Izvor: S media, 05.Dec.2009, 16:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pregovori su jedini put za Kosovo

"Nisam optimista po pitanju rasprave koja se vodi pred Haškim Tribunalom o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije" izjavio je u ekskluzivnom intervjuju za Radio S lider Demokratske stranke Srbije i bivsi Premijer Srbije i Predsednik SR Jugoslavije dr Vojislav Koštunica.On ističe da Srbija jedino rešenje može naći u pregovorima.

PRED MEDJUNARODNIM SUDOM PRAVDE OVIH DANA JE POČELA USMENA RASPRAVA O LEGALNOSTI JEDNOSTRANOG PROGLAŠENJA NEZAVISNOSTI >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << KOSOVA. NAJVIŠI DRŽAVNICI SRBIJE SU UGLAVNOM OPTIMISTIČNI PO TOM PITANJU, A KAKAV JE VAŠ STAV? IMA LI RAZLOGA ZA PRETERANI OPTIMIZAM?

-Nema razloza za preterani optimizam. Bilo bi više razloga za optimizam da se krenulo drugim putem. A taj drugi put je nešto za šta sam se i sam zalagao svojevremeno, za šta su se zalagali i mnogi ugledni pravnici u zemlji i u inostranstvu. A to je tužba protiv makar jedne zemlje koja je priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Prednost tužbe je u tome što je odgovor na tužbu nedvosmislen, što je argumentacija sa kojom izlazi zemlja jasnija. Ukoliko imate takvu argumentaciju, kao što je u ovom slučaju protiv pravnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, onda nema razloga da tražite mišljenje. Traženje mišljenja podrazumeva na neki način da se i sami kolebate, da niste sigurni . Psihološki posmatrano mislim da je tu i ovaj politički momenat veoma važan. Ukoliko ste uvereni da ste u pravu, a Srbija jeste u pravu imajući u vidu i povelju Ujedinjenih Nacija i Rezoluciju 1244., onda ne treba tražiti mišljenje. Na kraju krajeva, uoči same rasprave pred Medjunarodnim sudom pravde u Hagu, imali smo prilike da čujemo i predsednika suda i još neke ljude bliske sudu koji su izjavljivali da mišljenje ne može biti jasno, da ono mora biti dvosmisleno jer je prosto mišljenje. Sudska odluka i presuda sadrži u sebi nešto drugo i prosto mislim da je za tim sredstvom trebalo na samom početku posegnuti dakle, tužiti jednu od zemalja. Nisu se možda morale tužiti neke zemlje, ali nije mali broj zemalja na žalost koje su priznale nezavisnost Kosova. Neku je trebalo egzemplarno tužiti. I to je prosto stav koji se sreće i u našoj javnosti i u stručno-pravničkoj javnosti i medju mnogim medjunarodnim pravnicima u svetu.



PREGOVORE KOJI SU POČELI U HAGU, A KOJI SE VEĆ NAZIVAJU PROCESOM STOLEĆA S OBZIROM DA NIJE BILO SITUACIJE DA SE TAKO PROGLASI JEDNA DRŽAVA U DRŽAVI NEZAVISNOM, A DA SE PROSTO ZATRAŽI MIŠLJENJE MEDJUNARODNOG SUDA PRAVDE, OVA VLAST OCENJUJE POZITIVNO I ČAK JE UBEĐENA DA ĆE SRBIJA IZVOJEVATI POBEDU, SAMIM TIM ŠTO JE ODRAĐENA I VELIKA DIPLOMATSKA BORBA PO TOM PITANJU. MI SMO KONTAKTIRALI I NALITIČARE, KOJI SMATRAJU DA SE SRBIJA NIJE DOVOLJNO NI PRAVNO PRIPREMILA ZA ODBRANU KOSOVA NA OVAN NAČIN. ŠTA VI MISLITE?

