Da li znate zbog čega je današnji dan jedan od najvažnijih u istoriji Srbije?
Na današnji dan, pre 140 godina, Srbija je na Berlinskom kongresu pratično i formalno stekla svoju nezavisnost. Ovaj istorijski datum se, međutim, u Srbiji ne obeležava, te mnogi ni ne znaju zašto je 13. jul toliko važan dan za našu zemlju.
Komentara 0
Za žitelje nekadašnje Srbije, Berlinski kongres značio je dve važne stvari: sa jedne strane Srbiji je doneo priznanje kao suverene države, a sa druge podsećanje da nije uspela da ostvari svoje ciljeve iz srpsko-turskih ratova.
To bi u najkraćem bila suština ovog značajnog istorijskog događaja, koji je završen na današnji dan pre 140 godina, i koji je bio važan ne samo za Srbiju, već za ceo region, Evropu, i sve tadašnje velike sile koje su u njemu učestvovale. Na današnji dan 1878. godine sklopljen je Berlinski mir koji bi, u zavisnosti od ugla gledanja, mogao da se posmatra i kao nešto dobro, ali i nešto na šta Srbija nije bila naročito ponosna. Zašto je to tako, za "Blic" su objašnjavali srpski istoričari.
- Berlinski kongres je ustvari multilateralni ugovor između Velike Britanije, Austro-Ugarske, Francuske, Nemačke, Italije, Rusije i Turske, sklopljen posle mesec dana pregovora i "natezanja", kojim su redefinsisani odnosi na Balkanu posle serije buna, ustanaka i ratova koji su potresali Tursko carstvo. Ratni uspesi srpske vojske u ratu 1877-78. verifikovani su primirjem i mirom zaključenim između zaraćene carske Rusije i njenih saveznika Srbije i Rumunije sa jedne, i Otomanske Turske u San Stefanu, predgrađu Carigrada, 3. marta 1878 - priča Prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.
Rusija ojačala, u Srbiji nezadovoljstvo
Sanstefanskim mirom, koji je prethodio Berlinskom kongresu, Srbija, Rumunija i Crna Gora, do tada vazalne kneževine, dobijaju nezavisnost. Međutim, u toj podeli teritorija, Rusija dobija ogromnu teritoriju i seže čak do Egejskog mora, a stvara se i Bugarska koju u stvari kontroliše Rusija.
- Iako je Srbija priznata kao nezavisna država i omogućeno joj je teritorijalno proširenje u pravcu Kosovske Mitrovice, vojnička osvajanja u pravcu istoka i jugoistoka su osporena, tako da dobija samo Niš, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo. Zato se tadašnje rukovodsto, na čelu sa knezom Milanom, koji su u Rusiji videli srpske pokrovitelje, okreću se severnom susedu, Austro-Ugarskoj. Evropske sile, pre svih Engleska, nisu bile saglasne sa tako velikim teritorijalnim promenama voljom Rusije, zbog čega je i sazvan Berlinski kongres, na kome su znatno umanjeni dobici Rusije - priča Pavlović.
On objašnjava da je kongres u Berlinu okončan potpisivanjem međunarodnog ugovora po kome je preoblikovana politička karta Jugoistočne Evrope i definisani interesi velikih sila. Po ovom ugovoru Srbiji, Crnoj Gori i Rumuniji je potvrđena nezavisnost. Srbija je dobila teritorijalno proširenje na Niški, Vranjski, Toplički i Pirotski okrug. Austro-Ugarska je dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu i tamo uvede svoju upravu, s tim što su ove dve pokrajine samo formalno ostale pod vrhovnom vlašću Turske, kojoj je u potpunosti vraćena teritorija Makedonije, dok je Bugarska podeljena na dva dela.
- Ugovor je zadirao i u unutrašnje uređenje balkanskih država obavezujući ih na poštovanje ljudskih i verskih prava. Države koje su stekle nezavisnost bile su obavezne da poštuju i trgovinske ugovore i povlastice za gradnju železnica koje je još Turska dala velikim silama, a odnosile su se na teritorije sada nezavisnih država - objašnjava Pavlović.
Priznate granice, ali nije sve bilo sjajno
Kako navodi, kongres je priznao nezavisnost Kneževine Srbije i odredio joj granice, ali je bilo i nekoliko spornih mesta: Trn (pridodat Bugarskoj), Pirot (pripao Srbiji), Prepolac (zadržala Turska) i Vranje (priključeno Srbiji). Srbija se proširila na jugoistoku za četiri okruga: Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, tako da se od tada Kneževina Srbija prostirala na ukupno 48.300 kvadratnih metara.
