Dušan Proroković: Evropa daleko od Balkana

PROTEKLOM samitu u Trstu, na kom su se sreli čelni ljudi vodećih država EU i takozvanog Zapadnog Balkana, dat je veliki značaj. U moru loših vesti, valjda je trebalo da ovo bude jedna optimistična. Svakako, dobro je što se o neveseloj situaciji na Balkanu razgovara (nije problem samo u "zapadnobalkanskom delu", jednako je sumorno i u Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji i Hrvatskoj), ali mesta za optimizam - nema.

Uočljivo je, naime, da EU posle eskalacije migrantske krize želi da stabilizuje Balkan, ali je još uočljivije da nema pojma kako to da učini. Za Srbiju je problematično i to što se i ona "rešenja" koja postoje kose s našim interesima. Ali da krenemo redom.

Prvo, po mnogo čemu, koncept "Berlin plus" podseća na početne korake Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope. Razlika je u tome što je Pakt bio daleko pripremljenija i organizovanija struktura, koju su finansijski izdašno pomagale zapadne zemlje. Na kraju, neslavno je završio, zato što u EU nije bilo volje da se sve balkanske zemlje istovremeno (ili u kratkom roku) prime u članstvo. Nastavljena je politika otezanja koja nas je i dovela dovde.

Drugo, EU bi da stabilizuje Balkan i, kako reče komesar Johanes Han, "da zaustave odliv mladog stanovništva" iz naših država, ali u taj proces neće da investiraju ništa. Najavljena podrška projektima od milijardu evra je neozbiljna. Pa samo auto-

-put Priština - Tirana je do sada koštao oko dve milijarde. S tom milijardom se može završiti nastavak od Prištine do Niša. I šta dalje?

Isticanje kako će se organizovati donatorske konferencije za prikupljanje novih sredstava je još neozbiljnije. To je kao kada u Srbiji slanjem SMS-ova skupljamo novac za lečenje dece. Potrebna su sistemska rešenja i kontinualno finansiranje iz budžeta EU.

Treće, priča o transportnoj zajednici je u redu ako posmatramo njenu "tehničku stranu", ali treba imati u vidu i "politički deo". Slično kao i sa stvaranjem energetske zajednice, a što je trebalo da posluži kako bi se zaustavio "Južni tok", sada se uvode procedure preko kojih će biti kontrolisan upliv kineskog (i donekle ruskog) kapitala u infrastrukturne projekte. Dolazak Kineza na Balkan zabrinjava EU, o tome se sve otvorenije govori.

Četvrto, kada je o politici reč, EU i dalje burno reaguje na kineske, ruske i turske balkanske inicijative, ali se malo obazire na američke.

A upravo su SAD započele proces koji možda dovede i do kraja EU. Funkcionalno povezivanje istočnoevropskih (samim tim i balkanskih) država na prostoru takozvanog Međumorja (Intermarijum) koje podstiču SAD trebalo bi da dugoročno (geopolitički) odvoji nemačko-francuski kontinentalni prostor od Rusije, i to se odvija preko NATO i novih ugovora o energetskoj bezbednosti. To su stare talasokratske teorije, koje predstavljaju klasiku u geopolitičkim istraživanjima. Dok se EU bavi Kinom i Rusijom, SAD završavaju svoj posao gurajući Brisel ka još većoj zavisnosti od NATO.

Peto, a što se tiče Srbije, vodeće zemlje EU smatraju da će se Balkan stabilizovati ako Srbija konačno prizna lažnu državu Kosovo, a BiH postane unitarna. Zato će nastaviti pritisak u tom smeru. Naše pretpostavke su, naravno, drugačije, ali smo dosadašnjim popuštanjem na Kosovu slali poruke kako smo spremni i da (donekle) zanemarimo kosovsko pitanje. Tako su to oni razumeli, i gledajući iz ugla Nemačke i Francuske, nema razloga da s dosadašnjom politikom na ovom planu ne nastave. Na kraju, šesto, unutar EU nema volje za daljim proširivanjem. U Nemačkoj je, na primer, procenat građana koji su za dalje proširenje EU između 20--25 odsto. Briselski (ili berlinski, pariski) političari pričaju ono što mi želimo da čujemo, ali i oni zavise od birača i neće im se suprotstaviti zbog prijema balkanskih država.

Sve u svemu, dakle, tršćanski samit je poslužio da se pošalje slika kako EU nije zaboravila Balkan, ali nam istovremeno nije dato puno naznaka kako će nam to koristiti. Tako da, što se EU i Balkana tiče, možemo konstatovati: ista meta - isto odstajanje. Kao što je bilo i pre Samita u Trstu, tako i posle njega.