-I u tom pogledu mogu se izneti neke zamerke.Država se Medjunarodnom sudu pravde obraća preko Generalne Skupštine i na taj način traži savetodavno mišljenje suda. Mislim da je važnije od svega toga trebalo da bude insistiranje na tužbi. Optimistička očekivanja da bi se proces pred Medjunarodnim sudom pravde mogao završiti povoljno po nas i da će se potom inicirati novi pregovori prosto je nerealan. Prava prilika za pregovore je bila u trenutku kada su oni trajali, kada su nasilno prekinuti od strane vodećih zapadnih zemalja u decembru 2007.godine i kada je rečeno da su mogućnosti za pregovore iscrpljene jer se dve strane nisu složile. To slaganje naše srpske strane je podrazumevalo da prihvatimo protivpravnu jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Srbija se s tim nije mogla složiti. S druge strane pregovori su trajali dve godine. Postavlja se pitanje na osnovu čega? Da se podsetimo: Postojala je prva faza u kojoj je bio posrednik specijalni predstavnik Generalnog sekretara Marti Ahtisari. Tri meseca kasnije, u jesen 2007. godine tu posredničku ulogu imala je trojka koju su činili predstavnik Evropske Unije, Sjedinjenih Američkih Država i Ruske Federacije. Na osnovu čega se moglo zaključiti da su mogućnosti za traženje kompromisa iscrpljene posle tih pregovora koji su trajali dve godine? Ima toliko teških i velikih spornih i teritorijalnih problema, etničkih pitanuja i sporova u svetu i pregovori traju dok se ne dodje do rešenja. Nažalost, ovde je rešenje bilo na samom početku napisano. Ono je sadržano u Ahtisarijevom planu. Kao što je poznato bila je ideja da se pitanje Kosova reši tokom samih mirovnih pregovora u Dejtonu. Medjutim nastavljeno je nešto kasnije. Taj plan je postojao, ali je trebalo prosto tu nameru do kraja demaskirati. Ja sam često govorio stranim sagovornicima, da se do rešenja kosovskog pitanja i statusa Kosova može doći vrlo lako, pod uslovom da se poštuju dve pretpostavke. Prva je da se rešenje traži u okviru Medjunarodnog prava i njegovih temeljnih principa, dakle Povelje i Rezolucije 1244. i druga je da se teži ka kompromisnom rešenju. Mi smo videli kada je reč o zapadnim zemljama , EU i SAD-u da se one nisu držale ni jednog ni drugog. Rešenje je traženo i pronađeno izvan medjunarodnog prava i to rešenje nije kompromisno, ne predstavlja rezultat saglanosti dve strane. Prema tome, to što je neko prekinuo pregovore u SB krajem 2007.godine nije značilo da od toga treba odustati. Trebalo je i dalje insistirati na pregovorima i nije nipošto trebalo pristajati na ustupke koji su doveli dalje u pitanje poziciju Srbije. Govorim o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, bez ikakvih prethodnih pregovora i to sa 19 zemalja članica EU koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Zatim sledi čitav niz koraka uključujući i dolazak Euleksa, čije prisustvo treba da omogući stvaranje institucija nezavisnog Kosova i tako dalje.

DA STE NA MESTU ČELNIH LJUDI OVE DRŽAVE, ŠTA BI PO VAMA TREBALO UČINITI, KOJE BI DALJE KORAKE TREBALO PREDUZETI?



-Pa upravo pregovori i samo pregovori. To što jedna strana nije bila spremna na pregovore nije značilo da Srbija ne treba na tome dalje da insistira i da se na neki način saglašava sa tom drugom stranom čineći niz ustupaka. Podsećam na jednu veoma važnu činjenicu: u leto 2007.godine se uveliko radilo na jednoj rezoluciji SB. Zemlje EU koje su članice SB su pokušale na svaki način u saradnji sa SAD da kroz SB na kraju krajeva u obliku nekih Aneksa, a ne u celini da proguraju takozvani „Ahtisarijev plan“.Zahvaljujući poziciji koja je tada držana i podršci Ruske Federacije to tada nije prošlo. Dakle jedno rešenje koje je zasnovano na Ahtisarijevom planu nije prošlo u SB i to je bio neuspeh one druge strane, pokazujući ujedno koje su prednosti čvrstine i principijelnosti u pregovorima ukoliko se tako postupa. Kasnije je Ahtisarijev plan, posle 17.februara 2007. od jednostranog i protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova, dakle kasnije je taj plan posle ustupaka koje je činila nova Vlada Srbije i počeo da se primenjuje na Kosovu. Dakle nešto što je bilo odbačeno u SB, nešto što sa pravne tačke gledišta ne postoji je nametnuto kao rešenje. Mislim to je nešto čemu se treba suprotstaviti. Naravno da postoje određeni interesi Srbije da započeti proces Evropskih inegracija nastavi, ali ne na svoju štetu. Dakle i ako postoji zaintereosvanost Srbije koja je odavno ispoljena za uključivanjem u EU, to ne znači da ukoliko postoji neko sporno pitanje, da na njega ne treba ukazati i zadržati se na njemu. Još jednom ponavljam po pitanju Kosova treba pregovarati i pregovarati.

GLAVNI TUŽILAC HAŠKOG TRIBUNALA SERŽ BRAMERC PODNEO JE IZVEŠTAJ SB O SARADNJI SRBIJE SA TIM SUDOM U KOM NAVODI DA NAŠA ZEMLJA NASTAVLJA DA POBOLJŠAVA SARADNJU SA TRIBUNALOM, ALI OD SRBIJE SE I DALJE INSISTIRA NA HAPŠENJU RATKA MLADIĆA I GORANA HADŽIĆA. DA LI JE SRBIJA DOVOLJNO SPOSOBNA DA HAŠKE BEGUNCE PRIVEDE PRAVDI?

-Pravo je pitanje zapravo koja je svrha onoga što se ocenjuje kao saradnja sa Haškim Tribunalom. Pravo je pitanje naravno i koja je svrha i koji je pravi smisao Haškog Tribunala? Polazeći od toga da je za zemlju neophodno da tu saradnju ostvari, pravo pitanje koje se postavlja jeste i kako je dolazilo do tih različitih ocena? Kako je na neki način stalno ukazivano na to da kada je reč o saradnji sa Haškim Tribunalom uvek je i stalno je postojala prepreka za Srbiju, a nije postojala slična prepreka za druge zemlje. Dakle na tom planu Evropskih integracija stalno se kao prepreka, kao nešto što je trebalo još preći nalazila saradnja sa Haškim Tribunalom i te različite nebrojene ocene o tome kako se ta saradnja odvija. Stvar je zapravo u tome što sa jedne strane potpuno realno moramo gledati na neophodnost te saradnje, ali i sa druge strane ne možemo biti ni slepi ni naivni, pa misliti da iza te saradnje ne stoji nešto drugo. A očigledno je da stoji niz uslovljavanja ili ucena upućenih Srbiji, koje su vezane za ispunjavanje određenih zahteva koji se pred zemlju postavljaju. To sa jedne strane ne treba uzeti u obzir, nastojeći na svaki način da se ne dovede u pitanje budućnost zemlje, njen teritorijalni integritet i državna celina , ali ovo su prosto činjenice koje treba imati na umu. I da to ne bi zvučalo kao jednostavno običan lični stav, navešću jedan primer. U proleće 2006. godine, na osnovu sličnih ocena zaključeno je da Srbija ne saradjuje dovoljno sa Haškim Tribunalom i da pregovore o S S P-u treba prekinuti. To je učinjeno neposredno uoči referenduma u Crnoj Gori. Očigledno, da je to bio jedan dodatni pritisak na Srbiju. Znate Haški sud se malo po malo pojavljuje i skače iz tog svog kovčežića kao nešto čime se Srbije ucenjuje i gde se na Srbiju vrši određeni pritisak. Treba prihvatiti realnost za realnost. A mislim da realnost podrazumeva i činjenicu da budemo svesni šta zapravo stoji iza svega toga i ovakvih ocena kao što je sadašnja Bramercova i neke druge koje su u nekim trenucima trebale da budu ili nepovoljnije ili potpuno nepovoljne, da bi se izvršio jedan dodatan pritisak na Srbiju i dovela u pitanje celovitost zemlje.

