LESKOVAC

Desetak učenika druga posleratna genracija maturanata leskovačke Gimnazije okupila se da obeleži 65 godina od kako su kao svršeni đaci napustili školske klupe. Ova generacija iznedrila je 13 doktora nauka, 20 profesora, 16 lekara, 8 inženjera, četiri stomatologa, dvojicu sudija, pet advokata, redovnih profesore, dekane i prodekane, rektora i prorektora raznih fakulteta… Većina ih je rođena 1934. godine, ali ih ima i koji su rođeni 1933. i 1932., jer zbog Drugog svetskog rata nisu svi išli u školu, nego su tek nakon rata upisani u školu.

Velibor Stanković zvani Bora Tate sećajući se na 1953. godinu, kad su maturirali, kaže da je od 90-oro učenika, koliko ih je bilo u završnom razredu Gimnazije, 53-oje upisalo više škole i fakultete.

„Kad smo maturirali profesori su nam kao poruku na kraju školovanja rekli samo „Hrabro u život! Kao što ste do sda, tako sada još bolje u nove radne pobede!“ To smo mi pokazali i dokazali svojim dostignućima. Kao što smo bili vredni đaci u Gimnaziji, tako smo nastavili i u daljem školovanju.“

Naravno, nisu sva sećanja vezana samo za školu. Stanković se seća i zabavnih večeri.

„Bilo je to u nekadašnjoj zgradi Oficirskog doma, u nekadašnjoj staroj glavnoj ulici, ispod bioskopa koji se najpre zvao „Moskva“, a kasnije „11. oktobar“ (na tom prostoru je danas Gradski park, odnosno to je prostor između spomenika Kosti Stamenkoviću i Tomi Zdravkoviću – prim. I.S.). Tu su u letnjoj bašti najpre dolazili pioniri zabavne muzike, sećam se da je bila Olga nikolić i Vojin Popović, kasnije dolazi vreme Dušana Jakšića, pa Lole Novaković… Naše prve igranke su bile u zgradi same Gimnazije, a, opet, kad smo malo stasali, došla je zabrana da se na korzou može biti samo do 20 sati! Tako smo mi više bili na tim matineima…“

Nekadašnji profesori su bili strogi, ali pravični, pamti Stanković. Bilo je i nestašluka, kao što je i uobičajeno kad se ide u školu.

„Jedan od najboljih profesora koga pamtim je Tanasije Mladenović, otac Slobodana Botka Mladenovića, koji je bio direktor Kulturnog centra. On je predavao u završnim razredima filozofiju, logiku i estetiku. Bio je vrlo temeljit čovek, znalac i organizator. Kod njega su časovi bili časovi tišine, jer je plenio našu pažnju. Nije bilo sankcionisano disciplinovanje, nego je plenio našu bažnju svojim predavanjima i besedama. Uzoran profesor je bio i Brana Mitrović, koji je predavao srpski jezik, kao i profesorka Slavka Vrbić.“

Jedan od najuspešnijih u ovoj generaciji je i profesor doktor Jovan Bukilić, inače autor 25 stručnih knjiga u oblasti neuropsihijatrije, svetsko ime u ovoj oblasti. On je po jedan primerak svog najnovijeg dela podelio bivšim školskim drugovima i svakom je napisao drugačiju posvetu, opisujući osobine primaoca, koje su ga krasile u školskim danima. Iako decenijama živi u Beogradu, ne samo da nije zaboravio poreklo, već zavičaj često i posećuje.

„Rođen sam u jednom selu, koje u maju i junu miriše na jagode. Nekada Cernica, a danas Karađorđevac, nalazi se 11 kilometara od Leskovca. Dolazim rado svake godine jednom ili dva puta. Školovanja se rado sećam, ali verujte – bio je to težak put. Krasilo ga je drugarstvo, šale, solidarnost. Kada smo pre deset godina slavili jubilej, saznali smo da smo najbolja generacija leskovačke Gimnazije, a brojke to i potvrđuju.“

 

Učenici jedne od, ako ne i najuspešnije generacije ikada leskovačke Gimnazije su se, kako i priliči, najpre okupili u dvorištu škole, gde je usledilo tradicionalno slikanje. Onda su ušli u zgradu i krenuli u učionicu da održe školski čas, praćeni pogledima radoznalih učenika koji su prolazili hodnikom. Niko ih u ime škole nije dočekao, poželeo im dobrodošlicu i ispratio ih. Da sam ja profesor, neko bi morao da dobije ocenu jedan iz vladanja!