- Time je u međunarodno-pravnom smislu obnovljena srpska državnost, koja je bila prekinuta još turskim osvajanjem Balkana krajem srednjeg veka. Sticanje nezavisnosti bilo je rezultat duge i teške borbe za obnovu srpske države koja je započeta Prvim srpskim ustankom 1804. godine. Međutim, Berlinski kongres nije rešio sva sporna pitanja na Balkanu, neka je zaoštrio a neka samo odložio. Iako se verovalo da je među evropskim silama postignuta izvesna ravnoteža na Balkanu, obezbeđeni interesei evropskih sila na plovidbu Dunavom, kontrola moreuza i železničkih pruga, odluke kongresa su stvorile veliko nezadovoljstvo i pojačale suprotnosti na Balkanu od kojih neke i danas traju. Javnost u Srbiji, Rumuniji i Bugarskoj, svaka iz svojih razloga, nije bila zadovoljna odlukama Kongresa, jer im nije bilo dozvoljeno da završe planirani proces nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja - navodi Pavlović.
"Spolja mudri, a unutra čvrsti..."
On kaže i da su Srbi tada očekivali više od ratova protiv Turske i odluka Berlinskog kongresa, ali i od Rusije, koja je zarad svojih interesa, ispoljenih u stvaranju velike Bugarske, žrtvovala Srbe Austro-Ugarskoj.
- Najteže je prihvaćeno to što je Austro-Ugarska dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu u kojoj su Srbi bili najbrojniji narod. Do ujedinjenja Srba nije došlo, a Austro-Ugarska se potrudila da se Srbija i Crna Gora ne samo ne ujedine, već da ne budu ni susedi jer je između njih Turskoj ostavljen uzak pojas teritorije - priča Pavlović.
Međutim, kako navodi, i pored tih slabosti i nerešenih ili loše rešenih pitanja po Srbe, godina 1878. veoma je značajna za državno-pravni razvoj Srbije i Crne Gore. Zato je knez Milan, kaže, kada je objavio odluke Berlinskog kongresa narodnim poslanicima u Kragujevcu poručio: “Spolja mudri, a unutra čvrsti odnošaji – to su jedini putovi na kojima može počivati nezavisna Srbija”.
Petrović navodi da 13. jul jeste važan datum u istoriji srpske države i da jeste jedno vreme obeležavan kao dan nezavisnosti, ali ističe da je “dinamika istorije srpskog naroda u narednom periodu i obesmisla je tekovine Berlinskog kongresa”.
Srbija se borila, ali je na kraju izgubila
Da je sutrašnji dan važan za istoriju Srbije i srpskog naroda saglasan je i istoričar Čedomir Antić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Međutim, on za “Blic” kaže da je ovaj datum obeležavan samo tri godine, tačnije do 1882., kada je proglašena Kraljevina Srbija.
- Razlog tome je što Srbija u ono vreme nije uspela da ostvari svoje ciljeve iz pređašnja dva srpko-turska rata, kada je želela da oslobodi i ujedini srpski narod sa Kosova, iz Bosne i Hercegovine, Makedonije... Iako se borila, a imala i jednu ozbiljnu pobedu, na kraju poražena, a jedna trećina teritorije Srbije “zgažena” od strane Turaka. U drugom ratu, u nastojanju Srbije da uspe u tome, sprečile su je velike sile - priča Antić.
On navodi da se tada pokazalo i da Rusija nije spremna da zaštiti srpski interes, dok je u isto Srbija smatrala da je mnogo ranije izborila samostalnost, pa joj priznanje velikih sila nije mnogo značilo.
- Berlinski kongres je doneo Srbiji određenu, samostalnu ulogu, srpske diplomate su tada pregovarale i dobile neke stvari koje ne bi dobile na drugi način. Međutim, San-stefanski ugovor potpisan koji mesec ranije, za Srbiju je bio povoljniji od Berlinskog ugovora, tako da su sve stvari koje su se posle njega dešavale na Srbiju ostavile “gorak ukus” - priča on.
Crnogorci slave
Inače, Antić je svojevremeno bio i član komisija koja je odlučivala o tome koje datume bi trebalo uvrstiti u zvanične praznike Republike Srbije, i naveo da 13. jul uopšte nije bio među predlozima komisije koja se sastojala od eminentnih stručnjaka i uglednih građana.
- Samo je jedno pismo stiglo sa ovim predlogom, ali se njegov autor saglasio sa obrazloženjem komisije. Njegov argument je bio odluka američkog Kongresa po kojoj je Srbija proglašena 27. državom sveta - priča on.
Sa druge strane, kaže, Crna Gora ovaj datum najviše obeležava jer je za nju to značio i “raskid” sa osmanskim carstvom, ali i dotadašnjom tendencijom njenih građana da Crna Gora postane deo Srbije. To se, međutim, desilo 1918. godine.
(Lana Gedošević)