POZNATO JE DA OD BRAMERCOVOG IZVEŠTAJA MNOGO TOGA ZAVISI KADA JE SRBIJA U PITANJU, IZMEĐU OSTALOG ODMRZAVANJE PRELAZNOG TRGOVINSKOG SPORAZUMA I UOPŠTE STAV HOLANDIJE PREMA SRBIJI KADA JE REČ O EVROPSKIM INTEGRACIJAMA. DA LI SE U TOM POGLEDU TREBA DOBROM NADATI?

-Ta igra sa odmrzavanjem Prelaznog trgovinskog sporazuma je još jedan dokaz više kako je Haški Tribunal u funkciji stalnih ponovljenih pritisaka na Srbiju. Hoću reći ta cela epizoda sa Prelaznim sporazumom koji je zamrznut onog časa kada je potpisan S S P je zanimljiva i na drugi način. Još jedanput pokazuje da je neophodno da država, da vlast ima jedan čvrst pregovarački stav. Ne isključiv i konfontirajući sa svetom, već čvrst pregovarački stav. Ne može se dopustiti da se nešto što je dvostrano primenjuje jednostrano. Ta vrsta ugovora na našu veliku štetu koja posebno stavlja u nepovoljan položaj poljoprivredu Srbije je nešto što je nezamislivo. Potreban je čvrst i jasan stav. Znači ukoliko sporazum postoji onda ga moraju obe srane poštovati i primenjivati. Ne može ga jesnostrano primenjivati samo jedna strana.

ODLUKA O STAVLJANJU SRBIJE NA BELU ŠENGEN LISTU, KOLIKO JE U OVOM TRENUTKU ZNAČAJNA ZA NAŠE GRADJANE?

-Proces normalizacije odnosa otvaranja Srbije prema zemljama članicama EU, je odavno počeo i naravno i onaj deo procesa koji je vezan prvo za vizne liberalizacije, onda olakšanje azatim naravno i ukidanje viza pod odredjenim uslovim i odredjenim pravilima u takozvanom šengenskom prostoru. To je nešto što traje godinama. Na neki način povratak Srbije u Evropsku zajednicu i izalazak iz jednog režima sankcija započeo je još 2000.godine. Tako da je to deo jednog procesa koji je sam po sebi pozitivan i ne može ni u čemu biti sporan sem toga što je sporan u jednoj jedinoj stvreai a to je da sa ovom poslednjom odlukom Saveta ministara EU se gradjani Srbije različito rangiraju, dakle poseban status imaju grdajani Srbije sa Kosova i Metohije koji jednostavno privilegiju korišćenja belog šengena neće imati.

STAV D S S-a O USVOJENOM STATUTU VOJVODINE JE VEĆ OPŠTE POZNAT, ALI NA SVAKU VAŠU KRITIKU POČEV OD ONE DA SE NJIME OTVARA MOGUĆNOST STVARANJA DRŽAVE U DRŽAVI, DA SE POSPIRUJU SEPARATISTIČKE TEŽNJE, VLADAJUĆA KOALICIJA TVRDI SUPROTNO. POSTAVLJA SE PITANJE KOME GRADJANI DA VERUJU?

