Izvor: Vaseljenska TV, 18.Mar.2013, 03:01

Znaju li srpski episkopi šta je rimokatolicizam

Znaju li srpski episkopi šta je rimokatolicizam

(Foto: Srbel)

Učenje Isusa Hrista
Sveti Jovan Kronštatski (1829-1908), koji je portalu “Borba za veru” ustupio jedno svoje razmišljanje o rimokatolicizmu, znao je to bolje i od mene i od tebe, dragi moj Čitaoče. Uistinu, on je sa valjanim razlogom izgovorio da je “mržnja prema Pravoslavlju, fanatizam i progoni pravoslavnih, ubistva – crvena nit kroz sve vekove života katolicizma. Kod katolika glava Crkve uopšte nije Hristos, nego papa, i katolici za papu revnuju, a ne za Hrista, i njihova revnost u veri prelazi u strastveni, čovekomrzački fanatizam, ostrvljeni fanatizam, fanatizam krvi i mača (lomače), nepomirljivosti, dvoličnosti, laži, lukavstva”.
U svojoj besedi na gori, Isus Hristos, osnivač hrišćanstva, učio je da u životu treba ispunjavati zapovesti Božije ne formalno i ne samo rečima, nego delom i od sveg srca. “Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u Carstvo Nebesko” (Mat. 5, 20).
U zapovestima Mojsijevim (2. Moj. 20, 2-17), poznatijim kao Deset Božijih zapovesti, stoji: “Ne ubij”. A Hristos zabranjuje ne samo da se ljudi međusobno ubijaju, već i da se vređaju pogrdnim rečima.
U zakonu Mojsijevom piše: “Ne čini preljube”, a Hristos je učio da je grešno i pogledati ženu sa željom.
Stari su govorili: “Oko za oko, zub za zub”, to jest ljudima se ne treba preterano svetiti, nego im samo vraćati ravnom merom. A Hristos je zabranio svaku osvetu za pričinjeno zlo. “A Ja vam kažem da se ne branite od zla, nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu, obrni mu i drugi” (Mat. 5, 38).
Rečeno je takođe i “Ljubi bližnjega svojega, i mrzi na neprijatelja svojega” (Lev. 19, 17-18). “A Ja vam kažem – veli Gospod – ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone” (Mat. 5, 44).
Služeći se ovim poređenjima, Isus Hristos pokazao je razliku između duha Staroga i Novog Zaveta. Ako je u Starom Zavetu vladala pravičnost, u Novom Zavetu nad njom caruje ljubav. Oni koji hoće da budu žitelji Carstva Božjeg, treba da nauče da ljube ne samo prijatelje nego i neprijatelje svoje. “Budite savršeni” – rekao je Hristos – kao što je savršen Otac naš nebeski”. Eto kakav je visoki cilj postavio Hristos svojim učenicima i svima hrišćanima (Pravoslavna veronauka, Valjevo 1990, 92).
Isus Hristos tražio je, dakle, od svojih hrišćanskih sledbenika da žive životom ispunjenim verovanjem i dobrim delima, da se s pouzdanjem prepuste božanskoj promisli i odbace preveliku zaokupljenost ovozemaljskim dobrima, uporno ih je pozivao da se pokaju i preobraze sopstvene duše, da žive u odricanju i žrtvi, u milosrđu i živom razumevanju za međusobno bratstvo i združivanje ljudskih duša, da uklone sve spoljašnje razlike među sobom (što pruža najviši mogući ideal pojedinačne i grupne moralnosti, definisane jasnim načelima otelotvorenim u samom Isusu kao uzoru dobrote), da se život pojedinaca i celog čovečanstva izmeni tako što će svaki ljudski čin biti podređen zakonu ljubavi, pri čemu bi se na najvišem mestu našle duhovne vrednosti, izdignute iznad spoljašnjih okolnosti koje su po svojoj prirodi sasvim slučajne.
Rimokatolička crkva jedna je od kolektivnih sledbenica i baštinica takvog Isusovog učenja i, po pretpostavci, zaštitnica duhovne jednakosti svih hrišćana koji pripadaju rimokatoličkoj veroispovesti, bez obzira na to u kojoj državi i u kakvom političkom uređenju žive. Po prirodi stvari, to podrazumeva i političku jednakost (jer se o ekonomskoj jednakosti ne može govoriti) celog naroda u bilo kojoj rimokatoličkoj državi, zasnovanoj i na veri u Boga. S razlogom treba očekivati da uz jednakost svih ide i sloboda a, po pretpostavci, ide i bratstvo, načela, dakle, kojima se demokratija legitimiše i pred svetom i pred onima u čije ime i za koga odlučuje.
Baveći se nešto podrobnije ulogom rimokatoličke crkve i, naročito, njenim odnosom prema Austrougarskoj, Adolf Hitler (1889-1945) zapisao je da je vodeća misao austrijskog nadvojvode i prestolonaslednika Franca Ferdinanda (rođenog 1863, čija je porodica govorila više češki nego nemački, jer mu je žena poticala iz čeških krugova tradicionalno neraspoloženih prema Nemačkoj, onog koji je ubijen u Sarajevu na Vidovdan 1914. godine), bila “da u srednjoj Evropi postepeno formira jednu slovensku državu, koja je kao zaštita protiv pravoslavne Rusije trebalo da bude postavljena na strogo katoličke temelje. Time je, kao tako često kod Habzburga, ponovo religija postavljena u službu jedne čisto političke misli i još k tome – posmatrano bar s nemačke tačke gledišta – nesrećne političke misli” (Radomir Smiljanić, Prevod, polemički komentari i razmatranja knjige Mein Kampf Adolfa Hitlera, Zrenjanin 2001, 67).
