Izvor: eKlinika.rs, 12.Apr.2021, 15:32

Đukić-Dejanović: Lek koji leči demenciju ne postoji, ali pojedini mogu da je uspore, čak i zaustave

Radi se o degenerativnoj progresivnoj bolesti centralnog nervnog sistema koja se odražava na saznajne, ponašajne i emotivne funkcije osobe koja je obolela. Bolest postepeno i progresivno do kraja života zahvata sve segmente prirode čoveka i njegovu strukturu. Prof dr Slavica Đukić-Dejanović daje za eKliniku važne savete negovateljima i obolelima od bolesti koja za krajnji stadijum ima potrebu za 24-časovnom negom, uz ogroman pritisak na svim životnim poljima.
Prve simptome >> Pročitaj celu vest na sajtu eKlinika.rs << nekad primeti oboleli, a nekad okruženje Svi ponekad zaboravimo gde smo nešto ostavili ili kojim redom treba da obavimo najprostije mehaničke radnje. Spoznaja o simptomima koji mogu da ukazuju na pojavu demencije nikada nije laka, ali je od krucijalne važnosti odreagovati što pre.
Neuropsihijatra, prof dr Đukić Dejanović koja je više puta upozoravala na mogući porast stope obolelih od ove bolesti, budući da Srbija spada u stare nacije, pitali smo najpre koji su to simptomi koji poručuju da je neophodno zatražiti lekarsku pomoć?
– Nekada se smatralo da je gubitak pamćenja osnovni i prvi simptom. Međutim, istraživanja su pokazala da je sam početak bolesti prilično individualan, i da je ono što možda osoba sama može da primeti, u prvom redu to da neke složene mentalne ili fizičke radnje koje je obavljala sa lakoćom, polako postaju problem. Jednostavno, nema dovoljne organizacije sećanja da mogu da se operacionalizuje te radnje. Dakle, ako neko ko je rutinski obavljao neke poslove primeti da se ne snalazi u njima na najbolji način, trebalo bi da ode do lekara i kaže da je to primetio. Ponekad osoba to primeti sama, a ponekad te neobičnosti, čudne manifestacije, neprijatne komentare ili šale koje nisu u skladu sa sistemom vrednosti osobe i ličnosti, primeti okruženje. To mogu biti, pored mentalnih, i jednostavne situacije da, recimo, osoba ne može da odradi rutinirano i osvesti kojim redom bi trebalo da skuva kafu – da li bi najpre trebalo da napuni lonče vodom – objašnjava sagovornica eKlinike.
Faktori rizika Govoreći o predisponiranosti za oboljevanje, Đukić-Dejanović kaže da svi faktori rizika koji su tipični za masovne nezarazne bolesti, karakterišu i predisponiraju osobu da ima i nešto viši rizik za pojavu demencije.
– To mogu biti osobe kod kojih postoji genetska predispozicija jer je neko u porodici već imao kognitivne probleme i demenciju, osobe sa hipertenzijom, dijabetesom, gojazne osobe i osobe koje se malo kreću… Takođe, osobe nižeg stepena obrazovanja i osobe koje nemaju intelektualne operacije i radnje u svakodnevnim aktivnostima, nešto češće su predisponirane za probleme sa pojavom demencije – dodaje.
Đukić-Dejanović, međutim, upozorava da uz navedene riziko-faktore, sve loše životne navike kao što su pušenje, nedostatak fizičke aktivnosti, korišćenje psihoaktivnih supstanci, mogu negativno da utiču na moguću pojavu bolesti. Ako je bolest dijagnostifikovana, objašnjava, najznačajnija je kombinacija medikamentoznih i nemedikamentoznih metoda, a pravi odnos prema potencijalno oboleloj osobi je prevencija, odnosno rano dijagnostikovanje određenog kognitivnog deficita.
Idealan balans između adekvatne brige, terapije i osećaja da je dementna osoba zarobljena u nekoj ustanovi Nije redak slučaj da ljudi, posebno kada su roditelji u pitanju, sami brinu o njima čak i kada to stadijum bolesti ne dozvoljava, ili da ih, u ekstremnim slučajevima, odmah smeste u neku ustanovu (dom).
Kako pronaći neku „zlatnu sredinu“ koja će predstavljati i dobrobit pacijenta i namirenje osećaja „griže savesti“?