-Kao što znate u nekoliko navrata sam izneo i D S S je iznela sve protivustavne odredbe u Statutu Vojvodine. Njih je jako mnogo. Da najpre podsetimo na jednu neobičnu činjenicu, a to je da je Statut Vojvodine usvojen u Skupštini Vojvodine još 14.oktobra 2008.godine. Bilo je potrebno da Skupština Srbije da saglasnost na taj Statut, medjutim od tada je prošlo 14 meseci. I pravo pitanje koje se postavlja jeste šta se dešavalo za tih 14 meseci? Šta je u nečemu za šta vlast tvrdi da je apsolutno u skladu sa Ustavom, sa nekim malim izmenama bilo toliko sporno? Videli smo pre izvesnog vremena da je 7. novembra Skupština Vojvodine izvršila jednu tehničko-pravnu redakciju i usaglasila Statut Vojvodine u šest tačaka sa naknadno donetim zakonom o nadležnostima AP Vojvodine. Prvo taj zakon je morao biti donet pre Statuta, ali se postavlja pitanje ukoliko je bilo zaista tih šest „minimalnih“ intervencija koje su predstaljale prepreku da Statut bude usvojen u skladu sa Ustavom, zar je bilo potrebno 14 meseci da se te ispravke izvrše? Očigledno da je problem u nečem drugom. Statut je i dalje ostao protivustavan, zapravo zakon koji bi morao biti iznad Statuta je usaglašen sa protivustavnim Statutom Vojvodine. I to je jedno vrzino kolo koje imamo pred sobom. Naravno ima tu mnogo spornih odredbi, koje se svode na činjenicu da umesto da se Statut izradi na takav način da se omogući dalji proces pravnog definisanja i uobličavanja autonomije Vojvodine posle donošenja Ustava 2006. godine, umesto toga Statutom su utvrđeni elementi državnosti Vojvodine u mnogo čemu. Vojvodina je postala država u državi kada je reč o odnosu prema Teritorijalnom integritetu Srbije i kad je reč o nekim elementima ovog Medjunarodnog pravnog subjektiteta, Medjuregionalnim sporazumima, predstavništvima u inostranstvu, glavnom gradu, Vojvođanskoj Akademiji nauka u i umetsnosti ...Lista tih protivustavnih odredbi je izuzetno duga, ali ono što je posebno zanimljivo jeste da je suprotno Ustavu Srbije Vojvodina definisana kao entitet, celina sastavljena od više nacionalnih zejednica. Dakle Ustav Srbije je potpuno jasan. Srbija je država srpskog naroda i svih gradjana koji žive. Ustav pozanaje i kategoriju nacionalnih manjina, pored državotvornog srpskog naroda u Srbiji. Ovde je jednostavno ta razlika izbrisana. Više nema srpskog naroda postoji samo srpski narod medju drugih desetak nacionalnih zajednica. Na taj način srpski narod postaje jedan od nebrojenih konstitutivnih naroda u toj takvoj kvazi državnoj tvorevini Vojvodine. Dakle takvih primera ima nebrojeno mnogo i kad je reč o mreži sudova i kad je reč o mogućnosti odnosno definicajama o Statutu Vojvodine da Skupština i Vlada Vojvodine utvrdjuju i vode politiku, a to može činiti samo Vlada Srbije. Prosto Statut vrvi od protivustavnih odredbi, a te protivustavne odredbe po svojim posledicama iniciraju mogućnost sutrašnje secesije Vojvodine. Ima mnogo elemeneta koji podsećaju na kobni „Brionski Ustav“ iz 1974. godine koji je prosto pravno omogućio razbijanje zemlje. Ovo je zaista neverovatno, da posle jednog teškog problema i jedne borbe za očuvanje državne celovitosti Srbije i jednog sasvim drugačijeg problema kao što je problem Kosova i Metohije, iz čista mira se stvori drugi problem koji dovede u pitanje državnu celovitost Srbije, preko severne pokrajine Vojvodine.

I KAD SMO SE VEĆ DOTAKLI TEMA OKO KOJIH POSTOJE NESLAGANJA, MOŽETE LI UKRATKO DA NAM KAŽETE ŠTA NAJVIŠE ZAMERATE OVOJ VLASTI?

