Situacija u kojoj se nalaze Palestinci nikada nije bila tako beznadežna kao sada. Sedamdeset godina od osnivanja Izraela i 51 godinu od šestodnevnog rata, u kojem je Izrael prisvojio palestinske teritorije na Zapadnoj obali i Gazi, oni bukvalno nemaju ništa. Nade u sopstvenu državu izjalovile su se. Takozvani mirovni proces, koji je započeo pre 25 godina sa sporazumom iz Osla, sada se mora smatrati neuspelim.
Bivši izraelski premijer Arijel Šaron proglasio ga je mrtvim još u januaru 2001. Njegov sadašnji naslednik, premijer Benjamin Netanjahu, više se ne ustručava da otvoreno odbaci ideju koje je u osnovi mirovnog procesa – stvaranje palestinske države pored Izraela. Tokom nedavne posete Berlinu on je čak negirao da Izrael uopšte okupira palestinske teritorije. Pred novinarima je rekao da je Avram pre 4.000 godina došao u zemlju između Mediterana i Jordana – i time opravdao jevrejski stav. A Palestinci su u njegovoj zemlji – samo slučajno.
Gorke posledice za Palestince
Ali, koliko god da je bizarno to što je Netanjahu rekao, za Palestince ima gorke posledice. Jer to znači da ih Izrael samo trpi i da ne priznaje njihov zahtev za sopstvenom domovinom, jednakosti i nacionalnom samoopredeljenju. Otpor okupaciji koji se u međunarodnom pravu smatra legitimnim, Izrael smatra ilegalnim ustankom protiv legitimnih gospodara zemlje i kao terorizam, i u skladu s tim se ponaša prema Palestincima.
Izraelski zatvori su puni Palestinaca koji ne žele da se podvrgnu izraelskom jarmu. Čak i maloletnike dovode pred vojne sudove – stopa osuda je 100 odsto. Svake noći, teško naoružane vojne patrole obilaze okupirane teritorije, bude porodice, fotografišu adolescente kako bi kasnije mogli da identifikuju kao one koji bacaju kamenje na vojsku i hapse mlade muškarce i sve više žene.
Čak i Ramala, grad u kome se nalaze palestinske autonomne vlasti i koji po sporazumu iz Osla kontrolišu isključivo Palestinci, nije pošteđen od ovih noćnih racija. U selima Zapadne obale, gde od početka mirovnog procesa Palestinci gube sve više zemljišta na račun novih jevrejskih naselja, gde im se uskraćuje pristup njihovim poljima i bunarima – hapse i ubijaju mlade ljude koji se bore protiv okupatorske vojske. Na ivici Pojasa Gaze, tokom nedavnih višenedeljnih protesta, izraelski snajperisti ubili su više od sto ljudi. Među žrtvama su bile i osobe sa invaliditetom, novinari, medicinski radnici i deca. Izrael ima dovoljno metaka za svakog demonstranta, rekao je poslanik Likuda Avi Dihter. A vojska je tvitovala da reaguje precizno i umereno, da tačno zna gde je pogodio svaki metak.
Palestinci su dotakli najnižu tačku
Ali nije samo Izrael taj koji uništava nade Palestinaca u slobodu i samoopredeljenje. I arapski svet okrenuo im je leđa. Egipat je zainteresovan samo za stabilnost u svojoj zemlji i mir na Sinaju. Predsednika Sisija prava Palestinaca zanimaju isto tako malo, kao i ljudska prava njegovog sopstvenog naroda. Saudijska Arabija i Emirati otvoreno traže diplomatske i ekonomske odnose sa Izraelom i spremni su da žrtvuju solidarnost sa Palestincima.
I međunarodna zajednica se sve više povlači od svoje odgovornosti. SAD su pod Trampom očigledno na strani Izraela – priznale su Jerusalima kao glavni grada Izraela. A zbog smanjenja finansija za rad Agencije UN za pomoć palestinskim izbeglicama na Bliskom istoku UNRWA, stotine hiljada ljudi u Gazi, na Zapadnoj obali i susednim zemljama biće gurnute u siromaštvo koje im može ugroziti život.
Sedamdeset godina od osnivanja izraelske države i kao posledice toga, palestinske katastrofe progona i izbeglištva, Palestinci su dotakli najnižu tačku u svojoj istoriji: bez izgleda na nacionalno samoopredeljenje, bez pristalica i prijatelja. Ali uprkos tim sumornim izgledima ostaje tračak nade: palestinsko stanovništvo između Mediterana i Jordana je, uprkos svemu, poraslo na 6,5 miliona. To su milioni ljudi koji su duboko ukorenjeni u toj zemlji i koji neće nestati, bez obzira na to što su napušteni i bez obzira na to što je svet zaboravio na njihovu sudbinu.
Betina Marks radi u fondaciji Hajnrih Bel u Ramali.
Komentar Melodi Suharevic na ovaj tekst Betine Marks možete pročitati OVDE.