Vatikan brine o jednakosti
Ako je, kako rekosmo, Rimokatolička crkva jedan od kolektivnih sledbenika Isusovog učenja i, po pretpostavci, zaštitnik duhovne jednakosti svih rimokatoličkih hrišćana, onda u tom smislu valja tumačiti i sve postupke Rimokatoličke crkve, odnosno Svete Stolice (Vatikana) u događajima vezanim za izbijanje, vođenje i kraj Velikog rata (1914-1918). Pri tome, ne može se izbeći pominjanje ondašnjeg rimskog pape Pija X (u svetu: Đuzepe Melhiore Sarto, 1835-1903-1914), koji je, bez obzira na jevanđeljska načela, podsticao Austrougarsku da vojnom silom pokori Kraljevinu Srbiju. Jer, krajem juna 1914. godine, kad je već bilo izvesno da će Austrougarska vojno napasti Kraljevinu Srbiju, ambasador bečkoga cara pri Svetoj Stolici obavestio je rimskog papu o merama koje Monarhija namerava da preduzme protiv Srbije. U izveštaju o ambasadorovom susretu sa papom našlo se i sledeće:
“U toku prošlih godina sv. Otac je više puta izrazio žaljenje zašto je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog opasnog suseda na Dunavu. Papa i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo prodreti do srži monarhije i koji će, ako mu se dade vremena, izgristi ga sasvim.
Uprkos svih pokušaja i iskustava što ih je imala kurija sa drugim državama, Austro-Ugarska jeste i ostaje katolička država i najjači bedem hrišćanske vere u ovom veku. Rušenje ovoga bedema značilo bi za crkvu gubljenje najjačeg položaja; u borbi protiv pravoslavlja to bi značilo pad njezinog najmoćnijeg branioca.
Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju” (Sava N. Kosanović, Misao vodilja Svetozara Pribićevića, predgovor za knjigu Svetozara Pribićevića, Diktatura kralja Aleksandra, Beograd 1952, XIII-XIV).
Austrougarska je poslušala sve što joj je papa tada poručio i 23. jula 1914. godine, diplomatskom notom, optužila je Kraljevinu Srbiju “da se ideja o atentatu (u Sarajevu, na prestolonaslednika Franju Ferdinanda – IP) rodila u Beogradu, da su im (atentatorima – IP) oružje i municiju dali oficiri i činovnici, članovi Narodne odbrane, i da su prelazak u Bosnu sprovele starešine srpske pogranične službe”. Optužujući Srbiju da je zagranične Srbe huškala protiv Habzburškog carstva, Beč je zahtevao da srpska vlada zvanično osudi svaku propagandu protiv Austrougarske. Izjavu o tome srpska vlada morala je objaviti na prvoj strani svojih Službenih novina, a srpski kralj morao je tu izjavu saopštiti i vojsci, putem dnevne zapovesti. U ultimativnoj noti, u deset tačaka, određeno je šta bi u narednih četrdeset osam sati Srbija još morala uraditi ne bi li se zadovoljili austrougarski zahtevi.
Inspirator ultimatuma bio je austrougarski ministar spoljnih poslova grof Leopold Berhtold (1863-1942), a njegov “pisac” Aleksandar Musulin (1868-1947), baron od Gomirja (u Hrvatskoj). U svoju umotvorinu baron je uložio veliki trud i dosta vremena; klesao ga je i brusio kao “dragi kamen”, posvedočio je jedan savremenik. Zamišljeno je bilo da se u ultimatumu, po formi odmerenom, nađu dovoljno ubedljive optužbe i da zahtevi budu neprihvatljivi, tako da se diplomatskim krugovima u svetu oduzmu svi argumenti protiv austrougarskih razloga za dugo pripremani rat protiv Srbije.
Hitler o ultimatumu
O tom ultimatumu, koji su berlinski konzervativni listovi Post i Kreuzzeitung nazvali “bezobraznim”, svoje mišljenje izrekao je, koju godinu docnije, i Adolf Hitler:
“Da je bečka vlada onda ultimatumu Srbiji dala jednu drugu, blažu formu, ona time ne bi uopšte ništa promenila u situaciji, do možda u najboljem slučaju jedno, da bude zbrisana i sama pobunom naroda. Jer u očima širokih masa ton ultimatuma je bio još isuviše pun obzira i ni u kom slučaju tako dalekosežan ili čak brutalan. Onaj ko danas pokuša to da ospori ili je zaboravni praznoglavac, ili sasvim svesni lažov.
Borba u godini 1914. nije, tako mi Boga, masama nametnuta, nego je upravo ceo narod za njom žudeo. Htelo se konačno učiniti kraj jednoj opštoj nesigurnosti. Samo se tako i može razumeti da su za ovu najtežu borbu preko dva miliona nemačkih muškaraca i dečaka dobrovoljno stali pod zastavu, spremni da je brane i poslednjom kapi krvi… Otpočela je oslobodilačka borba (oslobođenje od Srba! – IP) kakvu zemljina kugla u toj silini do sada još nije videla; jer tek što je sudba i započela svoj hod, došlo je već i najširim masama do svesti da se ovoga puta ne radi samo o sudbini Srbije, ili Austrije, nego o biti ili ne biti nemačke nacije.
Poslednji put, posle mnogo godina, narod je postao vidovit u odnosu na svoju sopstvenu budućnost. Tako se javio odmah na početku ogromne borbe, u zanosu jednog neobuzdanog oduševljenja, neophodni ozbiljni podton: jer sama ova spoznaja pokazivala je da je nacionalni ustanak nešto više nego obična vatra od slame… Tada niko nije uopšte imao ni najmanju predstavu o mogućoj dužini i trajanju tada započete borbe. Sanjali su da će za zimu opet biti kod kuće da bi ponovo na miru nastavili svoj rad” (R. Smiljanić, Isto, 111. i 112).
Po Hitlerovim rečima, sve što se uoči Velikog rata dešavalo među Nemcima bilo je obeleženo isključivo interesom nemačkog naroda, što znači da je imalo demokratsko ciljeve: da je ultimatum Srbiji bio blaži, narod bi srušio svoju “blagu” vladu; narod je žudeo za ratom protiv Srbije; dva miliona Nemaca prijavilo se za rat protiv Srbije dobrovoljno, jer je tako brinulo o opstanku nemačke nacije; nemački narod ušao je u rat protiv Srbije oduševljeno, oslonjen na svoju viziju (“vidovitost”) o sopstvenoj budućnosti posle rata koji će potrajati sasvim kratko. Nemci su, dakle, na svoj rat protiv Srbije gledali kao na nacionalnu potrebu, na čin kojim će svojom jednakosnom oslobodilačkom borbom potvrditi slobodu kao demokratsko dostignuće.
