Slavko Štimac: Zar je stvarno toliko godina prošlo od mog prvog filma
I najokoreliji kriminalci vole da budu u prisustvu dobrih, finih ljudi. Ja bih o tome razmislio - kaže slavni glumac, laureat nagrade "Aleksandar Lifka".
Komentara 0
Subota veče, prepuno gledalište Letnje pozornice na Paliću. Svečanost otvaranja 24. Festivala evropskog filma donela je ushićenje i ovacije za Miru Banjac i Slavka Štimca kada mu je ona, kao predsednik Saveta festivala, uručila prestižno priznanje za doprinos evropskom filmu.
A potom, iza bine, u razgovoru za "Blic" Slavko Štimac između ostalog kaže: „Ime nagrade, prethodni laureati čine da sam uzbuđeniji nego što sam mislio da ću biti, kao i činjenica da su mi priznanje dodelili ljudi koji su tesno povezani s mojim poslom“.
Rekli ste malopre „kinematografija je moj život“…
- Jesam. Činjenica. Odrastao sam u tome.
Nije li na delu i svojevrstan jubilej - od vašeg prvog filma “Vuk samotnjak” prošlo je 45 godina?
- Više, odnosno 46 od snimanja, a 45 od prikazivanja. Pre 45 godina baš u ovo vreme film je premijerno prikazan na Pulskom festivalu.
A večeras se otvara i ovogodišnji Pulski festival, dok je na Palićkom u fokusu hrvatska kinematografija…
- Interesantna koincidencija.
Kad se osvrnete na tih 45 godina, koje je dominantno osećanje?
- Prvo: zar je stvarno prošlo toliko godina. Pomislio bi čovek da sad imam ko zna koliko godina, a ja sam u stvari tad bio vrlo mali. Jedanaest godina. Da... davno je bilo... još malo pa pola veka!
Jeste li tad slutili da ćete ići tim putem?
- Ne. Ustvari i ne sećam se. Nisam bio ni u kakvim dramskim sekcijama. Sasvim slučajno se sve zbilo, ja zapravo i ne znam na osnovu čega sam odabran, nikad mi eksplicitno i nije rečeno. Jesenas sam u Zagrebu na festivalu sreo suprugu pokojnog Obrada Gluščevića (reditelj i koscenarista filma “Vuk samotnjak”, prim.nov.), u ono vreme sekretarcu režije, koja mi je ispričala stvari koje nisam znao. Ona je tada učestvovala u odabiru dece i kaže da je i pre, što bi se danas reklo, kastinga dolazila u školu, zagledala po našem razredu, a ja joj zapao za oko... Ako me pitate zašto - ne znam. Bio sam komunikativan, živ dečkić i dobar đak... I to je sve što mogu da kažem. Prvo su odabrali više nas, pa je bio uži kasting i ubrzo je počelo snimanje u Sloveniji.
Danas imate više filmova nego godina rada?
- Moglo bi se reći. Imam preko pedeset filmova. Neki kontinuitet je ipak tu.
Gledate li nekad "Vuka samotnjaka" ili bilo koji svoj raniji film?
- Kad naletim na TV-u, malo pogledam. Imam neki svoj odnos prema tome... No, možda će unučići gledati.
Postoji li uloga koja vas je obeležila, ili koja je bila posebno važna, teška, draga...?
- To je teško pitanje. Ne znam da li se uopšte može tačno odgovoriti na njega. Sve su različite, svaka nosi svoje... Snimanje serije “Salaš u malom ritu” je dugo trajalo, godinu dana. Tu sam možda najviše pekao zanat, ako govorimo o tome. Ali, već posle prvog filma neke stvari što se posla tiče bile su jasne. Deca se ne igraju pred kamerom, rade kao odrasli ljudi. Nije tačno da se dete igra pred kamerom i slika se. Ne. Radi! Tako da sam brzo učio idući iz filma u film. Učio i radeći sa starijim kolegama od kojih, ako gledaš i pratiš i ako hoće da ti kažu, možeš mnogo da naučiš. Baš mnogo. Nauči se puno i van seta.
Recimo, kad ste šetali po Parizu sa Milenom Dravić u vreme snimanja filma “Tamo i natrag” Aleksandra Petkovića?
- Podsetiste me i raznežiste... Bilo mi je tad 17-18. Ono malo vremena što smo imali slobodno Milena mi je pokazivala Pariz... Kako je ona jedna divna ličnost, sjajan čovek... Velika, velika glumica od koje se toliko toga dalo naučiti, prava diva, a tako diskretna, decentna.
Kada bi počinjali ponovo?
- Ne znam. Ne razmišljam šta bi bilo da je bilo il kad bi bilo... Možda bi, das am radio nešto drugo, stvarno bio zadovoljniji i srećniji a možda bi bila potpuna propast. Ko zna. Ne treba čovek o tome da razmišlja.
Idući glumačkim putem, stigli ste do filma "Ime Dobrica, prezime nepoznato". Šta vas je u ovo vreme opredelilo da radite taj bajkovit film u slavu dobrote?
- Upravo to što ste rekli. Možda deluje bajkovito, ali ja tvrdim da takvi ljudi postoje i da je to sasvim normalno. Uostalom, zahvaljujući dobroti i ljubavi - ljubav je stvaranje - mi postojimo. To je životvorni princip. A mržnja je destrukcija. A ima i ono: kako seješ, tako žanješ. Znači, ako daješ dobro - dobro će ti se vratiti. Ne znam na koji način, ali hoće.
Jeste li sigurni, živimo u vremenu za koje kažu da opovrgava taj stav?
-Taj stav je rezultat iskustva I ja sam apsolutno uveren. Evo, nema ni dva sata das am izašao iz bioskopa…kakva fenomenalna reakcija ljudi. Ljudi ispunjeni, srećni… Ima li većeg razlog za pravljenje filma od toga?
Hoćete da kažete da javni diskurs forsira agresivnost, banalnost, ponižava dobrotu, suptilnost, a da u ljudima zapravo postoji i potreba i potencijal za dobrotu?
-Od umnih, relevantnih ljudi sam čuo da i najokoreliji kriminalci vole da budu u prisustvu dobrih ljudi. Ja bih o tome razmislio.
Došli ste sa Briona, gde u Teatru „Ulysses” radite predstavu u kojoj igrate Mate Parlova?
- Nije to samo Mate koji se znoji u ringu i deli nokaute nego i čovek koji voli i poznaje poeziju, zanimljiva ličnost, veoma plemenitog a čvrstog karaktera. Čestit i iskren. Puno materijala. Bio je, znamo, veliki šampion. Jedan od heroja u mojoj porodici, kao i u mnogim drugim širom Jugoslavije. I nije bilo u pitanju samo to što je bio šampion nego način na koji je boksovao. Čisto, besprekorno, dokazivao koliko je boks, ili koliko može biti, plemenita veština. Kao i način na koji je živeo kao čovek na svetskom tronu - a živeo je isijavajući diskretnost, skromnost, dostojanstvo. Zato su ga ljudi voleli. Jer ljudi to vide, nepogrešivo osećaju čak i ako ne umeju da objasne.