Izvor: RTS, 27.Jun.2019, 10:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zov novca na Bliskom istoku
Pre samo nekoliko godina, Donald Tramp je oštro kritikovao američku politiku na Bliskom istoku i učešće u "glupim i beskonačnim" ratovima. Sada je, međutim, promenio ploču, a Iran ne igra u željenom ritmu.
"Uzmi im pare, Čak", reči su kojima je Tramp završio odgovor na pitanje novinara Em-Es-En-Bi-Sija Čaka Toda o tome zašto SAD po svaku cenu brane interese Saudijske Arabije na Bliskom >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << istoku.
Iz Trampovog priznanja dobili smo pomalo jeziv uvid u glavnog motivatora najmoćnijeg čoveka na planeti – novac. Zbog toga i ne čudi velika ljubav između saudijskog princa Muhameda bin Salmana i američkog predsednika.
Koliko god ovaj odgovor pokazivao sumorno stanje odsustva bilo kakve moralnosti u motivima predsednika najveće svetske vojne i ekonomske sile, on ipak pruža i mogućnost izvlačenja dodatnih zaključaka u vezi sa bliskoistočnom problematikom.
Tramp je od početka svog mandata kao glavnog krivca za svu nestabilnost na Bliskom istoku identifikovao Iran. U skladu sa time i jeste poboljšavanje odnosa sa Izraelom i Saudijskom Arabijom – dva najveća regionalna protivnika Teherana.
Nekako se istovremeno potrefilo da i u Tel Avivu i u Rijadu sede dva, najblaže rečeno, desničarski nastrojena političara, sa kojima je Tramp izgradio prijateljske odnose.
Premestio je američku ambasadu u Jerusalim, podržao aneksiju Golanske visoravni i suverenitet Izraela na toj teritoriji (za šta je dobio i grad Tramp Hajts), a Benjaminu Netanjahuu je priskočio u pomoć podržavši ga na nedavnim izborima.
Podržao bi Tramp i Muhameda bin Salmana na izborima, ali se Saudijska Arabija ne bavi takvim trivijalnostima. Ono što je mnogo važnije za Trampa jeste što Rijad kupuje oružje od Vašingtona. Mnogo oružja...
Tačnije, 450 milijardi dolara vredne vojne opreme.
I to je prema Trampovom priznanju dovoljno da se zažmuri nad genocidom koji se dešava u Jemenu. I ne samo da zažmuri nego da uloži veto nad rezolucijom u Kongresu koja je zahtevala prekid učešća SAD u tom konfliktu.
To je, očigledno, dovoljno i da se sa Iranom toliko zaoštre odnosi da je sada mogućnost rata sasvim realna.
Ali Iran je trn u oku Trampu i zbog jedne druge stvari – Teheran prodaje velike količine nafte i gasa Pekingu. Bolje rečeno, prodavao je dok Vašington nije uveo sankcije.
Gladne kineske rafinerije uvezle su skoro 800.000 tona nafte u maju od američkih dobavljača. Istovremeno, pošiljke iz Irana opale su u maju za dve trećine u poređenju sa prethodnim mesecom, prenosi Blumberg.
Američki izvoznici naftom su najviše profitirali zbog globalnog poremećaja na tržištu nafte sa povećanjem prodaje kineskim kupcima od 65 odsto.
Sve prethodno napisano govori da želja režima u Teheranu da dođe do nuklearnog oružja nije glavni razlog zaoštravanja odnosa sa Vašingtonom.
Na kraju krajeva, Tramp je SAD unilateralno povukao iz sporazuma sa Iranom, koji je njegov prethodnik Barak Obama u Beču potpisao zajedno sa ostalim članicama Saveta bezbednosti, Nemačkom i EU.
Prema sporazumu, Iran bi smanjio zalihe osiromašenog uranijuma za 98 odsto, smanjio broj centrifuga za njegovo obogaćivanje za dve trećine i ne bi obogaćivao uranijum više od 3,67 odsto.
Plan je u suštini garantovao da Teheran ne može da razvije nuklearno oružje u zamenu za postepeno ukidanje sankcija. Uprkos pozitivnim ocenama sprovođenja plana i redovnim kontrolama ekipa iz Međunarodne agencije za atomsku energiju, Tramp je od početka mandata bio veoma kritičan prema sporazumu, a 8. maja 2018. povukao SAD iz dogovora.
Ako je sve teklo po dogovoru, a Trampova glavna motivacija je, kako on kaže, da "Iran ne postane nuklearan", zašto je onda uopšte povukao SAD iz sporazuma?
Sreća u nesreći je da, barem za sada, rat nikome ne odgovara. Teheran bi u slučaju oružanog sukoba sa SAD, koje bi na svojoj strani verovatno imale Izrael, Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate i možda Veliku Britaniju, izašao kao uništena zemlja.
Čak i bez učešća drugih zemalja, Vašington bi sa nosača aviona i nekoliko baza u okolnim zalivskim zemljama imao ogromnu vojnu premoć.
Sa druge strane, Iran je mnogo veća zemlja od Iraka, sa mnogo većom logističkom mrežom širom Bliskog istoka, koju bi sasvim sigurno mobilisao za destabilizaciju čitavog regiona.
Ulazak u rat bez jasno definisanih i ostvarivih ciljeva neodoljivo podseća na scenarije u Avganistanu i Iraku, gde se američke trupe i dalje nalaze. Opravdanje za ulazak u rat sa Iranom takođe veoma podseća na izmišljeni kazus beli protiv Bagdada 2003. i oružje za masovno uništenje Sadama Huseina, koje nikada nije pronađeno.
Sukob sa Iranom bi izazvao i velike potrese na tržištu nafte, što je postalo veoma evidentno nakon scena gorućeg tankera u Ormuskom moreuzu pre nekoliko dana. Poslednja stvar koja Trampu treba pred izbore 2020. godine su visoke cene benzina i drugih naftnih derivata.
Jedan od Trampovih glavnih argumenata u izbornoj trci 2016. bio je da SAD moraju da se izvuku iz "glupih i beskonačnih" ratova na Bliskom istoku.
A rat sa Iranom bi bio baš to – glup i beskonačan.
.jpg)