(Hitler to nije pominjao, ali i Madžari su se tada držali isto kao i Nemci: “Kada je planuo Prvi svetski rat, madžarski narod je bio dugogodišnjom propagandom protiv Srba toliko zaveden, da je u njemu gledao svoj rat, a u Srbiji svoga glavnoga protivnika, koga su želeli satrti. Istina je bila drukčija – Madžari, a ne Srbija, morali su postati žrtva rata, kako god se on svršio, bili Nemci pobednici ili pobeđeni. Bilo je, istina, Madžara, koji su ovo i slutili, i koji nisu bili zaboravili svoja iskustva s Nemcima iz prošlosti. Bilo ih je, ali ih nije bilo koji bi imali hrabrosti da to javno reknu i da pokušaju zaustaviti talas mržnje koji se prelio u prvome madžarskome zaletu na Srbiju. On je ostavio za sobom strahovite tragove i izazvao preuranjeno likovanje, da je Srbija za vazda smrvljena” – Nikola Radojčić, Oživela Vojvodina, Zbornik Matice srpske za istoriju broj 51, Novi Sad 1995, 199).
Rezultati Velikog rata
Sukob je bio zamišljen kao lokalni, ali se ubrzo pretvorio u svetski; na samom početku zahvatio je devet država sa približno sedamsto pedeset miliona stanovnika, da bi se na kraju u njemu našlo dvadeset osam zemalja sa preko milijardu i po stanovnika. “Ogromnim dimenzijama, rušilačkim i uništavajućim dejstvom rat 1914-1918. godine višestruko je prevazišao sve prethodne ratove. Od oko 70 miliona mobilisanih ljudi, poginulo je ili umrlo od rana, epidemija i gladi oko 20 miliona, a približno toliko je ranjeno. U odnosu na broj mobilisanih Srbija je izgubila 26%, Francuska 16,8%, Nemačka 15,4%, Velika Britanija 12.5%, Rusija 11,5%, Italija 10,3%, a SAD samo 2%. Celokupni ratni troškovi zaraćenih strana (ratni materijal, razaranja, finansijski izdaci) procenjeni su na oko 200 milijardi dolara (tadašnja vrednost valute i cene)… Razmere razaranja bile su naročito velike u oblastima koje su godinama bile poprište pozicijskog rata. Samo u severnoj Francuskoj uništeno je 740.000 kuća” (Vojna enciklopedija, 9. knjiga Drugo izdanje, Beograd 1975, 269. i 353).
Istu tu priču, ali iz sasvim drugog ugla, sabio je Hitler u svega nekoliko redaka:
“Rezultat je bio više nego žalostan u mnogostrukom pogledu.
Niti su kuća Habzburg niti katolička crkva dobili očekivanu nagradu.
Kuća Habzburg je izgubila presto, Rim jednu veliku državu.
Jer time što je kruna stavila i religiozne momente u službu svojih političkih opredeljenja, probudila je jedan duh, koji ponajpre ni ona sama naravno nije smatrala mogućim” (R. Smiljanić, Navedeno delo, 67).
Austrougarski zločini nad Srbima
U Srbiji. Propustio je Hitler da navede bar nekoliko žalosnih podataka koje je prozorljivi Sveti Jovan Kronštatski Čudotvorac nagovestio u svom razmišljanju zabeleženom na samom početku ovoga teksta a koje je svetu saopštio dr Rudolf Arčibald Rajs (1875-1929), švajcarski kriminalist, kapetan srpske vojske, srpski dobrovoljac. Dr Rajs došao je u Srbiju na poziv srpske vlade, neposredno po okončanju Cerske bitke, da u Mačvi utvrdi ratne zločine koje je austrougarska vojska počinila nad srpskim civilnim stanovništvom. Njegovi nalazi kazuju da je na tom nevelikom području, tokom te kratkotrajne austrougarske invazije, na najzverskiji način pobijeno približno četiri hiljade civila. “Kakvi su to ljudi”, pitao se dr Rajs, “kakva je to ubilačka pomama nagonila ove “heroje pljačke” da ništa i nikoga ne štede… kakva je to »zločinačka gnusoba« pirovala kod »plemenitih« barona, grofova i vitezova, salonskih uglađenika i lažnih pobožnika, da sa najvećom surovošću uništavaju sve što vide u Srbiji, siluju, kolju, spaljuju žive nemoćnike, pogane, pljačkaju… Habzburški riteri i »pokorni rimokatolici« su od bogomolja pravili štale… u oltarima su žene napastvovali. »Zaklana mlada žena između čijih nogu beše metnuto zaklano odojče… Maksim Vasić bio je vezan za vodenički točak koji je pušten u pokret. Svaki put kad ga je točak doneo pred austrijske vojnike ovi bi se zabavljali udarajući ga bajonetima…
Živku Spasojeviću su vojnici odsekli nos i uši, pa ga potom ubili… Nađen je ranjenik vezan i karbonisan na postelji ispod koje su Austrijanci zapalili vatru… I svuda su vojnici ostavljali izmet, čak i na stolu za obed«. To je genocid! Nastup kolektivnog sadizma. To je, jednostavno, kriminal”, optuživao je dr Rajs, ali njegova svedočenja o zločinima, s obeležjima prvorazredne pravne i istorijske dokumentacije, nisu potresla svet; “američka publika se čak uzbuđivala pričama o strahotama koje su austrijski vojnici činili po Srbiji” (Jugoslavija po volji naroda 1914-1918, Novi Sad 1990, 24-25).
U Sremu.
