Ta strategija, naime, udaljava zemlje zapadnog Balkana od Evropske unije. Ona pred ovaj region postavlja uslove koji, opet na prvi pogled, deluju razumno. Odnosno, kao razumljiv pokušaj Evrope da se zaštiti jer već ima dovoljno svojih briga i konflikata, pa joj ne trebaju novi.
Na stranu to što se pred po mnogo čemu najnerazvijenije evropske zemlje postavljaju najteži, tj. uslovi kakvi nisu postavljani drugim istočnoevropskim državama kada su primane u “evropsku porodicu naroda”. Na stranu i to što bar trećina članica EU danas ne ispunjava uslove koji se postavljaju pred zemlje Zapadnog Balkana. Od toga je važnije, zapravo je ključno, da držanjem zapadnog Balkana napolju, izvan svoje kuće, Evropa najviše šteti sebi i sopstvenim dugoročnim interesima.
Jedan od glavnih razloga, ako ne i “najglavniji”, za osnivanje EU bio je – povećanje zajedničke bezbednosti. Nasuprot, bar u Srbiji, dominantnom shvatanju da je to neka privredno-trgovačka komora, Evropska unija je pre svega političko-bezbednosna asocijacija.
Možda su čelnici EU zaista verovali da će “opkoljavanjem” Zapadnog Balkana praktično rešiti problem, tj. da će imati dovoljno vremena da razmontiraju preostale fitilje na tom buretu baruta. Razvoj situacije, međutim, evropske je planove (ako se o planovima uopšte može govoriti) ozbiljno doveo u pitanje. Najpre, držanje Zapadnog Balkana izvan EU jačalo je antievropske snage u njemu samom. Evroskeptici u Srbiji koja je – hteli mi to ili ne – ključna zemlja ovog regiona, sve su jači. S jedne strane zato što EU sve više liči na fatamorganu, što joj se više približavamo ona je sve dalja. Sa druge strane, zato što se EU doživljava kao neko ko u praksi podržava nedemokratske i autoritarne politike i pojedince.
Druga stvar je još važnija. Kao što je sada očigledno, velike sile su izvršile “vazdušni desant” i uskočile u tu balkansku “rupu”. To se pre svega odnosi na Rusiju, ali i na (mada u manjoj meri) Kinu, pa i na Sjedinjene Države pod Trampom. Svaka od tih velikih sila danas je u manje ili više snažnom, i strateškom, konfliktu sa EU. I one u tom novom hladnom ratu Zapadni Balkan koriste kao svoju bazu.
Sporovi koji postoje na (u odnosu na evropske gabarite zbilja malom) Zapadnom Balkanu, i čijeg se uvoza EU plaši, u njoj ne bi izazvali veće tenzije od ovih koje danas ima sa Španijom, Poljskom, Mađarskom... Veliku Britaniju da ne pominjemo. U stvari, problemi u ovom regionu za EU bi bili manji kada joj po “mekom trbuhu” ne bi džarali Rusija i Kina.
Šta je bolje kad vam ostave bebu pred vratima. Da je unesete unutra i nahranite ili je ostavite napolju da plače?
Prijemom Zapadnog Balkana u dogledno vreme Evropska unija bi jednim udarcem ubila dve muve. Prvo, dunula bi vetar u jedra već posustalim proevropskim snagama u tim zemljama. I, drugo, svojim pojačanim prisustvom imala bi više šansi da potisne sve agresivniju Rusiju. Da li je Briselu zbilja svejedno to što se lako može desiti da sa Putinom ubuduće ne pregovara u Moskvi nego u Beogradu? Dakle, prijem Zapadnog Balkana u Evropsku uniju nije nikakvo dobročinstvo nego rezultat realnog sagledavanja stvari. On je u najdubljem interesu Evrope.
Ako bi Zapadni Balkan u Evropsku uniju bio primljen, recimo, 2022. godine, bilo bi to veliko olakšanje za oboje.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR