Izvor: e-Novine, 20.Maj.2013, 17:17

Nešto je zakazalo u "Delta Mašini"

Nešto je zakazalo u Delta Mašini

Koncert je spor, kao da odumire. Baš kao i brzina Gahanovog okretanja oko sopstvene ose u Question of Time. Nekada je to bilo mnogo brže, mnogo jače. Sada je to smejurija, parodija. Dosta grešaka kod klavijaturista. Pometeni su, izgleda da je nešto nepovratno zakazalo, oni neće da pokažu da im smeta. Hoćemo li dobiti nekakvo objašnjenje od njih jednom, hoće li nešto reći o tome? Ili ćemo da se pravimo da je ovo bilo zaista veličanstveno, koliko i naša bezuslovna ljubav prema njima? >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << Black Celebration odsvirana je bez glavnog, nosećeg ritma koji ubrzava pesmu. Da li je zaista tako trebalo, nikada nećemo znati

  Photo: TANJUG

Od dva najavljena muzička događaja godine, prevagu će, po svemu sudeći ipak odneti spektakl The Wall Rodgera Watersa najavljen za septembar. Možda za neke tu nikakve dileme nije ni bilo, ali dugoočekivani nastup grupe Depeche Mode, koja nikada ranije nije nastupala u Beogradu, sve do zalaska svoje karijere, parirao je velikim očekivanjima koje je proizvodio kod brojnih fanova. Očekivanja ionako već nerealna, intenzivirana su nakon što je grupa otkazala svoj nastup 2009. godine zbog iznenadne bolesti pevača Davida Gahana. Razočarani fanovi kojima se san raspršio stajali su u redovima da bi vratili kupljene karte. Turneja je preskočila nekoliko gradova, ali je potom ipak nastavljena po planu i programu. Kao da se ništa nije desilo. Usledila su izvinjenja i obećanja da će ta mesta biti neka od prvih mesta prilikom sledeće turneje. Ovo je donekle i ispoštovano. Utoliko je koncert održan 19. maja unapred bio pod neviđenim nabojem kako publike tako i benda.

Neki od ljudi koji su se prethodni put razočarali nisu želeli ovaj put da prisustvuju koncertu. Andy Fletcher je u intervjuu za B92 uveravao fanove da je bend stigao, da nema razloga za brigu i još jednom se izvinio za izostanak koncerta sa prethodne turneje. Sve to rasplamsava očekivanja i diže tenziju da ono što sledi mora biti ono pravo, nešto toliko dobro da zaista iskompenzuje sve propušteno i uskraćeno silom prilika. Ali, iz mnogo razloga sve to uopšte nije dobro. To je ples po ivici gde svaki kiks može da pokvari i unizi ono što je na taj način unapred naduvano. Jedna sićušna igla, makar i sasvim slučajna, dovoljna je da ispumpa taj balon i da obostrano raspoloženje splasne na nivo koji počinje da se graniči sa neugodnošću. Sinoć se to upravo i desilo.

Zašto, iz kog razloga, da li je uopšte važno? Nešto je zakazalo, da li objektivno ili subjektivno, verovatno obostrano. I kod mene i kod njih. Ali ja nisam mnogo toga ni očekivao, ili sam se zapravo pretvarao da ne očekujem ne bih li se iznenadio. Međutim, nisam se iznenadio. Malo sam očekivao a još manje dobio, da li je to entropija? Ne mogu više da ustanovim da li su stvari samo u mojoj glavi, ali najgore, ni ne želim da ustanovim da li su. Da li sam sa sobom doneo nešto što nije trebalo? Da li je to pokvarilo ugođaj i moje sve učestalije stanje koje me onemogućava da, što se kaže, uživam u životu? Ti ne znaš da živiš, reče mi jednom bivša devojka. Možda, ali muzika Depeche Mode je moja identifikacija, ne bežim od toga. Odjednom sve je ravno, kao trauma koja traje, koju je trebalo da ostaviš kod kuće. Da li zato imam i privatnih razloga da očekujem toliko od ovog koncerta? Da li mi previše toga smeta, da li prebrzo otpisujem?

Da li se sećam da je jedan veliki koncert ikada počeo pre nego što je određeno da počne? Ne sećam se. Da li je to dobar znak? Ne nužno. Možda je, kada su koncerti u pitanju, kašnjenje ipak znak da je sve u redu. Kašnjenja koja te teraju da poludiš pozitivno. Anticipacija u vazduhu da će nešto lepo i veliko da se desi. Ovde nije bilo anticipacije jer to vreme nije ni dato. Počelo je ranije, nismo ni znali da li treba da izađu oni ili predgrupa. Zbunjen sam. Ovo nije dobro, pomislio sam. Neće biti dobro, još ti samo to treba. Nije valjda da je raskidanje veza sasvim uzalud? Nisam zato dao pare za kartu.

Muzika ide, a mi i dalje pričamo. Normalno se čujemo, ne vičemo iz petnih žila drugom na uši da bi se čuli. Gledam oko sebe nekakvo uzbuđenje u masi, ali ne pratim. Čekam da i mene ponese, da skine tromost. Ultra energy drink ništa ne radi, samo je ispohovao mozak. Loše je što nemamo potrebu da se deremo, jer muzika je tiha. Izgleda kao da neko tamo nešto isprobava. Gde je ostatak zvuka? Šta? To je ceo zvuk?! Nemoguće. Ali zaista je tako bilo. Kaže moj drug u jednom momentu, izgleda kao da nastupa neki tribute band. Uf dobro je, nisam samo ja, ali kod mene je to još katastrofalnije, šampion sam u boostingu. Nekad smo bili muzičari, nekada u srednjoj školi, nekada ambiciozni, nekada vukovci i đaci generacije, nekada oni koji su obećavali. Danas kidamo na sitnice, jadni i džangrizavi što nismo još ništa u svom životu, što nas izdržavaju roditelji, ta prokleta bagra bez koje ne možemo. Osetljivi smo na najmanji nesklad u zvuku. I on i ja.