Ohrabreni početnim uspesima srpske vojske na drinskom ratištu, a naročito njenim prodorom preko Save i Dunava, sve do Stare Pazove, Srbi iz Srema i južnog Banata poverovali su da se čas nacionalnog oslobođenja sasvim primakao. Sa ciljem da suzbije takvo i toliko srpsko oduševljenje, što je istovremeno trebalo da im bude i kazna za neprijateljsko držanje prema austrougarskoj vojsci, austrijski general Oskar Poćorek, ili Potiorek (1853-1933) naredio je da se u Laćarku zavede kontribucija (novčana globa) za sve seljane. Tu meru on je opravdao i rečima “da se u pojedinim delovima Srema mi de facto nalazimo u neprijateljskoj zemlji”.
“Kazna koju je zahtevao Poćorek bila je blaga u odnosu na ono što je Srbe u Sremu, u mnogim mestima, još očekivalo te tragične jeseni 1914. godine. Tako su, na primer, neki građani Sremske Mitrovice izvedeni pred Vojni sud u Petrovaradinu pod optužbom da su slali signale srpskoj vojsci… Samo sedam dana posle bitke na Legetu, u nedelju 13. septembra, u kasnim večernjim časovima, madžarski husari su upali u Šašince i celokupno stanovništvo koje su zatekli, onako iz kreveta, poluobučeno, isterali su u mrklu i kišovitu noć i poterali na kraj sela, na ledine zvane Dolić. Dok su jedni vojnici sprovodili meštane, drugi su palili seoske kuće. Zapaljeno je tada 96 uglavnom većih i bogatijih kuća, naravno pošto su prethodno opljačkane… Celo selo, sa Dolića, po onom blatu i mulju i hladnoj kiši, gole i bose, neprijateljski vojnici poteraju za Rumu…
Deca su vrištala, majke zapevale, ljudi padaju u blato pod udarcima kundaka. Koji ne može da ustane, taj je tu ubijen i ostao. Tako je ova tragična kolona Šašinčana, znatno posle ponoći, stigla u Rumu, da bi sutra ujutro, uz viku, psovanje, šamaranje i pljuvanje od strane rumskih Švaba, bila sprovedena za Irig. Pošto su ih ovde četiri dana maltretirali, a tri osobe su streljane, žene i deca su pušteni kućama, dok su svi muškarci oterani u logore u Oseku, Virovitici i Pleternici. U logoru Pleternica umrlo je 70 Šašinčana, dok je u osečkom i virovitičkom logoru oko stotinu Šašinčana ostavilo svoje kosti.
Teška sudbina, zbog austrougarske odmazde, zadesila je i Jarak. Odlukom Vrhovne komande austrougarske vojske, formiran je Pokretni preki vojni sud koji je već 11. septembra došao u Srem, u pratnji jedne čete madžarskih husara, sa ciljem smirivanja srpskog življa. Ovaj sud je odmah sačinio u Sremskoj Mitrovici i spisak svih sumnjivih Srba iz Jarka… koji rade na štetu Monarhije a u korist Srbije. Sa sačinjenim spiskovima, Pokretni vojni sud se, praćen husarima, pojavio u Jarku 13. septembra. U tri sata noću 14. septembra, celo selo je isterano na ledine… Čim su meštani isterani iz kuća, vojnici su palili njihove domove: Jarak je goreo. Zapaljeno je celo selo, svih 286 kuća…
Pored paljenja kuća, pa i celih sela, slanja stanovništva u logore i, naravno, pljačkanja, Austrougarska je posle povlačenja srpske vojske preduzela i potpuna iseljavanja sela u donjem Sremu. U naredna dva-tri meseca u Sremu su od madžarskog terora stradala mnoga mesta: Ašanja, Beška, Brestač, Buđanovci, Golubinci, Zemun, Inđija, Irig, Petrovčić, Pećinci, Popinci, Progar, Prhovo, Stari Banovci, Stara Pazova, Subotište, Šimanovci, i druga. U isto vreme, iz pograničnog dela Srema potpuno je iseljeno 27 sela. Najzad, opljačkana su a zatim spaljena sledeća sela: Boljevci, Vitojevci, Grabovci, Deč, Jarak, Klenak, Kupinovo, Obrež, Ogar i Platičevo. Rušene su i paljene srpske crkve i škole. Veliki srpski manastir Fenek je izgoreo, tako da su samo zidine ostale” (Radovan Srdić, Bitka na Legetu, Negotin 1994, 72-75).
Dr Vojislav Milovanović, rođen u Prhovu, tada svršeni maturant Srpske velike gimnazije u Sremskim Karlovcima, kazuje da “jednog dana došlo je naređenje da sve živo u našem selu od 16 do 60 godina starosti krene u selo Jarak radi čišćenja, pošto je sve bilo zapaljeno (samo je crkva ostala netaknuta). Istog dana stigla je u naše selo kaznena ekspedicija. Devet viđenijih ljudi odvedoše kao taoce… Taoce su odveli do mesta Dobanovaca, gde su ih postreljali” (Dobrovoljci u ratovima 1912-1918, Beograd 1971, 133).
Terorom su obuhvaćena i srpska naselja izvan zone ratnih dejstava i ne baš na granici sa Srbijom. “Pred veče 10. septembra sprovedeni su kroz Novi Sad na železnicu iz kadetske škole kameničke 180 Srba iz Karlovaca, …Kamenice, Iriga, Bukovca, Ledinaca, Čerevića, Jaska, Krčedina, Beočina. Oni su kao taoci sprovedeni dalje u Mađarsku i u Hrvatsku… Iseljene su sve srpske porodice iz Sremskih Karlovaca te su kolima proputovali Kovilj, Žabalj, Čurug, Sentomaš, Sekić (Lovćenac – IP), Topolu i Čantavir, pa se preko Temerina i Novog Sad vratile, od kojih su u Novom Sadu uzeli 50 Srba iz Karlovaca i toliko iz Kamenice, te ih odneli za taoce u Hrvatsku” (Mita Đorđević, Novi Sad u godinama 1914. do 1918, Stari Novi Sad I, Novi Sad 1971, 178).
