Država Srbija, to jest njene lokalne samouprave, zarađuje na izbeglim licima, najranjivijoj kategoriji društva. Takva mogućnost pretočena je u zakon. Nevladina organizacija A 11 - Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, zbog takve, kako navode, diskriminacije podnela je ustavnu žalbu u ime N.V, izbeglice iz Hrvatske, ali Ustavni sud već gotovo tri godine ne odgovara na tu žalbu.
Ljudi koji su u Srbiju pre više od dvadeset godina izbegli iz republika bivše Jugoslavije, ostavši bez celokupne svoje imovine, u Srbiji na socijalne stanove, koje su nakon izlaska iz kolektivnih centara dobili na korišćenje od lokalnih samouprava, moraju da plaćaju ne samo zakup i režijske troškove nego i porez na imovinu. Uprkos tome što nisu vlasici tih stanova.
Uz to, za razliku od svih ostalih građana kojima se umanjuje ova poreska dažbina zato što u svojim stanovima žive, izbeglice to pravo ne mogu da ostvare jer im je obaveza da zavedu sopstveno prebivalište, koje, međutim, ne mogu dobiti jer su u izbegličkom statusu.
O ovome svedoči i priča gore pomenute izbegličke porodice iz Hrvatske, koja je od grada Kragujevca dobila na korišćenje socijalni stan na koji plaća i porez na imovinu. Gospođa M.V. zbog velikog straha od negativnih posledica RSE je svoje iskustvo ispričala, ali bez otkrivanja punog imena:
Dobila sam rešenje da za stan od 40 kvadratnih metara plaćam porez na imovinu 8.000 dinara godišnje.
"To jeste diskriminacija. Ja ne znam kako ja moram da plaćam porez na imovinu kad taj stan nije moja imovina, ja nisam vlasnik stana. I to piše 'porez na imovinu', ne piše porez na zakup. Dobila sam rešenje da za stan od 40 kvadratnih metara plaćam porez na imovinu 8.000 dinara godišnje. Ima još ljudi koji plaćaju, a ima i onih koji ne plaćaju, iako su i oni izbegla lica. Objašnjenje je u tome što smo mi pojedini morali da dignemo neku potvrdu u poreskoj upravi i tada su nas oni naprosto zapisali tamo i počeli da nam šalju poreska rešenja. A drugi koji nisu išli po te neke potvrde, ne plaćaju porez iako su u istom statusu", priča naša sagovornica i dodaje da pored poreza na imovinu u iznosu od 8.000 dinara plaća zakup od 1,3 evra po kvadratnom metru stana, što bi bilo oko 6.000 dinara. Uz to, razume se, plaća i struju i režijske troškove.
Upitana da li je njena porodica tražila umanjenje poreza na imovinu zato što živi u stanu na koji plaća porez, M.V. kaže:
"Tražila sam i žalila sam se, a oni su mi odgovorili da ne mogu dobiti umanjenje poreza zato što sam izbeglo lice i što nemam na tom stanu prebivalište nego boravište."
Samo u Srbiji
Umesto da imaju privilegije zato što su izbegla lica, država im je nametnula neverovatan harač, porez na imovinu - koju nemaju.
Danilo Ćurčić je predstavnik nevladine organizacije A11- Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, koja je u ime porodice N.V. podnela pre tri godine ustavnu žalbu zbog diskriminacije. Ukazuje šta je po njegovom uverenju u pomenutim poreskim propisima Srbije diskriminatorno:
Stavljaju pred njih zahtev, dakle, da moraju imati prijavljeno prebivalište radi umanjenja poreza, iako izbeglice u Srbiji ne mogu da imaju prebivalište upravo zbog toga što su izbeglice.
"Traži se od izbeglih lica da ispune uslove koje oni zapravo i ne mogu da ispune samim tim što su izbeglice. Stavljaju pred njih zahtev, dakle, da moraju imati prijavljeno prebivalište radi umanjenja poreza, iako izbeglice u Srbiji ne mogu da imaju prebivalište upravo zbog toga što su izbeglice. Da bi dobili prebivalište, oni prethodno moraju da dobiju državljanstvo Republike Srbije, a onda tog momenta prestaju da budu izbeglice, odnosno, onda se postavlja pitanje da li uopšte imaju pravo na stanovanje u stanovima namenjenim izbeglicama. Time se zapravo vrtimo u krugu i suštinski se primenju propisi na taj način da oštećuju u ovom slučaju jednu konkretnu porodicu, ali, zapravo, verovatno stotine porodica koje su u istoj situaciji kao porodica u ime koje smo podneli ustavnu žalbu", kaže Ćurčić.
Zakonska odredba da izbeglice plaćaju porez na imovinu u socijalnim stanovima koje im je dodelila država postoji samo u Srbiji. Nije zabeleženo da je tako nešto moguće u drugim, na primer, evropskim državama.
O tome svedoči i primer gospođe Branke Milićević Mašić, koja je kao izbeglo lice iz ratne Bosne i Hercegovine u Češkoj Republici od Grada Praga dobila socijalni stan na korišćenje. Ona za RSE kaže da Grad Prag od nje na zahteva da plaća porez na imovinu:
"Ne mogu zato što je to stan Grada Praga, nije to moj stan, ja sam samo zakupac tog stana. A prebivalište sam dobila kao nosilac stanarskog prava tamo gdje mi je taj stan dodijeljen na privremeno korištenje."
U pomenutoj ustavnoj žalbi A11 – Inicijative za ekonomska i socijalna prava ukazano je i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je uspostavio standard prema kome diskriminacija postoji i kada države bez objektivnog i razumnog opravdanja ne postupaju drugačije prema osobama čija je situacija znatno drugačija od ostalih građana. Taj stav potvrđen je i u skorijoj presudi Guberina protiv Hrvatske, u kojoj je zaključeno da se prilikom propisivanja poreskih olakšica moraju uzeti u obzir specifične potrebe osoba koje trpe diskriminaciju.
Imajući u vidu da je Ministarstvo finansija Republike Srbije donelo i obavezujuće mišljenje po kom se u slučaju oporezivanja stanovanja izbeglica u postupku ostvarivanja prava na poreski kredit stanovanje dokazuje isključivo prijavom prebivališta, kao i da ovaj problem pogađa stotine izbeglica koja žive u Srbiji, Inicijativa će i dalje zahtevati od nadležnih organa da omoguće nediskriminaciju i poštovanje garantovanih ljudskih prava izbeglicama iz bivše Jugoslavije i drugim ugroženim kategorijama stanovništva.
Tim pre što su stotine izbeglica, interno raseljenih lica i korisnika socijalnih stanova primorani da plaćaju takozvani porez na siromaštvo – porez koji im se nameće isključivo iz razloga njihove stambene i socijalne ugroženosti.
Facebook Forum