Violeta Oroshi, novinarka punih 36 godina, bez beneficiranog radnog staža. U stvari, osim ovoliko godina rada nema radnu knjižicu, jer je davne 1992. godine, kada je počeo rat u Bosni i Hercegovini, nekako pala u ruke nekima čudnim ljudima. Dakle, neće imati ni penziju... Radila za najuglednije medije u regionu i Evropi, a 25 godina je dopisnica Radio WDR u Kelnu, programu na južnoslovenskim jezicima.
Kaže da kada bi se ponovo rodila opet bi bila novinarka, jer je uzbudljiv osećaj prenositi glasno ono što vidi, ma koliko to nekoga bolelo, kao i i da bi unucima imala šta da ispriča... Rođena u Pristini 1962. godine.
Subota, 3. februar
Još uvek sam pod snažnim utiskom vesti da su pre par dana Nataša Kandić i Fond za humanitarno pravo nominovani za Nobelovu nagradu za mir. Nestrpljivo prelistavam dnevnu štampu u nadi da ću pronaći komentar nekog kosovskog intelektualca, koji će se osvrnuti pre svega na njenu hrabrost i upornost da pokaže prstom na ubicu, stavi se na stranu žrtve, na njeno angažovanje da pomiri narode Balkana... Ako ne zbog naših generacija koje dobro znaju ko je Nataša Kandić, onda zbog ovih novih, koje uglavnom misle da su „svi Srbi isti“.
Teši me ideja Vetona Surroia koju je plasirao na njegovoj Facebook stranici, da kosovski parlament treba da usvoji Rezoluciju kojom bi podržao ovu kandidaturu. Komentari su odlični, ali pitam se da li će neki kosovski zvaničnik bar da razmisli o ovoj ideji?
Nataša Kandić je bila počasna gošća, kada su 2008. godine poslanici skupštine proglasili nezavisnost Kosova. Povodom sedme godine nezavisnosti, tadašnja predsednica Atifete Jahjaga odlikovala je Natašu medaljom „Majka Tereza“ za doprinos u humanitarnim pitanjima. Bliži se desetogodišnjica nezavisnosti Kosova. Da li će Nataša ponovo doputovati u Prištinu?!
Rešila sam da u ponedeljak sprovedem anketu među studentkinjama novinarstva koje praksu obavljaju u Agenciji KosovaLive. Jednostavno, pitaću ih da li su čule i šta znaju o Nataši Kandić i Fondu za humanitarno pravo.
Nedelja, 4. februar
Smenjuju se kiša i sunce... Nije tako loše kada se ne ništa bitno ne dešava, kada postaje dosadno. Uveče po ko zna koji put gledam film “Bilo jednom u Americi”… Opušteno... Nakon filma, onako više iz navike, uđoh u nekoliko portala da vidim da se nešto za poslednjih par sati nije desilo… Kad ono, ni manje ni više nego opet film koji možda jednoga dana, ako to doživimo, bude poznat i kao “Bilo jednom na Kosovu”.
U velelepnoj kući kontroverznog biznismena i zamenika premijera Behxheta Pacollija sjatili su se čelnici institucija i još po koji ministar na večeru. Mediji su kasnije preneli da je pao dil. Predsednik Hashim Thaçi će predloziti Vladi Kosova da se iz centra grada izmeste sve institucije… Premijer Ramush Haradinaj reče da će proslediti ovaj predlog na razmatranje… Domaćin Pacolli se nije izjasnio da li je zainteresovan da njegova firma gradi nove objekte institucija, ali je zato Kadri Veseli predsednik parlamenta ‘ladno izjavio da ovo nije bila samo puka večera, već večera za dobrobit građana i samog Kosova.
Ovo nije prvi put da čelnici Kosova, ovoga puta svi iz redova bivše OVK, donose odluke van institucija Kosova. Uglavnom se sastaju u sobama koje se ovde zovu ode, muške ode… Nekada su takve sobe postojale u gotovo svakoj kući po selima Kosova i ženama nije bio dozvoljen pristup. Tu su muškarci donosili važne odluke vezane ili za svakodnevni život ili one, političke…
Poslednjih godina, zvaničnici Kosova, posebno oni koji su škole i kojekakve mastere završili nakon 1999. godine i smatraju da, kao oslobodioci, mogu da rade na Kosovu sve i svašta, jer pobogu to je njihova prćija, važne odluke donose upravo po takvim muškim odama, a u hitnim slučajevima po kafićima i restoranima… U neformalnim susretima i da… Uglavnom noću. Kako i sami kažu - bez kravata, a u interesu države Kosovo… I tako, Kosovo se kreće prema Evropi… Skandalozno!
