i ceniti trud i zalaganje pojedinaca.
Počev od treninga. Od pitanja kada ustajete ujutru, je li hladna voda... - Pa dobro, sad nas to više niko i ne pita. Dobro je i što smo navikli na sve to. Doprinelo je to tome da budemo okruženi bodljikavom žicom. Na profesionalnom nivou stvari lako mogu da te odvuku iz fokusa. To se uči, i to na sopstvenim greškama. Ja sam imao mnogo svari koje su mi odvraćale misli, pa sam u međuvremenu podigao ograde. Uvek sam bio ritualan, ne sujeveran, ali moram da spavam, da jedem dobro, da treniram da bih dobro branio. Pre nekih šest, sedam godina ako ne bih spavao, značilo je da neću dobro braniti. Tako je i bilo u početku, pa sam ubedio sebe da ću biti loš ako ne spavam. Ali izborio sam se, naučio da to promenim.
O zlatu na EP je odlučio jedan peterac, a šutirali su najveći majstori ove igre. Mitrović je bio spreman za to i to se veoma dobro videlo u penal seriji. - Iskustvo koje imam iza sebe učinilo je da budem smiren u toj situaciji. Nije mi prvi put da branim penal seriju, imao sam i dobre i loše, ali sve to je dovelo do toga da budem izuzetno smiren, da ne podlegnem ni atmosferi, ni pritisku... Bio sam fokusiran na sebe i svoj rad, da što bolje odradim to što treba. Jednostavno, pratiš šuteve i, naravno, uvek moraš da imaš sreće. Volim da kažem da ne znam da li postoji sreća, ali što više radim, to više sreće imam. I definitivno mi je ovo evropsko prvenstvo to potvrdilo. Imao sam napornu sezonu u klubu i nisam fizički spreman dočekao pripreme reprezentacije, video sam na treninzima da ne mogu da radim. Hteo sam da sve podignem na viši nivo. A sreća je došla kod tog peterca kad sam prstom zakačio loptu, a ona otišla u stativu i izašla van gola. Nije ušla. Ne mogu da kažem da je to isključivo moja zasluga, mislim da neki sportski bog postoji i da vidi te neke stvari i da su te stvari njegova zasluga.
Čuo sam dečaka koji je, odgovarajući na pitanje koliko mašta, da li vidi sebe u reprezentaciji, kao osvajača zlatne medalje, kao primer naveo knjigu koju ste napisali - "Preokret". To mu je bio primer. Koliko vami znači kad čujete tako nešto, zapravo ostavljate zaostavštinu, a to je mnogo više od sporta? - Mnogo, mnogo mi znači. Napisao sam knjigu, prošao je već određeni period i ja i dalje razmišljam zašto sam je napisao. Shvatio sam da je na svetu vrlo malo ljudi koji žele da ti pomognu, koji žele da ti prenesu svoja iskustva. Ja sam se u životu sreo s malim brojem takvih ljudi i, razgovarajući sa drugima, čuo sam da su se i oni sretali s malim brojem takvih ljudi. Poželeo sam to da promenim i pomognem nekome pišući knjigu. Kasnije, kad sam objavio knjigu i kad su se stvari slegle, shvatio sam da je u iskrenom davanju svojih misli i saveta onome ko će je pročitati zapravo veličina te knjige.
Pružam ruku svakome ko želi da napreduje Branislav Mitrović bio je član kampa Wind sporta, kroz koji Nikola Rađen s nekadašnjim saigračima uči mlađe generacije osnovama vaterpola, ali i života. Zanimalo nas je vidi li se u ulozi trenera u budućnosti. - Edukovanje me privlači, videćemo u kom obliku. Da li kao trener ili u okviru neke organizacije... Ne znam, videćemo. Daleko je to. Treba razmišljati o tome, zato sam i došao ovde na kamp. Bezrezervno želim da dam podršku svakome i podelim iskustva s decom. Znam da ovaj kamp košta, ali izuzetno cenim što su se odlučili da dođu na kamp jer je to znak da žele da budu bolji. Žele da rade na sebi i to treba ceniti. Takvim osobama treba pružiti ruku, dati im podršku da ostvare svoje snove.
kurir.rs / Milan Rašević
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
