Izvor: B92, 18.Jan.2021, 21:44
Žrtve silovanja: Zašto im ne veruju?
Svedočenje Milene Radulović o silovanju koje je doživela kao maloletnica od osramoćenog predavača glume Miroslava Aleksića ponovo je bacilo svetlost na tamnu stranu ljudske prirode - na samo sistematsko seksualno zlostavljanje koje je sprovodio Aleksić nad maloletnicama, ali i na komentare javnosti koji su se, umesto da se fokusiraju na gnusan zločin, pre osvrnuli na - "šta je čekala toliko dugo?"
Tanja Ignjatović, psiholog iz "Autonomnog ženskog centra", rekla >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je za B92.net da nije neuobičajeno da se seksualna zloupotreba i nasilje prijave godinama nakon što su se desili. Pre svega, seksualno zlostavljanje podrazumeva čitav niz različitih radnji (vizuelnih, verbalnih, fizičkih i seksualnih) koje mogu da se dožive kao pretnja, zloupotreba i napad u vremenu kada se dešavaju.
"Nekada tek naknadno postajemo svesni da su neke radnje seksualna zloupotreba. Kada je reč o deci, mladim i neiskusnim osobama ova vrsta zbunjenosti je češća. Zlostavljač vrlo vešto manipuliše radnjama, situacijom i porukama, odnosno dečjim razumevanjem, namerno ih zbunjujući. Tek kasnije, sa iskustvom i saznanjima, neke devojke i žene shvate da su kao deca bila seksualno zloupotrebljavane", navodi Ignjatović.
Posle podrške - napadi: Užasne poruke Mileni Radulović nakon njene ispovesti
Drugi čest razlog odloženog prijavljivanja je emotivno stanje u kom se nalazi žrtva seksualnog zlostavljanja. Takvo iskustvo izaziva duboko nepoverenje u ljude, jer dolazi od osoba koje su nam bile bliske, smatra Ignjatović, što dovodi u pitanje osnovni doživljaj sigurnosti i preplavljuje različitim emocijama - strahom, stidom i krivicom, besom i ljutnjom.
"Svako različito reaguje u tim situacijama. Neke žrtve će burno reagovati, neke će biti vrlo suzdržane i kontrolisane, dok će druge biti u potpunom šoku, zamrznute. Svakoj je potrebno vreme da preradi traumatsko iskustvo, potrebna je podrška, uključujući i stručnu. Neke je neće imati, ili strahuju da je neće imati. I zato ćute dok ne skupe dovoljno snage da o tome govore", ističe naša sagovornica.
Dodala je da je, u ovom konkretnom slučaju, mlada i uspešna glumica osetila odgovornost prema devojčicama koje su seksualno zloupotrebljene i koje su joj se obratile. Želja da se to ponašanje zaustavi pokrenula je odluku da se preživljeno iskustvo prijavi.
Fenomen koji je opet izašao na videlo tokom ovog slučaja jeste i snažno uverenje da uspešne i konvencionalno lepe žene dolaze na svoje pozicije "preko kreveta", te je u slučajima Radulovićeve, ali i Štajnfeldove, kao i mnoštva holivudskih glumica u jeku pokreta (I ja" u SAD vladao narativ kako su "pristale da imaju seksualne odnose zbog napredovanja u karijeri" i da stoga nisu silovane.
Ignjatović kaže da je to deo opštih predrasuda o manjoj vrednosti i sposobnosti žena u odnosu na muškarce, o njihovoj zavisnosti od muškaraca, posebno u oblasti rada, profesije, karijere - tamo gde su muškarci doskoro dominirali.
"Dominantna patrijarhalna kultura održava takva uverenja kroz sve kulturne produkte i utiče na način na koji svako od nas misli i oseća. Kada postoje takvo uverenje, lako je napraviti pretpostavku koja se uklapa u dominantnu sliku", navodi ona.
Što se tiče mehanizama koji deluju između zlostavljača i žrtve, zlostavljač uvek ima više moći u odnosu na žrtvu i sasvim je svestan te činjenice. Odluka da zloupotrebi moć je svesna i planirana, zna šta je zabranjeno, ali vrlo vešto izbegava odgovornost. Ako uspe da nametne kontrolu, a to uključuje i izolaciju osobe od njoj najbližih ljudi, uz vešto kamufliranje svog ponašanja, on dobija poslušnu osobu.
"Međutim, to mu nije dovoljno da bi opravdao svoje ponašanje. Potrebno mu je 'odobravanje' od žrtve onoga što čini – od nje traži izraze poštovanja, zahvalnosti, ljubavi, vernosti. Taktike kojima to postiže ne moraju (i najčešće nisu) nasilne i zato ih žrtva ne prepoznaje na početku ili čak duže vreme. Ishod takve manipulacije je stvaranje 'dobrovoljne' žrtve. Deca, mladi, žene, često vlastitu vrednost ili uspeh procenjuju u odnosu na odobravanje koje dolazi od za njih važnih osoba (roditelji, učitelji, treneri, kasnije partneri). Zato pokazuju spremnost da prihvate zahteve", objašnjava Ignjatović za B92.net.
Tanja Ignjatović kaže da zostavljač pažnju, pohvalu i ljubav udeljuje retko, nepredvidivo, kao "sitne/povremene milosti", koje dobijaju veću vrednost, stvaraju nadu da će se pažnja i ljubav ponoviti ako žrtva prihvati zahteve. Ta zloupotreba podriva otpor žrtve.
"Ovo ponašanje je delotvornije nego kažnjavanje. Te 'sitne/povremene milosti' vežu žrtvu u psihološkom smislu za nasilnika i to su nesvesni procesi. Ono što želi da postigne je doživljaj da je svemoćan, da ona zavisi od njega, da je otpor uzaludan, da je ona saučesnik njegove radnje. Pre nego što žrtva postane svesna zloupotrebe i imenuje nasilje, ona ne može da reaguje", ističe Ignjatović.
Ispovesti drugih žrtava Mike Aleksića: "Tražio mi je da ustanem i da se okrenem"
Ono što posebno naglašava jeste da ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da se žrtvama ne veruje, da se one sumnjiče da su nečim doprinele i da su odgovorne za to što im se desilo. Uostalom, svaki slučaj za koji saznamo u javnosti ima takve komentare.
"Ako nema poverenja i podrške u porodici, od strane najbližih prijatelja, izuzetno je teško prolaziti kroz institucionalne procedure. One su duge, komplikovane, neprijatne, sa neizvesnim ishodom. Niko ne želi da se izloži na taj način, da detalji događaja i niz ličnih podataka dođu do javnosti, da na taj način budu obeležene", navodi Ignjatović, dodajući da je odgovornost isključivo na javnosti, medijima, stručnjacima u institucijama, porodici i prijateljima, da obezbedimo uslove poverenja i podrške, da bi žrtve seksualne zloupotrebe i zlostavljanja mogle da govore i da se oporave.
Istakla je i da je važno da žrtve ne prihvataju da su odgovorne ili krive za zloupotrebu koja im se desila.
"Odgovornost je isključivo na onome ko je zloupotrebio njihovo poverenje, ko ih je povredio, ponizio, ko im je oduzeo kontrolu nad telom u intimnoj sferi. Važno je da prihvate da su njihove emocije i ponašanje u takvim okolnostima odgovor na traumatsku situaciju, to je jedino što su mogle tada da urade", poručuje Ignjatović, te zaključuje da je važno da žrtve veruju da imaju snage da prevladaju traumatsko iskustvo, kao i da imaju pravo na podršku i razumevanje i da ih traže od bliskih ljudi i stručnjaka.
.jpg)