Stanovništvo je i iz drugih mesta masovno pokretano, te su mnogi prognanici stradali usput, naročito nejač. Mnoge od takvih prognaničkih grupa danima su se kretale ili su boravile pod vedrim nebom, trpeći i podnoseći svakakve nevolje. Dobar deo njih interniran je i postradao po logorima u Hrvatskoj: Pleternici, Virovitici, Varaždinu, Belišću, Oseku, Trpinji, Borovu, Koprivnici, Požegi, i drugima, kao i u Aradu (u Rumuniji) i Nežideru (u Madžarskoj).
U Banatu.
Zbog oduševljenja iskazanog pri ulasku jednog manjeg odreda srpske vojske u južni Banat, sličnim represalijama bilo je podvrgnuto i stanovništvo Pančeva i okoline i Bazjaša. Nesumnjivo, tamo je najcrnju sudbinu doživela Borča. Jer, čim je neuspešno okončana kratkotrajna srpska ofanziva u Sremu i u Banatu, madžarske trupe blokirale su ovo južnobanatsko selo, a ispitivanju, mučenju i svim oblicima fizičkog zlostavljanja bili su izloženi svi seljani, čak i deca, žene i starci. Osamdesetak osoba izvedeno je pred preki vojni sud. Deset lica osuđeno je na smrt, a kazna nad njima, za primer, izvršena je u Pančevu, na ribljoj pijaci pored železničke stanice, kasnije nazvanoj Trg mučenika. “Silan narod je izišao napolje da vidi srpske stradalnike za svetu zemlju srpsku… Po naredbi izišle su i sve osnovne i srednje škole”. Na vremenske kazne od petnaest do dvadeset godina osuđeno je devetnaest lica, i svi oni poslati su na izdržavanje kazne u Ilavu (Slovačka). Od posledica “istražnog postupka” u Borči i Pančevu tamo je ubrzo umrlo sedam zatočenika.
Bugarski zločini u Srbiji
Iako Bugari ne slove za demokratske prvoborce, jer njihove izvorne zasluge za razvoj demokratije nisu osobito prepoznatljive, ovde se ne može mimoići priča o pomoći koju su oni, pod vrhovnom zaštitom austrougarske i nemačke vojne sile, istim tim silama pomogle u zavođenju i funkcionisanju okupacione uprave u Srbiji od septembra 1915. do 1918. godine.
Govoriće se, zapravo, samo o uslovima koji su februara 1917. godine doveli do Topličkog ustanka i, uzgredno, o nekim političkim ocenama pojedinih zbivanja iz toga vremena. U Brozovoj Jugoslaviji (Josip Broz Tito, 1892-1980) istina o tome bila je uglavnom nedostupna, pošto je novoj komunističkoj vlasti (preko svoga neprikosnovenog čelnika vrlo bliskoj rimokatoličkoj crkvi) i inače zainteresovanoj za suzbijanje takozvane “srpske hegemonije” i za ostvarenje “srpsko-bugarskog bratstva”, bilo osobito stalo da uloga bugarske politike i vojske u Topličkom ustanku ostane u što dubljoj senci i, po mogućstvu, neprimećena.
Po prilici, najteže posledice po istorijsko pamćenje o Topličkom ustanku ostavio je “teorijski pristup” srpskih ideologa novijeg vremena, obrazložen 1950. godine kao navodna istorijska istina: “U februaru 1917 godine buknuo je u okupiranoj Toplici i Jablanici ustanak naroda… kao reakcija stanovništva tih krajeva na krvavi teror okupatorskih austrijskih i, naročito, bugarskih vlasti… Neposredni povod ustanku bila je naredba bugarskih vlasti o mobilizaciji sveg muškog srpskog stanovništva od 17 do 50 godina. Ustanak je, zahvaljujući borbenom raspoloženju naroda, u početku imao uspeha i doveo do oslobođenja Prokuplja, Kuršumlije i Župe. Ali kada su protiv pobunjenika upućene tri divizije austrijske i bugarske vojske, ustanak je krajem marta 1917 godine bio u krvi ugušen. Posle ugušivanja ustanka usledila je zverska osveta okupatora nad stanovništvom Toplice i Jablanice, u kojoj je ubijeno 20.000 ljudi” (Istorijski arhiv Komunističke partije Jugoslavije, Tom III Socijalistički pokret u Srbiji 1900-1919, Beograd 1950, 337).
Cifra od 20.000 žrtava i nije baš mnogo verovatna, pošto su je “jugoslovenski” socijalisti srpskog porekla pozajmili od bugarskih okupatorskih izvora; i jednima i drugima bio je osnovni cilj da se zločinački bugarski učinak u Toplici maksimalno smanji. Do cifre od 25.000 žrtava došla je Međunarodna anketna komisija za utvrđivanje bugarskih ratnih zločina (Dobrosav Lj. Ilić, Toplički ustanak 1917. i njegove starešine, Novi Sad 2000, 57), dok je Anketni odbor Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca utvrdio da je pobijeno 35.000 civila (Milivoje Perović, Ustanak na jugu Srbije 1917, Beograd 1954, 206). Kosta Pećanac, ključna ličnost u Topličkom ustanku, veli da je ukupan broj žrtava iznosio čitavih 40.000, uračunavajući ovde i civile i ustanike (Borivoje M. Karapandžić, Građanski rat u Srbiji 1941-1945, Klivland, Ohajo/SAD 1958, 46. i 404).
Maločas pomenuta “istorijska istina” izvedena je iz zvaničnih stavova nekadašnje Srpske socijaldemokratske stranke prema stanju u okupiranoj Srbiji, formulisanih novembra 1917. godine za potrebe socijalističke Internacionale (Istorijski arhiv Komunističke partije Jugoslavije, Navedena knjiga, 302-309), u danima dok je sećanje na Toplički ustanak bilo još vrlo sveže. Proisticalo je iz tih stavova da je zvaničnu politiku “sofijskih gospodara” prema srpskom narodu nametnula “reakcionarna banda razbojnika” na čelu sa predsednikom bugarske vlade Vasilom Hristovim Radoslavovim (1854-1929). “Ovi ljudi, koji su decenijama terorisali svoj rođeni narod, bili su vrlo malo skloni da poštede stanovništvo potpuno pokoreno u jednoj okupiranoj oblasti.
