Izvor: Blic, 03.Jul.2015, 14:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova knjiga nobelovke Alis Manro u izdanju Agore
Zrenjaninska Agora objavila je nedavno novu knjigu Alis Manro "Pogled sa edinburške stene".
Ovo je šesta knjiga Alis Manro koja se pojavljuje na srpskom jeziku u izdanju Agore, nakon romana "Životi devojaka i žena", te knjiga priča "Bekstvo", "Previše sreće", "Goli Život" i "Mržnja, prijateljstvo, udvaranje, ljubav, brak".
Kako navodi izdavač, ove pripovetke su pisane na tragu života njenih predaka >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Škotskoj, o čemu svedoči i sama autorka.
- Sav ovaj materijal sam slagala godinama, a on je, neprimetno, tu i tamo, počeo da se poprima oblik pripovedaka. Neki njihovi junaci su mi se obraćali vlastitim rečima, dok je druge stvorila situacija u kojoj su se nalazili. Pomešale su se njihove i moje reči u neobičnom postupku obnavljanja njihovih života, u datim okolnostima, onoliko verno koliko je moguće, kada su u pitanju naše predstave o prošlosti - rekla je Manro.
Nadahnuće za njih sam crpela iz ličnog materijala, ali sam s tim materijalom mogla da činim šta god sam htela. Jer je glavno bilo da iz toga napišem pripovetku. Ali one druge priče nisu nastale samo s tim ciljem. One su bliže memoarima - u njima istražujem lični život, ali se ne pridržavam strogo i doslovno činjenica, rekla je nobelovka.
- Smestila sam sebe u centar i pisala o svom biću, što sam prodornije mogla. Ali figure koje okružuju moje biće vodile su vlastiti život i činile stvari kojih nije bilo u stvarnosti - dodala je ona.
Nobelovka Alis Manro (1931) spada u vodeće kanadske pripovedače, a prema ocenama kritike i jedna je od najznačajnijih savremenih književnica. Objavila je trinaest zbirki pripovedaka, kao i roman "Životi devojaka i žena".
Zbirke pripovedaka su joj tri puta dobijale nagradu Gavernor - najprestižnije književno priznane u Kanadi a dva puta su ovenčane nagradom Giler. Godine 2009, za životno delo je odlikovana Međunarodnom Bukerovom nagradom.
U obrazloženju Nobelovog komiteta Švedske akademije, kaže se da je Alis Manro Nobelovu nagradu dobila zbog njenih izvanrednih pripovedačkih sposobnosti, ostavrenih u pripovednoj prozi, žanru koji je Akademija do sada retko nagradjivala".
Jedno od najupadljivijih svojstava njenih priča jeste njihova lociranost u malim mestima jugozapadnog Ontarija. Slično kao u delima Vilijema Foknera i Flenerija O'Konora, junaci dolaze u sukob sa uskogrudim shvatanjima sredine i suprotstavljaju se duboko ukorenjenim tradicijama.
Ta konfrontacija, medjutim, u ovim pričama najčešće ostaje nevidljiva, zatomljena u svesti glavnih junakinja (ženama u prelomnim godinama života, različitog porekla i obrazovanja), dok pripovedačku tenziju generiše odnos izmedju prividno nepomućenog toka stvarnosti i stremljenja likova iz priča.
Ovakva pripovedačka strategija, u kojoj je zaplet sporedan i "ništa se ne dešava", navela je književnicu i kritičarku Sintiju Ozik da Alis Manro nazove "kanadskim Čehovom". Kao i kod ruskog pripovedača, konstrukcija priče počiva na trenutku epifanije, naglog prosvetljenja, na detalju koji sve razotkriva.
Radnja priča se najčešće dešava u malim gradovima Ontarija i zaplet je tek sekundaran, prava drama se odvija u glavama junaka (obično kompleksnog ili kontroverznog karaktera, ili obeleženih nečim što ih izdvaja od ostalih) koji doživljavaju trenutke naglog otkrovenja, koji im omogućavaju da na drugačiji način posmatraju prošlost.Na dubljem nivou, glavna tema je - kao i toliko puta u njenom delu - ljudsko pamćenje, njegova selektivnost i nepouzdanost. Kao što kaže jedan od junaka, "nijedna laž nije toliko velika kao ona u koju sami sebe ubedjujemo".
U ovoj zbirci, glavni protagonisti nisu samo devojke u fazi životnog sazrevanja i suprotstavljanja porodici i palanačkoj sredini, nego i sredovečne žene, dementni ljudi, muškarci...
.jpg)
