Izvor: B92, 04.Okt.2018, 13:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovih sedam vojnika, vođeni "Čarobnjakom", bez muke su osvojili Beograd
Tvrdoglavi '"Čarobnjak" zahvaljujući lukavom planu osvojio je grad bez ispaljenog hica.
Kada su nemačke snage krenule na Balkan početkom proleća 1941. godine, nije ih dočekao samo oružani otpor, već i težak teren i loše vreme. Italijani su podbacili u napredovanju ka Grčkoj. Tome je naime pomogla odlučnost britanskih snaga da pomogne Grcima i na taj način zapretili su nemačkom južnom boku, što je podstaklo na intervenciju i Adolfa Hitlera, piše Express.hr
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Italijanski diktator Benito Musolini na Balkan je poslao 500.000 vojnika, a u prvih šest meseci izgubio njih 63.000. Visoka nadmorska visina i planinski prelazi koji su bili pod snegom čak i do maja onemogućili su putovanje nemačkim konvojima sa zalihama i teško opteretili njihove mehanizovane jedinice. Pojačanje nije moglo stići tako brzo koliko je bilo potrebno.
Trebalo je preći reke i brzake, evakuisati ranjene vojnike i zatvorenike, trebalo je da budu izgrađena i ili osvojena uzletišta za avione, i uspostavljena linije komunikacije. Pobeda je nekada zavisila više od sigurne linije snabdevanja, nego od snage vojne sile, piše Historynet.
Ovo je bio njihov prvi susret sa gerilskim borcima, planinskim terenom i zimskom borbom. Sve ključne lokacije trebalo je da budu brzo preuzete, a glavne mete bili su gradovi.
Nemci su očekivali kapitulaciju Grčke, a tako bi glavni grad Atina i grčke luke dospele u nemačke ruke. Grčke baze nemačkih vazduhoplovnih snaga "Luftvafe" (Luftwaffe) i mornaričkih snaga Krigsmarin učvrstile bi njihovu kontrolu na severoistočnim Mediteranom i pomogle u snabdevanju afričkih jedinica.
Na njihovom putu staja je Jugoslavija, koja je većinom bila naklonjena Britancima. Strah kako bi jugoslovenski princ Pavle Karađorđević svoju naklonost mogao pokazati fašističkom kampu podstakao je jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu na slanje molbe u Beograd, u kojoj princa preklinje da se ne preda Hitleru.
Britanski kralj Džordž VI, uz premijera Vinstona Čerčila, poslao je poruku Karađorđeviću i jugoslovenskom premijeru Dragiši Cvetkoviću. Čerčil je predvideo da ako Jugoslavija "postane saučesnik u ubistvu Grčke, njeno uništenje biće sigurno i neopozivo".
Princ je 20. marta službeno objavio da će se njegova zemlja priključiti Trojnom paktu. Na sastanku sa američkim ambasadorom Arturom Blis Lejnom princ je naglasio da ako se ne priključi paktu, neće moći računati na podršku Hrvata u invaziji, do koje će sigurno doći. Premijer Cvetković i ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković 24. marta 1941. godine u tajnosti su otputovali u Beč.
Sporazum su potpisali 25. i vratili se kući. U Beogradu su saznali za državni udar koji je započeo uveče 26. marta. Vojne antifašističke snage zauzele su vojne baze i brojne druge ustanove i tako srušile slabu jugoslovensku vladu preko noći.
Revolucionarne snage zauzele su i telekomunikacijske delove, institucije ministarstva rata, sedišta policije i glavnu poštu. Cvetković je uhapšen. Princ je zarobljen u Zagrebu, u koji je doputovao vozom, i bio je prisiljen da odstupi sa dužnosti, pa je tako mladi Petar II Karađorđević postao vladar poput neke marionete.
Nova vlast je objavila kako će ostati verna Tripartitnom paktu nakon što su shvatili kako Britanija i SAD, iako su im podrška, nisu bili u poziciji da im pomognu u slučaju nemačkih napada.
Istog dana kada se dogodio napad u Jugoslaviji, naredio je svom vrhovnom zapovedništvu da isplanira invaziju na zemlju, pa je 6. aprila 1941. godine, nemački ministar spoljnih poslova Joakim fon Ribentrop naredio napad na Jugoslaviju.
Nemačka je već okupirala Bugarsku, a mnoge divizije prošle su kroz nju kako bi napale zemlje na jugu. Jugoslavija je morala da bude brzo pokorena kako bi Nemci osigurali i svoje puteve za zalihe.
Najvažniji cilj bio je glavni grad Jugoslavije - Beograd, koji su u pokušaju slabljenja planirali da bombarduju dve nedelje, nakon toga da unište masivnim napadima topovima i oklopnih vozila. Nakon osvajanja planirali su da zaposle pet pešačkih divizija koje bi okupirale grad.
Beograd je pretrpeo nekoliko dana bombardovanja i osvojen je mnogo ranije nego što se planiralo 12. aprila 1941. godine i to zahvaljujući šačici ljudi sa malo oružja i puno morala, koje je vodio čovek koji se nije bojao da zgrabi priliku koja mu se pružala. Do tada nečuven "napad" bio je rezultat sulude hrabrosti i sreće kapetana Vafen SS, borbenog ogranka SS-a, Frica Klingenberga, 26-godišnjaka koji je stekao ugled tvrdoglavog čoveka.
"Klingenberg je inteligentan, tvrdoglav, lojalan, briljantan pod pritiskom, ali arogantan do mere neposlušnosti", rekao je jedan njegov bivši zapovednik. Takvi opisi primereni su bili nekom disidentu nego kompetentnom vojnom oficiru.