  Photo: TANJUG



Delta Machine je dobar album, odgovara raspoloženju. Otkad je Alan Wilder napustio bend, zvuk je nešto prazniji što daje prostora da se muzika ambijentalno razloži, elektronski i bez velikih pretenzija na bogatstvo. Utoliko je za očekivanje da će se sve jasnije čuti, ali ne. Buka je ono što se proizvodi, a ona nadjačava i pevača. Izgleda da je svima sve normalno i kako treba, ali ja znam i čujem. Buka nije u tome što je nešto glasno, već što je nejasno. Ovo je tiha buka. Buka koja ne ume ni da bude to što treba da bude, neuspeh da se stvori zujanje u ušima. To je igra u kojoj navodno treba da pobedi euforija fanova prema njihovom velikom bendu. Da se pravimo da uživamo. Ako se oni trude i daju sve od sebe, zašto ne bismo onda i mi. Ali ko je zajebao stvar? Da li želim da učestvujem u tome? Mislim da bih veoma želeo. Ali, istina je, ja već dugo vremena ne učestvujem ni u čemu. Alergičan sam na iluziju, na manipulaciju koja dominira u grupi ljudi srodnih meni. Ali volim taj bend, bend koji je došao da me dokusuri sasvim. Kao da je osetio. Već kod Walking In My Shoes bilo je jasno da je to maksimum zvuka. Bubnjevi zvuče kao kanta. Da li je to ono čuveno ozvučenje, minivenovi, šleperi, posebna tehnologija, pizdematerine?

Ne mogu da verujem da Barrel of a Gun počinje po treći put, već dva puta je nešto zaribalo, Gahan ne može da veruje. Martin ne zna šta se dešava, a Fletch pizdi po običaju. Taj simpa depresivni neurotik. Depeche Mode tri puta kreće ispočetka jednu istu pesmu? Na jednom velikom koncertu, prvi put u zemlji koja ih je proglasila najtraženijim bendom. Ništa više nije jasno ko ovo radi i zašto se to dešava. Molim boga da se završi više ova pesma jer mi je jako neprijatno. Šta ako odjednom opet sve stane? Kao da smo na tonskoj probi. A možda i jesmo, možda je to samo proba za neki drugi koncert. Ali to sam samo ja koji ne ume da uživa u životu i živi punim plućima. Jebiga, izgleda da su sva moja pluća stala u prostoru između moja dva uha.

Duga pauza koja ništa bitno neće promeniti. I u životu tako obično biva. Duga pauza samo služi da potpuno zaboraviš da radiš isto. Da bi opet isto pokušao da proglasiš za novo. Izlazi Martin Gore i peva pomalo uznemireno, peva čak i kompoziciju koju peva Dave, mnogo gore od njega. When the Body Speaks kao da je namenjena meni. Možda sam ovu pesmu najviše i čekao. Nju i Home. Smeju mi se u okolini što znam reči. Ništa ne vidim. Sve je zagrađeno raskrečenim ženskim guzicama i mobilnim telefonima. Ispadam budala što jedini pevam melodiju iz Home nakon same numere. Niko ovde kao da ne zna šta treba raditi. Tako mi i treba kad nisam u fan pitu. Ali ni oni se ne čuju da to rade... Video scena najbolje funkcioniše od svega. Slatki kučići na Precious, Corbijn je genije.

  Photo: TANJUG

Koncert je spor, kao da odumire. Baš kao i brzina Gahanovog okretanja oko sopstvene ose u Question of Time. Nekada je to bilo mnogo brže, mnogo jače. Sada je to smejurija, parodija. Dosta grešaka kod klavijaturista. Pometeni su, izgleda da je nešto nepovratno zakazalo, oni neće da pokažu da im smeta. Hoćemo li dobiti nekakvo objašnjenje od njih jednom, hoće li nešto reći o tome? Ili ćemo da se pravimo da je ovo bilo zaista veličanstveno, koliko i naša bezuslovna ljubav prema njima? Black Celebration odsvirana je bez glavnog, nosećeg ritma koji ubrzava pesmu. Da li je zaista tako trebalo, nikada nećemo znati.

Shvatio sam da je padina Ušća potpuno pogrešnog nagiba u odnosu na scenu. Shvatio sam i da se ograda koja deli fan pit i parter postavlja relativno u odnosu na broj prodatih karata. A baš i nije prodato onoliko koliko se očekivalo. Ovaj koncert ne može da se poredi sa npr. poslednjim koncertom Metallice. Toliko je puno rečeno pre koncerta, toliko toga obećavano. Da li da se pretvaramo da je sve to ispoštovano? Ko je zajebao stvar? Na kraju krajeva, šta se može očekivati od beogradske publike koja je u ovom slučaju došla na red tek nakon tridesetak godina postojanja benda? Velika očekivanja uzela su danak. Dok intima gori, ostalo je samo da učestvujemo u praznim označiteljima. To poštovanje su svakako zaslužili. Never Let Me Down govori o tom poštovanju, toj čvrstoj vezi. Ali njen kraj je bio tako nagao da, iako smo znali da je to zadnja pesma, izgledalo je kao da treba još nešto da dođe. Nedostatak. Praznina. Nešto opasno nije u redu sa idealima. Ideali nisu ispunjeni. Da ih držimo malo niže, da li bi onda sve bilo u redu?

Nastavak na e-Novine...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta e-Novine. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta e-Novine. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.