Mera ljudskosti

Jedini način suočavanja sa veoma mračnom prošlošću i nasleđem Miloševićevog režima jeste iznošenje u javnost svih zločina i adresiranje počinilaca, bez obzira na položaj u vojnoj, policijskoj ili političkoj strukturi. Drugim rečima, jako je važno reći ko je odgovoran za ovako monstruozne zločine, prikrivanje i prećutkivanje. Kao što se zna, krivično gonjenje za ratni zločin ne zastareva.

Boljeg puta ka pomirenju i prevladavanju mračne prošlosti od iznošenja u javnost metodologije zločina i imenovanja počinilaca nema. Ipak, suočavanje sa prošlošću nije rezervisano samo za Srbiju i nisu samo jugoslovenska vojska i srpska policija činile zločine u ratnim sukobima na prostoru bivše socijalističke Jugoslavije. Skoro svaka od vojski i policija država, koje su nastale cepanjem SFRJ, imaju svoj udeo u ratnim zločinima nad stanovništvom koje nije bilo njihove nacionalnosti. Srbija je svakako otišla najdalje i u istraživanju i u procesuiranju zločina i zločinaca. Ostale države se većinom prave nevešte kada se potegne to pitanje. Uglavnom krivicu prebacuju na Srbiju, optužujući je da od žrtava pravi dželate, zaboravljajući, namerno ili ne, da je zločin zločin i da je to zapravo jedina mera ljudskosti.

Porodice postradalih žele samo jedno, da dostojno sahrane svoje očeve, majke, braću, sestre, decu, rođake… Država svakako duguje javnosti istinu, ne samo o događajima na Kosovu nego i o sopstvenom učešću u ratnim zločinima. Ma kako ona bolna bila.