Nije bio jako pričljiv i nikada se nije hvalio svojim postignućima. Kada su ga kasnije studenti na Bad Tulzu pitali kako je osvojio glavni grad Jugoslavije, on im je odgovorio vrlo jednostavno: "U to vreme nisam imao puno posla i jednostavno sam našao nešto što bih radio".
Ceo svoj vojnički vek odslužio je u drugoj diviziji Vafen SS Panzer, a njegovo vatreno krštenje bila je invazija na Francusku, za koju je dobio odlikovanje Gvozdeni krst. U mnogim situacijama na neverovatan način izbegao je smrt i iz opasnih situacija izlazio gotovo nepovređen.
Zato su ga i prozvali "Čarobnjakom". Poznat je bio i po tome što je uvek mogao da nabavi sve što je trebalo, pa tako u maniru braće Troter činio nemoguće, i druge tome podučavao. Bio je na čelu motociklističke grupe koja je bila zadužena za prikupljanje podataka i održavanje komunikacije sa drugim jedinicama na bokovima, a njegovi ljudi su držali rekord u prijavama krađa.
Nazivali su ih i "Klingenbergovim kriminalcima", ali čini se kako ih je šef dobro naučio, jer n jedna optužba protiv njih nikada nije dokazana. Njegova sledeća misija, izviđanje u Jugoslaviji, potraga za neprijateljskim aktivnostima i markiranje ulica ili prepreka na mapi, bilo je ključno za uspešan proboj nemačkih jedinica na tom području.
Među vojnicima i pijani turista
Njegov zadatak tog 11. aprila bio je da uspostavi nove kontrolne tačke, da osigura mostove i puteve i da čeka pojačanje. Jaka kiša i otapanje snega uništili su puteve, a mostove je uništila jugoslovenska vojska prilikom povlačenja. Dolazak u Beograd nije bilo lak, i tenkovima gotovo nemoguć, bez podrške inženjera koji je trebalo da očiste puteve.
Posle nekoliko sati posmatranja grada preko Dunava, u Klingenbergu se javila misao kako je Beograd njegov za preuzimanje. Nakon zbunjenosti koju su uzrokovala bombardiranja, omogućilo je to njegovoj jedinici da stigne na vreme. Imao je samo 24 sata da preda izveštaj svom zapovedništvu i odluku je morao da donese brzo.
Video je svoju mogućnost kako da se probije dublje u grad nakon što je jedan od njegovih ljudi pronašao napušteni motorni čamac privezan uz drvo na obali Dunava. On je uz samo šest vojnika odlučio da pređe nabujalu reku. Brod je bio pretrpan, kada su stigli na drugu stranu, poslao je dvoje ljudi nazad kako bi se vratili s novim vojnicima.
U pokušaju povratka brod je udario u potopljenu prepreku i potonuo. Tako je njegova "mornarica" spala na njega i šestoricu njegovih ljudi. Bili su potpuno izolovani, sa ograničenom zalihom hrane i municije.
Polako su napredovali putem na kome su susreli nekoliko britanskih vozila sa jugoslovenskim vojnicima, zarobili su dva kamiona i autobus, uz 20 neprijteljskih vojnika. Među njima bio je i jedan pijani nemački turista koji je bio zarobljen u Beogradu od početka invazije.
Turista je govorio hrvatski, a jugoslovenska vojska uhvatila ga je kao špijuna i vodila ga na egzekuciju. On je i dalje bio pijan i potpuno nesvestan svoje mračne sudbine. Klingenberg ga je upotrebio kao prevodioca i tumača, na čemu im je pijani Nemac, kad je postao svestan svoje sudbine, bio silno zahvalan.
Uspeli su da uđu u grad i tom prilikom niko od njegovih vojnika nije nastradao. Završili su u centru grada okruženi sa zbunjenim građanima. Klingenberg je naredio vodniku Hansu Hosfelderu da podigne nemačke boje, pa je tako i zamenio jugoslovensku zastavu nemačkom 12. aprila.
Po njegovoj naredbi, vojnici su počeli da patroliraju gradom, pristupio im je gradonačelnik Beograda uz svoju pratnju, a nakon što je pitao što se događa, počeo je da se raspituje i o uslovima predaje. Klingenberg mu je rekao kako će Luftvafe da nastavi svoje napore da sravne grad sa zemljom ako se ne predaju. Polako im je nestajalo zaliha hrane i municije, i nisu bili sigurni da će njegove ideje upaliti. Ali gradonačelnik je poverovao u laž, varku, i nakon nekoliko sati pregovora sa Klingenbergom, počeo je da priprema predaju grada.
Vojnici i gradska policija pristali su da predaju svoje oružje u zamenu za prestanak novih napada na grad. Vojska se okupila na glavnom trgu, a on je naredio da se zatvorenici rasporede u četiri najveća hotela u gradu. Tako je zapravo šačica Nemaca zarobila 1300 vojnika u gradu od 200.000 stanovnika bez ispaljenog hica.
Ostali jugoslovenski vojnici koji su bili izvan grada, nesvesni onog što se u gradu događalo, došli su u Beograd i po naređenju predali oružje, napustili svoja vozila i krenuli prema hotelima. Bez ikakvih osporavanja svi su napravili kako je Klingenberg zatražio. Sledećeg dana, 13. aprila, ostali vojnici koji su ostali na drugoj strani reke, došli su za svojim kapetanom u grad. Videvši nemačku zastavu verovali su da je osvojen. Iznenadili su se kada su saznali što se zapravo dogodilo, i priključili su se toj igri obmane.
.jpg)
