Do 2020. u Srbiji će nestati još 700 sela

Gotovo čitav Novi   Kozjak okupio   se 13. aprila da   isprati Dušana   Lalića (45), svog   dan ranije preminulog   suseljanina.   U desetinama metara dugoj tužnoj   povorci najviše je bilo starih ljudi. „Ništa   tužnije nego kada staro selo prati   mladog čoveka“, kaže za Novi magazin   naš domaćin Živa Lalić, predsednik   Mesne zajednice Novi Kozjak.   Iza Dušana ostalo je troje dece   mlađe od 15 godina, žena, otac i majka.   Ekipa Novog magazina se, prema   ranijem dogovoru, uputila kod njih   jer su sa troje školske dece oni nada   da se selo neće ugasiti.   Iako prepolovljen od prvog posleratnog   popisa 1948, Novi Kozjak još   nema epitet sela na umoru: u dvesta   od ukupno od 4.600 sela u Srbiji više   nema ljudi, u 200 nema mlađih od   25 godina, a tokom naredne decenije   ugasiće se još 700 sela. Već je prazno   50.000 kuća, tri puta toliko nije stalno   nastanjeno, a 600.000 hektara njiva   je neobrađeno.

SEL O NA UMORU : Za pedeset godina,   od 1950. do 2000, osam miliona   ljudi u Srbiji opanke je zamenilo, uglavnom,   radničkim cipelama. Za takve   migracije zapadnim zemljama bio je   potreban po vek, vek i po.   Srbija je u demografsku tranziciju,   što je eufemizam za starenje nacije,   ušla u deceniji pre Drugog svetskog   rata. Industrijalizacijom taj je proces   pospešen posle rata. Učešće gradskog   stanovništva u ukupnoj populaciji 1953.   bilo je 22,5 odsto, 2002. - 56,4, dok je   učešće poljoprivrednog stanovništva   sa 72,3 procenta palo na 10,9 odsto.   Danas je taj postotak jednocifren.   Prirodni priraštaj u Srbiji pada od   1953, kada je dostigao najvišu posleratnu   stopu od 14,5 promila. Pre dvadesetak   godina zabeležena je nulta   stopa, a potom opadajuća. Uprkos dolasku   više od 300.000 izbeglica i raseljenih   zbog ratova na području bivše   SFRJ, Srbija godišnje gubi 25.000 stanovnika   i postaje sve starija. Prosečan   stanovnik kroz deceniju i po imaće 65   godina i živeće u gradu. Nasuprot selu koje opada i izumire,   nekoliko gradova neprestano raste.   Od 7,3 miliona stanovnika 2010.   trećina (2,4 miliona) živela je u Beogradu,   u Novom Sadu više od 300.000,   Nišu 250.000 i Kragujevcu bezmalo   200.000. Svake godine u Beograd se   doseli 24.000 ljudi, mahom mladih   bez posla i stana.

“Stanovništvo odlazi najviše iz pograničnih   i planinskih predela. Ceo   južni poluprsten Srbije se prazni,   čemu treba dodati i pogranične delove Vojvodine, sa akcentom na Banatu”,   kaže za Navi magazin Vladimir   Nikitović, naučni saradnik Centra za   demografska istraživanja Instituta   društvenih nauka u Beogradu   Srbija se populaciono sažima u visokourbanizovanu   i relativno gusto   naseljenu zonu, čiji su polovi Beograd   i Novi Sad, koji će se u skorijoj budućnosti   spojiti.

“Drugi populacioni pol je oko Niša,   što ukazuje na koncentrisanje oko   Koridora 10, s manjim kracima oslonjenim   o zone reka koje gravitiraju   Velikoj Moravi”, objašnjava Nikitović,   dodajući da su migracije izazvane

brojnim faktorima koje nije lako kontrolisati.

STATI STI ČKI PRE SEK: Iako su   rubni, planinski delovi Srbije svima   na pameti, Novi Kozjak i Alibunar   su alarmantni primeri starenja sela i   varoši. Novi Kozjak ima 643 punoletna   stanovnika, prosečno domaćinstvo   ima 2,87 članova.    

„Od 330 kuća 30 je zatvoreno, u   šezdesetak kuća živi po jedna duša,   a imamo i nekoliko starih parova“,   kaže Lalić i dodaje da aktivnih   domaćinstava nema više od 60.   Za dvadeset godina rođeno je 109   dece. Najplodnije su bile ratna 1999.   i 2006. sa po devet prinova. Rekorderi   po potomstvu su jedna romska   porodica sa sedmoro dece. Izbegličke   porodice imaju po troje-četvoro dece.   U selu sa dva-tri venčanja i prinova   godišnje ima više od 20 sahrana.   Alibunar je za poslednjih 20 godina   napustilo desetak hiljada ljudi,   trećina sa popisa iz 1991. Prema   rečima narodnog poslanika i direktora   Doma zdravlja Viorela Žure, ovde je   pre osam godina radilo četiri hiljade   ljudi. Neuspešne privatizacije prepolovile   su ovaj broj. Iole pristojne zarade   ima nekoliko stotina zaposlenih   u javnim službama i ustanovama, pa   neformalna računica kaže da legalni   prihodi obezbeđuju evro dnevno po   glavi stanovnika.

