SRPSKE PRINCEZE KOJE SU ZAVELE SVETSKE VLADARE (5) Jelisaveta je igrala pravu IGRU PRESTOLA. Jednog kralja opčinila svojom lepotom, a drugog ZAKLALA u svojoj sobi
Lepa da zavede ugarskog kralja, nemilosrdna da hladnokrvno ubije, lukava da pogazi svoju reč i na sve spremna da zaštiti svoje ćerke - to je bila Jelisaveta Kotromanić (1339-1387), kraljica koja je u svojim rukama držala svu vlast nad Ugarskom, Poljskom i Hrvatskom. Bila je poslednja žena koja je de facto vladala Ugarskom sve do Marije Terezije, jer iako se grčevito borila da presto ostavi samo svojim ćerkama, sudbina je imala drugačije planove.
Komentara 0
Rođena u zamku sa koga se pruža fantastičan pogled na bosanske planine, ćerka bana Stefana Drugog Kotromanića rano je napustila stolni grad svoga oca. Malo je falilo da ova praunuka Dragutina Nemanjića postane nova srpska carica udajom za Uroša Nejakog, ali umesto srpskog prestola njoj je bio suđen ugarski i poljski.
Imala je samo 10 godina kada je sa malom svitom poslata u Budim da bude dvorska dama Jelisaveti Pjast, majci kralja Lajoša Prvog Velikog. Starija Jelisaveta je u mlađoj vrlo brzo videla pogodnu zamenu za Lajoševu ženu Margaretu, koja je te godine umrla od crne smrti, ostavivši muža bez naslednika.
Po nekim istoričarima nisu samo rodbinske veze sa srpskim, ugarskim i poljskim dinastijama učinile tek zadevojčenu Jelisavetu pogodnom za presto. Neki tvrde da je 14-godišnja Bosanka zavela 24-godišnjeg kralja, te da je njihova veza počela i pre nego što su stali pred oltar. U prilog tome ide činjenica da su ljubavnici bili rođaci u četvrtom kolenu, te je za njihov brak bila potrebna dozvola pape. No dozvola je tražena tek nakon venčanja, sa kojim se požurilo jer je, po nekim, mlada Jelisaveta već bila trudna. Sve i da jeste, njeno i Lajoševo prvo dete verovatno je bilo mrtvorođeno.
U godinama koje su dolazile, Lajoš je širio svoje teritorije, uspešno vladao raznorodnim kraljevstvom i zasluživo nadimak Veliki. Uspeh mu je, ipak, kvarila činjenica da za 17 godina braka Jelisaveta nije zanela. Uveren da mu je žena jalova, Lajoš je buduće naslednike tražio među rođacima, ali sve je to palo u vodu kada je Jelisaveta jednu za drugom rodila tri ćerke– Katarinu, Mariju i Jadvigu.
Iako bez sina, Lajoš je verovao da ćerke mogu da nastave njegovu lozu, te je plemstvu činio razne ustupke kako bi obezbedio podršku budućim kraljicama. Podršku je tražio i u ugovorenim brakovima, te je Mariju kada je imala samo godinu dana obećao Žugmundu Luksemburškom (4). Katarina je tek napunila tri kada je verena za vojvodu od Orelana, ali do ovog braka nikada nije došlo, jer je nekoliko godina kasnije princeza umrla. Za Jadvigu (5) ugovoren je brak sa Vilijamom Austrijskim, zbog čega je devojčica već tada poslata na bečki dvor, gde je ostala dve godine.
Lajoš je imao ideju da Poljsku ostavi Mariji i Žigmundu, a Ugarsku Jadvigi i Vilijamu. No, kralja je oslabila bolest i od vladanja je sve češće birao molitvu. Do tada sputana od strane dominantne svekrve i moćnog muža, Jelisaveta je polako počela da grabi moć za sebe. Dok je njen muž kopnio, ona je jačala. Iza zavese je oko sebe okupljala verne ljude, kako bi osigurala nesmetan prelazak vlasti sa muža na ćerke. Lajoš je umro 1382. godine, a samo sedam dana kasnije Marija (11) je krunisana za "kralja"Ugarske. Muška titula bila je prva naznaka da Jelisaveta neće mariti za bračne ugovore svog pokojnog muža, tj. neće dozvoliti da njene ćerke zavise od zetova.
