Izvor: Politika, 11.Nov.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vudi Alen je turista, a Venders filozof
U knjizi „Neki drugi film“ Petar Jončić piše o vezi između sedme umetnosti i politike, slikarstva, muzike i kako je Mića Popović od Mije Aleksića načinio monstruma
Mnogi ljudi ne žele da budu zaljubljeni stvarno, oni žele da budu zaljubljeni na filmu, neće da otputuju u realni Maroko, već da budu u izmaštanoj Kazablanki Hemfrija Bogarta i Ingrid Bergman, da vide Bertolučijevu Toskanu. U knjizi eseja „Neki drugi film“ (Laguna) filmskog kritičara Petra Jončića >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reč je upravo o moći kinematografije da prevaziđe sebe i nametne se životu, o filmskoj umetnosti koja upućuje i na druge vidove stvaralaštva: slikarstvo, ples, muziku, putovanja. Pišući o srpskoj istoriografiji na filmu, Jončić uviđa veze filma i politike u našoj novijoj istoriji. Pri tome navodi „Karađorđevu smrt” Đorđa Kadijevića kao najbolje snimljenu priču o nekom događaju iz naše istorije.
Jončićev esej o Mići Popoviću odgovor je na one tekstove koji nisu uspeli da dokažu na koji način jeovaj umetnik koristio filozofiju slikarstva na filmu. Nekim čitaocima možda će omiljeni deo ove knjige biti upravo onaj sa naslovom „Melodični kadrovi“, gde je razmatrana i činjenica da muzika i film postižu zajedno najjači emocionalni efekat, a da se pojedine pesme kroz film ponovo rađaju u drugom obliku.
– Kao strastveni slušalac muzike, držao sam se bendova koje volim i čiju muziku sam iznova pronašao na filmu. Pisao sam o „Pink flojdu“, Sajmonu i Garfanklu, pesmi „Blower`s Daughter” irskog muzičara Demijana Rajsa, koja je jedna od najboljih „stvari” ikada stvorenih, i koja je savršeno uklopljena u film „Bliskost” – smatra Jončić. Povodom eseja koji povezuju motive turizma i filmska ostvarenja, formiraju arhetipove putnika i doživljaja putovanja na filmu, naš sagovornik primetio je:
– Često turističke agencije nude fakultativne izlete na određene lokalitete iz poznatih filmova, tako da se, na primer, Sicilija uvek spominje u kontekstu filma „Kum”, Tunis se povezuje sa „Ratovima zvezda“ koji su tamo snimani, skulptura Usta istine (Bocca della verita) sa filmom „Praznik u Rimu“, više nego sa antičkom istorijom. Na Malti postoji Popajevo selo, kao scenografija za neuspelu Altmanovu ekranizaciju popularnog stripa, koja se sada dobro prodaje turistima. Položajem kamere i dodatnim grafičkim intervencijama, specijalnim efektima, film može jedan neprivlačan lokalitet da učini vrhunskom turističkom atrakcijom, kao što je to učinio Deni Bojl u filmu „Plaža”, utičući na našu viziju raja – kaže Petar Jončić.
Film podrazumeva i putovanje, snimanje na različitim mestima, a reditelji, kao što su Vudi Alen i Vim Venders, posebno ističu činjenicu da se nalaze u drugačijim gradovima i kulturama.
– Njih dvojicu sam naveo kao reditelje potpuno različite po pristupu fenomenu urbanog. Vudi Alen tome pristupa kao turista, koji vidi izuzetnosti jednog grada, dok Venders gradove doživljava kroz antropološku dimenziju, kao filozofiju. Venders je boravio u Portugaliji, Tokiju, prikazao atmosferu razdvojenog Berlina, obišao čitavu Ameriku, dočarao muziku Havane, i išao „Do kraja sveta“. Putovanje je za njega otkrivanje ljudske duše – primetio je naš sagovornik.
Knjiga „Neki drugi film“, ističući avangardne stvaraoce kao što je Maja Deren, prećutno polemiše i sa krutim stavovima teoretičara, koji odlučuju o tome koji filmovi zaslužuju da budu deo istorije. Maja Deren eksperimentisala je filmskim jezikom, posedovala je široko umetničko obrazovanje, tako da se njeni filmovi, prema rečima Petra Jončića, nalaze između ekranizacija autorkinih snova, koreografskih predložaka, konceptualne umetnosti, snimljenih performansa, preteča današnjih video-radova i muzičkih spotova. U eseju o ovoj umetnici autor pokazuje njene uticaje na DejvidaLinča, a slobodnim tumačenjem povezuje je sa radovima Marine Abramović (po sličnosti upotrebe tela, pokreta, konačne zamisli nastupa), pa i sa koreografijama u spotovima Kejt Buš.
– Mislim da film Maje Deren „Popodnevne mreže” (1943) nije pozicioniran u istoriji filma kako zaslužuje, na način na koji su, na primer, vrednovani „Andaluzijski pas“ Bunjuela i Dalija, „Međučin“ Renea Klera, ili neki drugi kultni filmovi. Moja je ideja bila da pokažem kako je delo „Popodnevne mreže“ formiralo sistem takozvanog filma koji nazivam „filmom uznemirenosti“. Tu je upečatljiva naracija koja je logički izmeštena, i u posmatraču izaziva neodređeni strah. To je ono što kasnije postoji kod Polanskog i Linča, što može da bude blisko hororu, ali zapravo ne pripada tom žanru. Šteta je što je prerana smrt Maju Deren sprečila da snimi zvučni igrani film – ističe Jončić.
„Avala film“ povukao je iz bioskopa 1964. godine film Miće Popovića „Čovek iz hrastove šume“ zbog načina na koji su prikazani četnici i partizani, i ta politička konotacija ovog ostvarenja opstala je do danas. Petar Jončić, koji je po obrazovanju istoričar umetnosti, u svom eseju o filmu „Čovek iz hrastove šume” ukazuje na tumačenje ikonografije slike važno za klasično slikarstvo, kao i za razotkrivanje simbolike ovog filma Miće Popovića. U isto vreme pokazao je da je Mića Popović, mešanjem žanrovskih konvencija u ovom filmu, nepravolinijskom naracijom, kombinacijom popularnih holivudskih likova, otvorenošću kraja, napravio u stvari postmoderno ostvarenje. Značaj ima i „kasting“ koji je Popović načinio.
– Mija Aleksić, glumac koji je u to vreme bio isključivo komičar,u ulozi ubice, monstruma, izazvao je čuđenje, čak i podsmeh. Mića Popović je i u svojim slikama pravio komentare, tražio je od posmatrača da ih protumači. Mislim da je i ovim filmom želeo mnogo više od onoga što mu je pripisivano, i da je demon šume najprihvatljivije ikonografsko određenje Maksima u tumačenju Mije Aleksića – dodaje Jončić.
„Kada se filmska priča približava kraju muzika je ta koja često odigra važniju ulogu od dramskog pisca“, rečeno je u jednom od eseja, uz napomenu: „Njenu logiku na kraju filma dopunjuje sam gledalac.“
Marina Vulićević
objavljeno: 12.11.2014