Prave zamerke iznose gradjani Srbije, a ja ništa drugo ne činim nego jednostavno te zamerke navodim. Zamerke su vezane za uslove u kojima se živi, neispunjena obećanja, na činjenicu da gradjani Srbije traže neke jednostavne stvari. Ništa više od toga nego da imaju posao, da u zemlji imaju red i sigurnost. Ništa više od toga da ima socijalne pravde, da žive u pravoj državi i ništa više od toga da žive u jedinstvenoj, celovitoj i stabilnoj državi. To je ono čega u Srbiji nema i to su zamerke gradjana i ne ostaje mi ništa drugo nego da te zamerke pošto ih čujem, pošto držim do njih, pošto me svakodnevno prate da ih stalno ponavljam.

RETKO KADA SE OGLAŠAVATE U MEDIJIMA. POSTOJE REDOVNE KONFERENCIJE ZA NOVINARE D S S-a, IZJAVE VAŠIH PREDSTAVNIKA U SKUPŠTINI, ALI RETKO KAD GRADJANI MOGU DA ČUJU VAS. ŠTA JE GLAVNI RAZLOG TOME?

-Dva su razloga. Prvi, medijska situacija je mnogo gora nego što je bila ranije. Imali smo jedan zakon protiv slobode medija koji je donet pred kraj leta ove godine za koji nikad nisam mogao ni pomisliti da će biti donet. Posle demokratskih promena 2000. godine donet je jedan zakon koji je izazvao nezadovoljstvo novinarske profesije i najšire javnosti i koji je najnepovoljnije ocenjen u Evropskim krugovima, pogotovu onog dela koji se bavi pitanjem medijskih sloboda. Jednostavno taj zakon je uticao na to da se čuje skoro isključivo ili previše glas neodgovorne vlasti, a da se ne čuje glas javnosti i da se ne čuje glas onih koji tu vlast kritikuju. Dakle to je prva stvar, a kad je već reč o političkim medijskim slobodama mislim da se tu ne radi samo o uskraćenosti slobode u medijima, već se stvari šire i dalje na samu Skupštinu. Meni koji sam godinama bio poslanik u Skupštini Srbije, recimo od 1990.do 1997.godine, nije teško uočiti da je sad stanje neuporedivo gore, da su odredbe poslovnika krajnje restriktivne. Ne pamtim u različitim okolnostima da su se oni koji predsedavaju sednicama Skupštine ponašali ili odnoslili prema poslanicima na ovaj način na koji se pojedinci u sadašnjem Predsedništvu Skupštine odnose. Samo želim da kažem sledeću stvar, iskustvo parlamentarizma i parlamenta u svetu je takvo da parlamenti podrazumevaju žestoku debatu. Možda je najbolji primer kolevka parlamentarizma- Engleski parlament, gde se sučeljavaju jedni prema drugima predstavnici dveju stranaka, dveju grupacija koji dobacujući, gestikulirajući jedni drugima raspravljaju. Dakle to je prosto model parlamentarizma. Ako nekome danas pada napamet da prekida poslanike, da interpretira njihova izlaganja u Skupštini, onda su slobode narodnih predstavnika ozbiljno ugrožene, onda se postavlja pitanje šta sa drugim slobodama? Dakle imamo ta ograničenja kada je reč o parlamentarnim slobodama, imamo ograničenja u medijskim slobodama i delom treba objasniti to redukovanje, pojavljivanje ne samo moje nego i drugih predstavnika opozicionih stranaka. S druge strane moje mišljenje je da se javnosti treba obraćati u takvim prilikama, pogotovo u ovim važnim i teškim vremenima kada je zaista poruka važna, kada nije bilo kakva, kada nije od dana do dana, da prosto zaseni ili zapljusne javnost u nekom trenutku. Ali taj momenat je daleko manje važan u odnosu na ozbiljna medijska ograničenja i neslobodu u ovom trenutku u javnom životu Srbije.

Kristina Džoković
Pogledaj vesti o: Vojislav Koštunica

Nastavak na S media...