Slično je u još 47 opština koje se   vode kao najnerazvijenije i imaju GDP   po glavi stanovnika manji od 60 odsto   republičkog proseka. Na dnu lestvice   je Bojnik sa 26,59 odsto proseka.   „Značajan deo imigranata u centre   dolazi ne zato što je uveren da će ekonomski   bolje proći nego u svojoj sredini,   već što se nada da će biti bolje”,   navodi Nikitović.

OPADANJE NA RATE : Novi Kozjak   je pre tri decenije bio mesto nade.   Kada je 1987, uz narodno veselje, snimano   “Znanje-imanje”, bio je drugo   selo po uređenosti u Jugoslaviji, imao je osmogodišnju školu, Dom zdravlja   je radio celog dana, Dom kulture okupljao   staro i mlado, imao je fudbalski   klub, folklornu grupu, nekoliko kafana   i prodavnica, dvadesetak zanatlija...   “Kozjak se ispraznio u vreme kada   je bilo najbolje. Između sedamdesetih   i devedesetih godina prošlog veka   naši roditelji su masovno slali decu u   školu i na rad u grad”, kaže meštanin   Srbislav Aleksić.

U selu odnedavno živi i stariji bračni   par iz Beograda. Prodali su stan u centru   grada i za 4.000 evra u centru sela   kupili kuću sa okućnicom. Novac od   prodatog stana obezbedio je potomstvo,   a njima stalnu negu. Iako ovakva   migracija čini selo starijim, otvara   mogućnost seljanima da zarade od   usluga. To je i razlog što su u Alibunaru   poslednjih godina nikla tri privatna   staračka doma, od kojih najveći   Nacionalni dom u Vladimirovcu može   da primi 98 ljudi.

IGRA BR OJKI: “Smanjuje se broj   stanovnika, ali ukupan broj godina   ostaje isti”, ukazuje Žura. Slično je i   u obližnjem Seleušu, gde je polovina   stanovnika rumunske nacionalnosti.   Ovde je nedavno preminuo “Amerikanac”,   čovek koji je stekao bogatstvo   u SAD, žena i tamo rođena deca nisu   hteli da dođu u Srbiju. Velika kuća,   koja je progutala mnogo novca danas   je prazna. Sličnog mrtvog kapitala ima   na sve strane, a oni su “zaštitni znak”   istočne Srbije i Pomoravlja.   “Prazne kućerine jesu mrtav kapital,   ali podsticale su domaću industriju   građevinskog materijala, građevinu   i neke usluge. To je bolje nego da su   naši ljudi kuće gradili u inostranstvu”,   kaže za Novi magazin ekonomista Goran   Nikolić.

Nikolić upozorava i da je “povratak   na selo idilična priča”: “Produktivnost   seljaka je niska i depopulacija sela   verovatno je bila ispravna odluka. Srbija   je trenutno jedna od ‘najseljačkijih’   zemalja Evrope. Udeo agrarne populacije   na zapadu Evrope je 2-5 odsto”.   Navodeći da ”nije neophodno sva sela   spasavati, jer to nije suštinsko pitanje   demografije i ekonomije”, Nikitović   kaže da za spas “onih koja nisu izgubila istorijski razlog postojanja” treba prvo   spasiti male gradove i varošice koje   su polovi razvoja modernog sela i oslonci   velikih središta. “Nije neophodno   da ta mesta po svaku cenu održe broj   stanovnika; bitna je struktura te populacije   koja ne sme da bude pretežno   staračka”, naglašava Nikitović.

Prema njegovim rečima ključ je u   dobroj organizaciji mreže naselja, a   ne u broju stanovnika. Naša mreža   naselja nasleđena je i nerentabilna.   “Depopulacija se sprečava ukupnim   ekonomskim razvojem zemlje,   kreiranjem mogućnosti i šansi   za zapošljavanje u svim ruralnim   područjima - a to je 85 odsto teritorije   Srbije. Za ekonomski razvoj u   ruralnim područjima nije dovoljna   samo pametna podrška razvoju poljoprivrede,   nego i snažna podrška   preduzetništvu i širenju ekonomskih   aktivnosti na selu”, kaže za Novi magazin   Ivana Dulić Marković, nekadašnja   ministarka poljoprivrede.   Ipak, upozorava ona, poljoprivreda   ne može biti nosilac razvoja. Ilustrativno   je poređenje sa Holandijom koja sa 1,2 miliona hektara od mora otete zemlje izveze 68 milijardi evra poljoprivrednih proizvoda godišnje, ali je udeo poljoprivrede u GDP dva odsto. Pet puta manje nego u Srbiji.