Neverovatnim sistemom nasilja i metodičnom politikom istrebljivanja Srba ovi zlikovci hoće da pripreme teren za hegemoniju Bugarske na Balkanu i za stvaranje bugarskog carstva pod skiptrom Koburga. Zločini koje su ove individue počinile u srpskom narodu bezbrojni su”, a poredak uspostavljen na okupiranim teritorijama daleko je od ikakvog prava ili morala.
“U bugarskom delu Srbije ne zna se za sudove. Tek u poslednje vreme ustanovljen je u Nišu jedan sud koji ima da služi za celokupnu srpsku okupiranu oblast. Tamo policija, regrutovana iz najmanje preporučljivih slojeva stanovništva, ima neograničenu vlast. Lična sloboda svakog srpskog građanina, kao i njegov život, zavise potpuno i isključivo od dobre volje svakog policijskog agenta, svakog bugarskog žandarma. Batine koje se dele ljudima, ženama, deci i starcima predstavljaju nešto… najobičnije… Starci, stariji od 60 godina – ne samo po selima, već i po varošima – dobijaju po 75 batina što nisu pozdravili kakvog žandarma. Jedna žena, u čijoj kući stanuje jedan bugarski oficir… osuđuje se na 25 batina ako oficir uobrazi da je čaršav na stolu u njegovoj sobi ružniji od čaršava na stolu njegove gazdarice. Jedan srpski sudija, visoko obrazovan čovek… svakog dana mora da struže drva za bugarske učiteljice koje besplatno stanuju kod njega, ako ne želi da ga osude na batinanje. Moglo bi se navesti bezbroj sličnih slučajeva.
U ovim oblastima Srbi su srozani na pravo roblje, kakvo su bili pre 200 godina pod turskim jarmom… U oblasti okupiranoj od Bugara najelementarnija javna bezbednost nije zagarantovana. Bugarske vlasti se služe, uvek pod pretnjom smrtne kazne, globama i kontribucijama… Bezbrojne razbojničke bande, tolerisane od strane vlasti, koje pljačkaju i ubijaju sve i svakoga, šetaju se po celoj oblasti. Dešava se, čak i veoma često, da su ovi banditi tajni kompanjoni oficira, policijskih agenata i žandarma bugarskih…
Onaj ko bi danas u toj okupiranoj oblasti izjavio da je Srbin i ostao pri tome – odmah bi bio optužen za veleizdaju i sam bi sebi izrekao smrtnu kaznu. Svi srpski spisi, ne samo knjige iz javnih biblioteka, već i knjige iz privatnih stanova, rekvirirani su i spaljeni. Najstrožije je zabranjeno, čak i u privatnoj prepisci, da se piše srpski… Novorođenčad krštavaju bugarski popovi, samo bugarskim imenima… U osnovnim školama se predaje samo na bugarskom, a nastavu izvode učitelji i učiteljice iz Bugarske… Sva učiteljska i sveštenička mesta, sva činovnička mesta po opštinama zauzeli su Bugari. Na celoj teritoriji koju su okupirali Bugari nema nijednog jedinog srpskog učitelja ili sveštenika: svi su internirani ili prosto pobijeni…
Jedan veliki broj Srba, koje ne stignu da pobiju u Srbiji, Bugari odvode u Malu Aziju. Čitave porodice iz Istočne Srbije, žene, deca, starci, silom se otržu od svojih ognjišta i vuku u Malu Aziju. I nije to nikako lična ili individualna kazna… Hoće se pre svega da se iz ovog dela Srbije udalje svi elementi sposobni da razviju nacionalnu snagu i da se ti elementi unište, da bi se zatim prišlo pobugarivanju ostataka stanovništva… Mnogobrojne srpske porodice deportirane u Malu Aziju pod užasnim okolnostima, osuđene su na smrt. Te su deportacije, u stvari, samo ubijanje Srba u masama“.
A Vasilije Trbić (1881-1962), rođen u Belom Brdu, u Osečkom polju, jedan od onih koji su se u četničkom pokretu našli na samom početku, izvestio je o svom boravku (po zadatku dobijenom od srpske Vrhovne komande i Savezničke komande na Solunskom frontu) tokom avgusta 1916. godine u okolini Skoplja, Prilepa, Velesa, Kavadaraca, Kičeva, Tetova i Gostivara, koji su se tada nalazili u sastavu Kraljevine Srbije:
“U Prilepskoj, Veleškoj i Kičevskoj okolini ubijeno je preko 2000 duša, većinom žena i dece. Čitave hajke dizale su se na nezaštićeni narod i ubijali i pljačkali, bezčastili sve do 1. februara prošle godine. Ima više od hiljadu primera, gde su bugarski vojnici silovali devojčice od 10 god. starosti a nebrojeni primeri, gde su pojedini komandiri četa i bataljona, pri ulasku u selo saopštavali vojnicima, da su te večeri sve ženske od 10 god. pa naviše njihove, dokle je vojska u selu. Nisam naišao ni jedan primer, da se neki bugarski oficir odvajao i da je uzimao narod u zaštitu. U svim nevaljalstvima, svi su bili solidarni”.
I navešćemo deo onog o čemu je svedočio dr Arčibald Rajs o zbivanjima u Vranju, Surdulici, Leskovcu, Toplici: “Nepobitno se mo že dokazati da nije bilo ubistava kojima nisu prethodila mučenja. Agonija žrtava bila je produžena i one bi završavale u strahovitim mukama… Među ubijenim Srbima prvo mesto zauzimaju sveštenici”.