Ponedeljak, 5. februar
Pitala sam osam studentkinja novinarstva da li su čule ko je kandidovan za ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir. Ni jedna od njih ne zna. Pitala sam da li im znači nešto ime Nataše Kandić. Jedna od njih reče da je čula za njeno ime. Bolje da sam krenula sa pitanjima drugačije… Na primer, da li su čule za Nobelovu nagradu… Kada sam onako kao usput rekla da je Nataša verovatno jedina Srpkinja koja može da otputuje u Đakovicu i razgovara sa ženama čiji se članovi porodice smatraju nestalim tokom srpsko kosovskog konflikta ili sa silovanim ženama u ovom istom periodu, spustile su pogled.
Među građanima Kosova je uvreženo mišljenje da je oko 20 hiljada žena, muškaraca i dece silovano tokom oružanog sukoba na Kosovu. Danas je započeo proces aplikacija za priznavanje i verifikovanje statusa silovanih osoba. Prema nevladinim organizacijama, koje se godinama bave isključivo problemom silovanih tokom konflikta na Kosovu, između 1.000 i 1.200 osoba godinama dobija psihološku i drugu pomoć. Očekuju da se ovaj broj poveća u narednih pet godina, kada će ovaj proces verifikacije biti završen…
Pitam se koliko žrtava silovanja nikada neće aplicirarti za status žrtve… Koliko žrtava i sada krije od najuže porodice ono što su preživele… Koliko je žrtava pobeglo sa Kosova ili jednostavno rešilo da oduzme sebi život? Koliko su žena, nakon silovanja, muževi jednostavno izbacili iz kuće, oduzeli im pravo na svaki kontakt sa njihovom zajedničkom decom? Nema odgovora na ova pitanja… Ali ono sto sigurno znam je da do sada niko nije odgovarao za počinjeni zločin…Niti će.
Utorak, 6. februar
Dugo očekivani susret kosovskih zvaničnika sa crnogorskim premijerom Duškom Markovićem je propao. Magla je kriva za sve... Ali, nema veze i tako ne bi mogli da ubede dragog gosta da popusti u vezi Sporazuma o demarkaciji granice između dve prijateljske države. Odnosno da pritisne na nove pregovore… Nije jasno kada će do susreta doći, ali je više nego jasno da ni ove godine, a možda ni sledeće, građani neće dobiti viznu liberalizaciju… I kao šlag na tortu, Vlada Kosova je večeras iznela svoje nezadovoljstvo Strategijom priširenja EU na Zapadni Balkan, jer kao navedeni su samo uslovi koje treba da ispuni Kosovo, ali ne i datum kada bi moglo da postane deo EU.
E pa, nisam pametna…Šta li su očekivali ovi naši predstavnici vlasti…Valjda da obaveze prema EU ispunjavaju samo retorikom i dobiju na poklon status kandidata i viznu liberalizaciju…Šta više i ne kriju da su to očekivali u ovoj godini, i još nevino dodaju “nakon rada i posvećenosti”... Pitam se šta su do sada radili!… Jedan moj prijatelj danas reče da će se pre raspasti EU, nego što će sa ovakvom Vladom Kosovo postati njen deo.
