Vojin Đorđević: Miljenik poreznika

Banke subotičkom biznismenu odobravale kredite bez revizorskih izveštaja i provere poslovnog boniteta, a istoga dana kada je Privredni sud proglasio stečaj nad njegovim preduzećima Vojin Đođević najavio je izgradnju fabrike vode u Podgorici i Ljubljani.

Kako je Privredni sud počeo da odmotava zamršeno klupko tako je počelo da se pojavljuje sve više neobičnih činjenica i pitanja vezanih za poslovanje ovog subotičkog biznismena. Iz samo ove dve informacije objavljene ovih dana u medijima nekoliko detalja izaziva nedoumice.

Najpre, kako je moguće da “Si end Si” kompanija ima predsednika (Vojin Đorđević) i gradi bilo šta kad je nad njom pokrenuo stečaj njen vlasnik – Vojin Đorđević još u drugoj polovini 2006. godine i tada je svu njenu imovinu preuzela nova firma „Premijum likvid”.

Zatim, koliko je poznato i kako su mediji objavili „Si end Si” više ne proizvodi u Vrujcima ni napitak „sinalko”, jer je multinacionalna kompanija „Sinalko” prodala licencu Uniji distributera Srbije i premestila proizvodnju u šabačku firmu „Frutiko” posle višegodišnjeg sporenja s Vojinom Đorđevićem.

Kompanija „Sinalko” investirala je u fabriku u Vrujcima 7,5 miliona evra i to je jedini primer grinfild investicije te kompanije, jer je ona u 99 zemalja (gde posluje) lokalnim partnerima isključivo davala licencu i sirovinu za napitak.

Mediji su izvestili da je sunovrat fabrike u Vrujcima počeo zbog ogromnih dugova kompanije „Si end Si” i njenih povezanih preduzeća, a da je klupko počelo da se odmotava kada je „Hipo Alpe Adrija banka” prodala svoja potraživanja beogradskoj kompaniji ASAP (vlasništvo Švajcaraca), specijalizovanoj za otkup i naplatu potraživanja. ASAP je otkupio šest ugovora o kreditima vrednim 11,8 miliona evra koje su podizale Đorđevićeve povezane firme.

Gorki list prodao sam sebi

Kompanije Vojina Đorđevića i povezana preduzeća koja je osnivao i poveravao na “upravljanje” bliskim saradnicima i prijateljima, prema grubim procenama, duguju bankama više od 20 miliona evra.

S obzirom na to da su mnoge od tih firmi u međuvremenu otišle u stečaj ili bankrotirale, ne postoji imovina iz koje bi banke mogle da se namire više od 10 odsto ukupnih potraživanja.

Zapravo, nematerijalna imovina iz koje bi banke (i ne samo one) mogle da se namire, postoji ali se Vojin Đorđević postarao da žigove (brendove) „gorki list” i „voda voda” na vreme skloni iz zemlje.

Advokat Dragoljub Ćosović izjavio je pre neki dan da je „vlasnik brenda firma koja je osnovana u Evropskoj uniji”, a nije nikakva tajna da je firma osnovana u Sloveniji, da je njen vlasnik jedan od Đorđevićevih sinova i da je on od sebe i svog brata otkupio žig brenda „gorki list” za 500 evra.

Milionski krediti bez ikakve provere

Mnoge banke su poslovale s Đorđevićevim firmama, a na spisku su nekadašnja „Meridijan banka”, „Kredi agrikol”, „Banka Inteza”, „Komercijalna banka”, „Hipo Alpe Adrija banka”, „Univerzal banka” i banka „Poštanska štedionica”.

Neobično je da su mnoge od njih odobravale milionske kredite u evrima Đorđevićevim firmama, a da nisu tražile revizorske izveštaje o njihovom poslovanju ili njihov bonitet kod Narodne banke Srbije. Iako većina od njih potražuje velike iznose, nijedna ne želi da se o tome javno izjašnjava jer je deo odgovornosti i na njima zbog olakog davanja kreditima firmama neproverenog poslovnog kapaciteta.

Tek s vremena na vreme, javnosti postane dostupan poneki detalj iz te zamršene dužničko-poverilačke strukture.

Tako je, naime, Osnovni sud u Subotici (sudija Tamara Trajković) 10. marta ove godine presudio u korist „Kredi Agrikol banke” i „Banke Inteza” da mogu prinudno javno da prodaju deo porodične kuće dužnika Vojina Đorđevića (Ulica Stevana Tikvickog bb) koji je dao porodičnu kuću kao hipoteku na kredite koje je podigao kod ovih banaka.

Na ovo sudsko rešenje nije dopuštena žalba, piše u obrazloženju presude.

Vlasnici firmi sinovi, sekretarice, šefovi kabineta

Nisu samo banke gledale „kroz prste” firmama koje imaju veze s Vojinom Đorđevićem.

U mnogo slučajeva tako se ponašala i Poreska uprava čiju su strogoću osetila mnoga preduzeća koja 10. u mesecu nisu platila, na primer, PDV. Takve firme odmah su dan kasnije dobijale ili pismenu opomenu ili im je „država” odmah s računa skidala onoliko novca koliko su dugovale za poreze ili akcize.

S firmama koje su činile Đorđevićevu poslovnu mrežu nije bio takav slučaj. Kao jedan od najvećih domaćih biznismena Vojin Đorđević je „po difoltu” pripadao Centru za velike obveznike pri Poreskoj upravi Srbije, čije je sedište u Beogradu. Đorđević, međutim, nikad nije bio „predmet” posmatranja i kontrole tog centra, nego lokalne Poreske uprave u Subotici.

Sve do 2007. godine Poreska uprava Srbije nije mogla da „primiriše” Đorđevićevoj poslovnoj imperiji. Kad joj je to pošlo za rukom, mogla je da konstatuje da te firme duguju 738.409.031,25 dinara na ime poreza.

U međuvremenu, Poreska uprava u Subotici dva-tri puta pomogla je Đorđeviću tako što mu je poreski dug od 350 miliona dinara reprogramirala (takozvani poreski reprogram) uzimajući kao hipoteku hotel u Mionici (vrednosti oko 60 miliona dinara) i – vino u rinfuzi. Kasnije se, međutim, ispostavilo da je ova druga hipoteka nepostojeća, odnosno da je vino „isparilo” iz buradi.

U toj priči najzanimljiviji je detalj da država, odnosno Poreska uprava, nikada nije pokrenula postupak naplate hipoteke (kao što su to uradile „Kredi Agrikol” i banka „Inteza”) i da, recimo, proda hotel u Mionici kako bi namirila poreska dugovanja koja i danas postoje.

Za mnoge spominjane firme Vojin Đorđević tvrdi da nisu njegove. One su se bavile proizvodnjom „gorkog lista” i poslovima vezanim za taj brend, a vlasnik žiga bio je ili Vojin Đorđević ili njegovi sinovi.

Vlasnici i direktori tih firmi bili su bliski Đorđevićevi saradnici u prethodnim firmama u kojima je on bio stoprocentni vlasnik (sekretarice, šefovi kabineta, referenti, finansijski direktori...).

Mrežu povezanih firmi, koje kao sateliti kruže oko imena Vojina Đorđevića, otkriva još jedan detalj – svih 25 ima sedište na tri lokacije (dve u Subotici i jedna na Paliću) u zgradama koje su imovina u vlasništvu Vojina Đorđevića.