Kad se sve to što je napisano pročita ili čuje sâmo za sebe, teško da bi se za Bugare našla ijedna lepa reč. Znali su to i srpski socijaldemokrati, te su, za svaki slučaj, svoj izveštaj o bugarskim zločinima nad srpskim narodom u Toplici počeli golemim pravdanjima istih tih zločina:
“Pre no što počnemo da opisujemo stanje u bugarskom delu Srbije, smatramo za potrebno da konstatujemo jednu veoma važnu činjenicu, koja će obradovati sve socijaliste uopšte, a socijaliste na Balkanu napose, a to je da treba praviti veoma jasnu razliku između vladajućih krugova u Bugarskoj i bugarskog naroda… Bugarski vojnik, a to će reći naoružani bugarski narod, proizveo je na celokupno srpsko stanovništvo, svuda gde je došao s njim u dodir, dobar utisak. Prvih dana invazije, kada je svaki vojnik imao takoreći pravo nad životom svakog pokorenog stanovnika, gde je njegovo diskreciono pravo bilo neograničeno i njegova odgovornost gotovo nikakva, položaj u oblastima pokorenim od strane bugarske vojske bio je mnogo bolji. Bilo je mnogo više reda i slobode nego docnije, kada se uspostavila okupaciona uprava i kada je »zvanični poredak« bio zaveden od strane upravljača… Prost bugarski vojnik imao je simpatija za srpski narod, kome ga je vukla srodnost naroda, srodnost koja ih sjedinjuje, i on je vrlo dobro razumevao užasnu situaciju našeg položaja. Dešavalo se veoma često da su ovi sinovi bugarskog naroda plakali… što je Srbija upropašćena i duboko očajavali što vide kako su Bugarska i Srbija ponovo… uvučene u bratoubilački rat”.
Levičarska logika
Po logici srpskih socijalističkih vođa, bugarske zločine u Srbiji izveli su “bugarski upravljači”, iako je i njima samima jasno da, dok su ti upravljači bili u Bugarskoj, bugarski vojnici, “a to će reći naoružani bugarski narod”, makar ponekad bili nazvani i “najmanje prporučljivim slojem stanovništva”, okupirali su Srbiju, razoružali su srpski narod na početku okupacije, omogućili su uspostavljanje bugarske uprave, izveli su progone i ubistva srpskih učitelja i sveštenika, deportovanje srpskog stanovništva u Malu Aziju, i razne druge zločine koji se mogu svrstati u genocid.
Srpski socijalistički lideri ne poriču da je “ustanak u martu o.g. (1917) koji je izbio u Južnoj Srbiji… dao bugarskim vlastima zgodnu priliku da pokažu svu svoju zversku svirepost”. Oni, istina, konstatuju da “bilo bi teško reći tačno kako je mogao izbiti ovaj ustanak”, ali se zato svojski trude da “naoružani bugarski narod” predstave kao dečji vrtić i da su za sve krivi srpski zaverenici koji su uspeli da umaknu bugarskoj vlasti. “Van svake je sumnje da srpsko civilno stanovništvo nije u tome (ustanku) imalo ikakva udela. Ceo taj ustanak organizovan je i izvršen od strane vojnika i komita srpskih, koji su uspeli da umaknu vlastima.
Te su zavereničke elemente vrlo verovatno podržavali bugarski i austrougarski dezerteri nezadovoljni svojim položajem… Kako je srpsko stanovništvo bilo razoružano od strane vlasti još na početku okupacije, nije imalo mogućnosti da se protivi ustanicima i da im se odupre. Ono je moralo, volens nolens, da im daje hranu, stan i da im posluži i u drugim prilikama. Po sebi se razume da su bugarske i austrougarske vlasti te postupke tumačili kao neposredno učešće u ustanku, te su ove jadne ljude kaznili smrću… Oko 20.000 Srba ubijeno je pod tim izgovorom, od kojih je najviše 3.000 zbilja učestvovalo u ustanku. Svi ostali pripadali su nevinom civilnom stanovništvu…
Hiljade žena i dece internirani su, a drugi pobacani u zatvore. Trideset i šest sela oko Leskovca potpuno je istrebljeno… Odvedeno je gotovo sve muško stanovništvo varoši Niša, oko 4.000 ljudi… Jedan policijski činovnik iz okoline Niša hvalio se docnije da je on zaklao više od 300 Srba. »U početku je bilo dosta teško, moralo se uvek više puta bosti nožem, ali kad sam se izvežbao, operacija je išla ne može lepše biti: jedan udarac – i čovek je ubijen«… Varvarstvo bugarskih vladajućih krugova prelazi zbilja sve granice”, zaključuju vođe srpskih socijalista, izbegavajući da u te “krugove” strpaju i vojnike, i policajce, i sve one koji su učestvovali u interniranju, u zatvaranju, u bodenju nožem, u streljanjima, u istrebljenjima. Nolens volens, taj “bugarski vladajući krug” u svemu se mora izjednačiti sa bugarskim vojnikom, odnosno “naoružanim bugarskim narodom”, odnosno “najmanje preporučljivim slojem stanovništva” što je srpskim socijalistima i njihovim naslednicima u Komunističkoj partiji Jugoslavije i, kasnije, u Savezu komunista Jugoslavije, morao biti jak izgovor da se o Topličkom ustanku piše što manje, ili, još bolje, da se o njemu ćuti.
Morali bi srpski episkopi još ponešto znati
O srpskim iskustvima sa rimokatolicizmom tokom Drugog svetskog rata, ali i dok je trajao srpski oslobodilački rat početkom devedesetih godina 20. veka u Srpskoj Krajini, da ovde i ne govorimo. Možda su o tome, u međuvremenu i iz drugih izvora, srpski episkopi uspeli da ponešto saznaju.
Ako ne, valja po ko zna koji put postaviti pitanje zbog čega jerarsi Srpske pravoslavne crkve hrle k ekumeni. Ponašaju se baš kao da živa Crkva ne postoji, kao da samo oni znaju šta je istoj toj živoj Crkvi potrebno, kao da žive u vremenu dok su u srpskom narodu bili nepismeni svi osim šačice sveštenika, kao da u istoj toj živoj Crkvi nema ljudi upućenih u duhovnost (pravoslavnu ili neku drugu) skoro koliko i posvećeni duhovnici, a možda i malo više, pošto su nešto prizemniji…
Naši duhovnici i danas se ponašaju kao da Crkva postoji samo u manastirskim kelijama i vladičanskim dvorovima i kao da još nisu čuli šta se izvan tih dvorova, manastirskih zidova i kelija, u prostoru po kome se kreće živa Crkva, prethodnih decenija i godina dešavalo.