– Deca se vrlo teško mire sa činjenicom da im je jedan od roditelja oboleo od demencije jer je to oboljenje koje je stigmatizovano u našoj kulturi, uz veliku patnju kada vide kliničku sliku roditelja. Fokusirala bih se najpre na ono što inače u svakodnevnoj praksi činim, a to je objašnjenje da prinudni plač ili prinudni smeh dementnih osoba nisu praćeni istinskim, pravim emocijama obolelih i da to praktično mnogo više pogađa decu nego pacijenta – naglašava prof dr Đukić-Dejanović.
Saglasna je, međutim, da postoji dosta zabluda u tome šta je prava mera u njihovom lečenju.
– Nažalost, mi danas još uvek nemamo lek koji leči demenciju, ali postoje medikamenti koji usporavaju proces demencije, čak ga pomalo i zaustave. U tom smislu je važno da osoba bude što pre pregledana, dijagnostikovana i da se što pre krene sa terapijom. Uz farmakološki, postoji i nefarmakološki deo lečenja. Osoba treba da bude što aktivnija i ne treba da bude smeštena u tip ustanove gde će joj biti ograničene umne i fizičke aktivnosti. Sa jedne strane, osoba uz nadzor treba da obavlja sve što je radila do momenta kada je postavljena dijagnoza, a sa druge, treba da dobije i neka druga zaduženja. Ako se u svemu ovome napravi dobar balans, i ako uz farmakološki protokol osoba ima adekvatnu podršku okruženja i bude psihofizički aktivna, posebno ako se bude bavila preostalim radnim aktivnostima na najkvalitetniji način, ona može dugo ostati u fazi da sama o sebi da vodi računa (ishrana, oblačenje, higijena) i moći ćemo da kažemo da se demencija uspešno tretira i bolest drži pod kontrolom. Demencija vodi ka procesu da osoba izgubi mogućnost kontrole sfinktera (mokrenja), sposobnost da se sama hrani i da joj je potrebna 24-časovna nega – navodi sagovornica eKlinike.
Adekvatno „čitanje“ emotivnih reakcija dementnih osoba Koje su to neke obične stvari, uz propisanu terapiju, u kojima staratelj ili onaj ko brine o obolelom može da pomogne bolesniku?
– Oboleli od demencije imaju specifične emotivne reakcije: oni izražavaju ljutnju, bes, i negovatelji često greše u želji da im objasne da su te emocije neadekvatne. Dementnu osobu treba pustiti da iživi emociju, ne obraćati pažnju na nju. Na agresiju nikada ne odgovarati agresijom, na toplinu – da, toplinom, na svetle trenutke i dobru komunikaciju uvek je poželjno je odgovoriti i odreagovati. Dobro bi bilo da negovatelji prođu jednu malu edukaciju na koji način da emotivna reagovanja dementnih osoba prihvate kao sastavni deo bolesti i da na njih odgovaraju adekvatno – apeluje neuropsihijatar.
Preporuka za članove porodice: podela obaveza Sagovornica eKlinike skreće pažnju i na ono sa čime svi koji u okruženju imaju nekoga ko boluje od demencije žive, a to je veliko psihološko, fizičko, materijalno opterećenje.
– Veoma je važno da svi članovi porodice podele obaveze. Takođe je važno da sve ono što može da uradi, dementna osoba uradi sama. Nekada je potrebno obeležiti strelicom gde je toalet ili mesto gde obolela osoba ruča, napisati to. Ako dementna osoba živi u porodici, treba izvršiti raspodelu obaveza tako da se svaki član angažuje za ono za šta je najpodesniji: neko će brinuti o terapiji, neko će voditi računa o higijeni i pomagati u tom segmentu, neko će je izvesti u šetnju ako obolela osoba to ne može sama. Ako sve padne na jednu osobu, ona će sigurno ući u sindrom premora što će onda stvoriti dodatne teškoće – upozorava u razgovoru za eKliniku prof dr Slavica Đukić-Dejanović.
Članak Đukić-Dejanović: Lek koji leči demenciju ne postoji, ali pojedini mogu da je uspore, čak i zaustave se pojavljuje prvo na eKlinika.

Nastavak na eKlinika.rs...