Borba lavice za svoje potomstvo odrediće ostatak njenog života.
Jelisaveta - surova i neodlučna vladarka
Jelisaveta je postala regent svoje ćerke – kraljica iz srpske dinastije Kotromanića vladala je Ugarskom, Poljskom i Hrvatskom, dok su joj vazalne zemlje bile Rumunija, Moldavija, Bosna i Srbija, koja je nakon Maričke bitke značajno oslabila.
Ipak, njena vladavina bila je veoma nestabilna. Rano je ušla u sukobe sa Poljacima koji nisu priznavali Marijinu vladavinu, osim ako Krakov ne učini svojom prestonicom. Jelisaveta je stoga predložila Jadvigu za kraljicu Poljske, pod uslovom da devojčica, od koje je već jednom bila odvojena, odraste pored nje. Kada je vojvoda Zemovit bacio oko na poljsku krunu, Jelisaveta je poslala 12.000 vojnika da njegovo vojvodstvo sravne sa zemljom. Na kraju je Jadvigu (10) ipak morala da pošalje samu u Krakov. Nikada je više nije videla.
Borba sa zetom i gubitak trona
Jelisaveta je osetila da će Marija, ako se uda za Žigmunda, biti potpuno pod njegovom vlašću. Njen pokušaj da raskine veridbu i Mariju uda za nekadašnjeg verenika svoje pokojne ćerke Katarine, podelio je Jelisavetin dvor. U svojoj nameri nije uspela - Žigmund je na kraju umarširao u Budim i oženio Mariju.
Utisci od svadbenog veselja još se nisu slegli, a kralj Karl Treći Napuljski je napao Ugarsku. Žigmund je pobegao u Prag, a Marija je bila primorana da abdicira i da, zajedno sa Jelisavetom, prisustvuje ceremonji krunisanja Karla u dvorani svoga oca.
Obe kraljice su se prisilno zaklele Karlu na vernost, ali Jelisaveta nije planirala da održi reč. Baš kao i njen otac, Kotromanićka nije marila za dogovore kada je vlast bila u pitanju. U Marijino ime pozvala je Karla u Budimski zamak, a kada je novi kralj ušao u njene odaje, Jelisavetini ljudi su ga izboli na smrt. Kraljica je hladnokrvno gledala kako se pod njenim stopalima uzurpator guši u sopstvenoj krvi, a neki kažu da je i sama zarila nož u njega.
No, ovim potezom samo je privremeno vratila krunu na Marijinu glavu. Karlove pristalice proglasile su njegovog sina za zakonitog kralja i mladi princ je u Zagrebu gradio svoju podršku.
Smrt u Hrvatskoj
Jelisaveta je verovala da će Marijino prisustvo umiriti hrvasko plemstvo, te se sa ćerkom uputila u slavonski grad Đakovo. Ova odluka pokazala se kao kobna. Mariju i Jelisavetu protivnici su presreli i zatočili u dvorac u Novigradu, blizu Zadra.
Saznavši za otmicu, Marijin muž Žigmund umarširao je u Hrvatsku, odlučan da stigne do primorja i oslobodi kraljice. Kada je plemstvo čulo da se njegova vojska približava Novigradu, Jelisavetu su zadavili u tamnici pred Marijinim očima. Poslednje što je videla bila je ćerka za čiju se krunu toliko borila.
Mariju su nekoliko meseci kasnije oslobodile Žigmundove trupe. Tri godine kasnije ona je telo svoje majke Jelisavete prenala iz Zadra u Stolni Beograd i sahranila u bazilici svetog Stefana.
Obe Jelisavetine ćerke umrle su nakon prvog porođaja – Marija je sahranjena sa svojim prevremeno rođenim sinom, a Jadviga sa tri nedelje starom devojčicom. Posle Jelisavete Kotromanić niko nije ostao.