1912.

Mi smo oni koji su imali vesele dane i svete noći, mi smo gubili redove ljudi ali punili redove događaja, mi smo bili zemlja starih junaka i mladih vojnika, mi smo pisali istoriju 1912.

 

Noćas je prošuštala poslednja noć 1912.

1912

Budni smo bili u poslednjoj noći 1912. i osvajalo nas je neko teško i ozbiljno saznanje, i padalo je na nas jedno široko i silno osećanje vremena, istorije i sudbine naroda.

Prošla je 1912. ali još stoje ona po zemlji pisana skrletna slova pretnje i crvene grimase osvete, i još po ulicama leti pitanje: Šta nam je bila 1912?

Bila je godina stvaranja jer se stvaranjem dobija koren života. Godina kad su se uziđavale žrtve, kad se pevalo uz suze, oštre udarce smrti, kad se na među jutarnjeg i večernjeg rumenila točilo rumenilo krvi.

Bila je godina kad vera prestaje biti plitko licemerstvo i kad radosti nisu više svakidašnji gresi. Kad spoljašnja reč postaje unutrašnja reč i osećajna i misaona agresija, što jasno, opredeljeno i postaje delo.

Godina kad smo ostali bez nade i tukli se bez straha.

Godina kad je kretanje najzad postalo oblik, od fenomena postaje ideja, kad se dokazalo da u srpstvu nisu isceđeni karakteri, i da kosovski simbol nije ukošena slika.

Bila je to godina u kojoj se lečila velika očajanja i krvlju spirao mrak sa slepih očiju, i na zastavama naše vojske pronela ona strašna pravičnost istorije koja ubija i slabe i jake i dobre i zle, i koja želi da dan veselja u jednom logoru bude dan tuge u drugom i sveta noć jednoga vojnika bude sramna noć drugoga.

Mi smo oni koji su imali vesele dane i svete noći, mi smo gubili redove ljudi ali punili redove događaja, mi smo bili zemlja starih junaka i mladih vojnika, mi smo pisali istoriju 1912.!

Duh i instinkt naše rase zagrljeni se digli i pošli u boj, zapevao je motiv mladog nacionalnog života, dokazalo se da mač u našim rukama nije mač samoubica, trezna i svesna je ulazila u pokolj vojska srpskog kralja.

Blato je pilo lepu mladu krv, božja milost je došla preko mrtvih i smrvljenih srdaca, ali ono što je bilo mrtvo opet je živo.

I kad prođe zima, s kapljicama proletnjih kiša, mešaće se suze oslobođenih i sretnih, i bogata će biti žetva 1913. kuda je prolazila srpska vojska 1912.

Isidora Sekulićeva – (Politika, 1. januar 1913. godine)