Kao da nisu čuli za zločine nad srpskim narodom, zločine koji su ovaploćenje rimokatoličke duhovnosti, zločine koje bi trebalo zamagliti porukom tek umirovljenog rimskog episkopa ekumenskom skupu u Sarajevu (početkom septembra 2012) da treba stvoriti “alijansu vera” i da u potragu za istinom treba uključiti i neverujuće, možda zbog toga što se danas “religija instrumentalizuje kao motiv za nasilje”. A da bi pomenuti ekumenski skup u Sarajevu dobio “istorijske” dimenzije, taj papa proglasio je Sarajevo pravim mestom za mirovno okupljanje. “Tu, je”, kaže on, “na neki način otpočeo Prvi svetski rat, a pre dvadeset godina za vreme balkanskog ratovanja vodile su se za njega krvave borbe”.
Poručio je baš tako, ali je svesno i sa zlom namerom prećutao da su njegovi prethodnici na papskoj stolici zdušno potpirivali oba pominjana ratna sukoba.
Baš kao što nam srpski pravoslavni episkopi prećutkuju da li su se oni, svih četrdesetak, ne pitajući onih beznačajnih pet-šest miliona “ovčica”, sa Svetom Stolicom (Vatikanom) već dogovorili oko bar nekih možda važnih pitanja:
Prvo, u trenutku kad oni, srpski jerarsi, prihvate papu za svog vrhovnog šefa, treba li da ih srpske “ovčice” bespogovorno poslušaju: da uz novu veru preuzmu i nacionalnost svojih najbliskijih rimokatoličkih suseda i da, istovremeno, prihvate i sva pravila njihovog zločinačkog ponašanja, najpre prema onim svojim rođacima, kumovima, znancima… koji su naredni da se zadrže u srpskom pravoslavlju;
Drugo, da li će uz pretpostavljeni opšti prelaz u rimokatoličanstvo biti pripremljeno i neko dodatno uputstvo, nalik onome koje je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj doneseno jula 1941. godine, i koje je predviđalo “da se u katoličku Crkvu ne primaju pravoslavni popovi, učitelji, zatim uopšte inteligencija i napokon bogati sloj trgovaca, obrtnika i seljaka radi kasnijih eventualnih odredaba s obzirom na njih, da se ne bi izvrgavala neugodnostima vjera i ugled katolicizma… Ukoliko bi i gore spomenuti navaljivali da budu primljeni, treba ih u zgodnoj formi… otkloniti” (Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i ustaške “NDH” Zagreb 1952, 92).
Pouka o “otklanjanju” podrazumevala je potrebu da se inteligencija i bogatiji sloj srpskog stanovništva fizički likvidira; prvi, zbog toga što je ustaškoj državi bilo jasno da se od njih neće moći napraviti dobri rimokatolici i da bi oni kasnije predstavljali “unutrašnju” opasnost za katoličku crkvu; drugi, zbog toga što su “kasnije eventualne odredbe s obzirom na njih”, pored fizičke likvidacije, značile preuzimanje njihove imovine;
Treće, da li će taj prelaz u rimokatolicizam (i u hrvatstvo) značiti da se prevereni jerarsi i prevereni Srbi kaju zbog milionskih žrtava koje su njihovi preci pretrpeli od istog tog rimokatolicizma i da, istovremeno, na sebe preuzimaju krivicu za sve zločine koje su u prethodnim nemirnim vremenima nad njihovim srpskim precima, počinili rimokatolički Hrvati (i ini rimokatolici);
Četvrto, da li će se rimokatolicima, za sve njihove dosadašnje zločine nad nekada pravoslavnim Srbima, izvinjavati prevereni i odnarođeni Srbi ili njihovi odnarođeni i prevereni jerarsi.
Sasvim uzgredno, i zaista bez ikakve veze sa temom, možemo i sebi postaviti pitanje da li smo, živeći u Zemlji Srbiji, takvoj kakva je, dok smo još bili mladi i raspoloženi za učenje, čuli za defenestraciju, događaj iz maja 1618. godine, kada su patriotski raspoloženi Česi iskazali nezadovoljstvo nenarodnom politikom onih koji su brinuli o češkim državnim i verskim poslovima.
Braćo Srbi i sestre Srpkinje, ako vam se samo i učinilo da su se vaši (i moji) prvosveštenici našli na putu zablude, ako niste spremni da prihvatite njihove ekumenske postupke i da se odreknete prave vere, one za koju su ginule brojne vaše predačke generacije, prisetite se da vam na raspolaganju još uvek stoji vaš lični prkos. I mogu}nost koju nalazimo u onim Wego{evim stihovima: “Al tirjanstvu stati nogom za vrat / Dovesti ga k poznaniju prava / To je qudska du`nost najsvetija”.
Podsećajući na jednu misao Lava Nikolajeviča Tolstoja (1828-1910) da “nije bitan politički položaj Srbije, najbitnije jeste religiozno stanje srpskog naroda”, Dragan Nedeljković (1925), slavist i komparativist, član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti, upozorava nas da se ne radi o religijskom stanju u crkvenom smislu “nego u izvornom, religo, religare, što znači biti u vezi, povezan, biti jedinstven, združen, složen, sjedinjen. Religiozno stanje jeste stanje ljubavi, stepen jedinstva. Ako je to visoko, nade ima, poraza nema”.
Baš kao što nam to poručuje Jovan Zlatoust: “Gore imejim serdca!”. Uzvisimo srca!
I, za svaki slučaj, ne zaboravimo onu staru a uvek svežu poruku Svetog apostola Pavla:
Budimo jedne misli među sobom.
The post Znaju li srpski episkopi šta je rimokatolicizam appeared first on Vaseljenska TV.

Nastavak na Vaseljenska TV...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vaseljenska TV. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vaseljenska TV. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.