Moj današnji dan ne bi bio ispunjen da se iz susedne države Srbije ne javi onaj Aleksandar Vulin koji ladno izjavi da dijalog u Briselu nema efekta i da treba Kosovo podeliti… Valjda to reče kao predstavnik države koja se predstavlja kao faktor stabilnosti na Balkanu… Nego, odoh ja da spavam…Sutra je novi dan, nova uzbuđenja…
Sreda, 7. februar
Danas sam se probudila sa nekim unutrašnjim mirom. Valjda zbog toga što su svi čelnici Kosova, sinoć otputovali, neki u daleku Ameriku, neki se muvaju po regionu. Znam da su prekršili Zakon o državnom protokolu, po kojem ne mogu predsednik, premijer i predsednik parlamenta u isto vreme da se nalaze van zemlje, u zvaničnim posetama, ali to nema veze… Nekako postalo mi je važno, a i ljudski je s moje strane, da poželim dobar provod Hashimu Thaçiju i Ramushu Haradinaju na Molitvenom dorucku sa američkim predsednikom Trampom, a i predsedniku parlamenta koji će par dana provesti u zvaničnoj poseti Hrvatskoj, gde će najverovatnije dobiti podršku za evropski put Kosova. Ne znam da li je samo verbalna ili konkretna podrška, ali, pobogu čime se ja to bavim?! Važno je da dobro zvuči…
Oko podneva ćaskanje i kafa sa kolegama. Epilog ovog ispijanja kafe sveo se na moto dana: „Hvala ti još jednom Ameriko!”. Hvala ti sto si odobrila vizu našem premijeru u poslednjem trenutku i poručila mu na lep način da ne može da se igra sa najpouzdanijim strateškim partnerom. Da ne moze da se igra države, da ne može da se igra sa građanima Kosova. Da ne može da povuče odluku o osnivanju Specijalnog suda za ratne zločine… Hvala ti za ovaj miran dan…
Četvrtak, 8. februar
Kaže mi Dante, moj sin koji će uskoro napuniti 17 godina da sam staromodna, jer koristim Facebook… Ko to još uvek koristi, pita onako ozbiljno… Doduše, uđem u Facebook nekoliko puta dnevno po minut, dva, da ne propustim da nekome čestitam rođendan ili pak neku, kao, oštru debatu, koja meni ima značenje pulsa građana.
Primećujem da su uglavnom ženske korisnice ove društvene mreže danas podržale bivšu predsednicu Kosova Atifete Jahjagu, koja će se 14. februara na Dan zaljubljenih umesto na nekom lepšem mestu pojaviti pred sudom. Ne zato što je počinila neko krivično delo, nego zato što je iznela svoj stav i podržala Shyhrete Berishu, ženu iz Suve Reke koja se 17 godina po sudovima borila za svoju imovinu, kuću u kojoj je živela sa mužem i decom pre nego što su ubijeni od srpskih snaga '99. godine.
Jahjagu tuže braća ubijenog i traže odštetu u visini od 250 hiljada eura, sa obrazloženjem da je svojim podrškom uticala da sud donese odluku po kojoj njihovoj snaji pripada pola zemljišta i kuće u kojoj je nekada srećno živela…Nekako je normalno da Jahjagu podrže žene iz organizacija civilnog društva, ali u 21. veku da nema ni jednog muškog glasa podrške… Neverovatno!!!
Tužba protiv Jahjage samo govori da ovo društvo nije spremno da prihvati savremene Zakone umesto arhaičnih i patrijarhalnih normi kojima se ženama pored ostalog uskraćuje pravo i na imovinu.
Komentarišem ovaj slučaj sa mojim sinom, koji ima smisla za humor, posebno crni, kako to dolikuje njegovim godinama. “Pa mislim da je dovoljno što žena ima pravo da se rodi, šta će joj drugo”…Da li da se smejem ili da plačem?!
Petak, 9. februar
Sutra je prvi dan vikenda… Jedva čekam. Sebe već zamišljam u pidžami… Želim odmor… Naredna nedelja će biti nedelja proslave deset godina nezavisnosti Kosova. Grad su već počeli da ukrašavaju, a koncert ce održati i naša proslavljena pop zvezda, Rita Ora. Malo zabave za dobre građane Kosova, koji nisu zaslužili da ovu jubilarnu godišnjicu nezavisnosti dočekaju sa najvećim brojem nezaposlenih u Evropi, bez mogućnosti da putuju po svetu, žive u izolaciji... Ali, kod nas je sve naopako. Kao i činjenica da se na ulazu u Prištinu vijori zastava susedne države Albanije, a ne zastava Kosova. Moja bi pokojna baka u ovakvim slučajevima izgovorila onu čuvenu opasku o ludom i zbunjenom.
Juče su protestovali radnici Elektroenergetske korporacije Kosova. Traže od Vlade da ispuni predizborna obećanja koalicionih partnera o povećanju plate za 100 eura. Prođoše meseci, a ništa od povećanja. Radnici prete da će onemogućiti snabdevanje strujom, u znak protesta. Pa šta, rekoh u sebi, ovde mrak traje i traje…
Facebook Forum