”Depopulacija je sporija u regionima u kojima su dostupne tehnološke inovacije vezane za poljoprivredu, ali i druge delatnosti, gde su transfer znanja, podsticanje i uvođenje inovacija dinamični i gde postoji tržište i snažna veza sa drugim tržištima van lokalne ekonomije, razvijena saobraćajna i komunalna infrastruktura”, navodi Dulić Marković. Novi Kozjak je dobra ilustracija njenih reči - sa odlaskom mladih odlaze i ideje.

Tri generacije u kući Aleksića

Uzorno kozjačko domaćinstvo Srbislava Aleksića primer je porodice koja se drži porekla i posla predaka. Kad saberu godine domaćin, njegova onemoćala majka, supruga Dana i dvojica sinova, stižu bezmalo do proseka od pola veka. Željene četvrte generacije, unučića, nema, iako su momci napunili 29 i 30 godina. Ovo domaćinstvo živi od poljoprivrede, a do pre nekoliko godina važan prihod donosila je Dana, koja je radila kao prodavačica u prometnoj seoskoj radnji. Tri Aleksića imaju tri traktora (najnoviji iz 1994) i priključnu mehanizaciju. Obrađuju 35 hektara zemlje; 23 svoja, ostalo iz zakupa. Kombajn iznajmljuju, malo je zemlje za takvu investiciju. Angažuju i nadničare, sa stotinjak dnevnica godišnje. Nadnica je oko 15 evra, plus hrana, piće, duvan, ako treba smeštaj… Aleksići drže dvadeset goveda kao vrstu ličnog kredita, pa kad zatreba gotovina za setvu, ne idu u banku već prodaju kravu ili žito.

“Proleće je najgore. Evo, sad nam treba 700 hiljada dinara. Da se ne zadužujem, prodao sam 2.000 kila kukuruza, nisam mogao da čekam najbolju cenu”, kaže gazda Aleksić.

Kad svedu godinu, hektar da zaradu, ostalo su troškovi. Pre dve-tri decenije deset hektara je bilo dovoljno za dobar život. Porodičnu kuću Aleksići su podigli 1979. bez dinara kredita. Momci su završili zanate, ali rešili su da ostanu i sa ocem obrađuju zemlju. Na pitanje da li je to svesna odluka, Nenad Aleksić oprezno kaže: “Valjda, jeste, manje je neizvesno nego u gradu bez posla”. I mnogo teže, jer je u sezoni radni dan 10-15 sati.

Rasim Ljajić: Potrebne desetine milijardi dinara za rešenje problema

U Srbiji 131 opština ima negativan priraštaj stanovništva i potrebne su desetine milijardi dinara godišnje da bi se to zaustavilo i preokrenulo.

“Bez ekonomskog i privrednog oporavka sve su ovo brojke na koje teško možemo uticati”, kaže za Novi magazin resorni ministar Rasim Ljajić. Strategijom podsticanja rađanja usvojenom 2006. planirano je osam mera. “Kriza je usporila primenu populacione politike. Tako se roditeljski dodatak isplaćuje jednokratno samo za prvo dete, a za drugo, treće i četvrto u 24 rate”, kaže Ljajić, uz napomenu da je roditeljski dodatak populaciona mera, za razliku od dečijeg koji je socijalna kategorija.

Za punu isplatu roditeljskog dodatka potrebno je osam milijardi dinara godišnje: za prvo dete dodatak je 29.088 dinara, za drugo 113,747, treće 204.735, a četvrto 272.978, u 24 rate. Druga delimična mera jeste naknada za porodiljsko odsustvo, koja podrazumeva isplatu 30 do 100 odsto od zarade porodilje, zavisno od snage lokalne zajednice. Kao dodatnu podsticajnu mogućnost Ljajić navodi i pravo lokalnih samouprava da subvencionišu boravak dece u vrtićima nezavisno od socijalnih parametara. Na drugom tasu vage su stari. Polovina samačkih staračkih domaćinstva je na selu. Prema podacima iz 2009, među starima indeks siromaštva je 9,6, dok je u opštoj populaciji 6,9”. “Siromaštvo među starima je veliko, ali usamljenost je njihov najveći problem i moramo osmisliti mere njihovog uključivanja u društvo”, navodi ministar Ljajić za Novi magazin.