Izvor: Večernje novosti, 13.Sep.2017, 17:46

Vojvođanske priče: Večni sanak na “rajskom Stražilovu”

Vojvođanske priče: Večni sanak na “rajskom Stražilovu”

Prenos posmrtnih ostataka Branka Radičevića iz Beča u voljenu varoš: Sukob Zmaja i Laze Kostića zamalo da osujeti plan da Branko počiva u svojoj zemlji. Za englesku štampu bio najveći kulturni događaj na Balkanu OD onog leta 1836. godine, kada se upisao u Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, ova čarobna varoš, ušuškana u mekano zelenilo Fruške gore i njenih nepreglednih vinograda, imala je presudan uticaj na poeziju Branka (Aleksija) Radičevića (1824-1853). Poživeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << je samo 29 godina, napisao svega 54 lirske i sedam epskih pesama, ali i taj neveliki opus bio je dovoljan da, uz Zmaja i Lazu Kostića, stekne ugled najznačajnijeg pesnika srpskog romantizma. Mada je rođen u Slavonskom Brodu, a sa ocem Todorom, majkom Ružom, bratom Stevanom i sestrom Amalijom živeo je i u Zemunu i Temišvaru, ali Sremski Karlovci su se najdublje ugnezdili u Brankovoj pesničkoj duši. On se za tu lepotu, ovoj varoši odužio nezaboravnim stihovima, kao što je elegija “Kad mlidijah (razmišljah) umreti”. U tim rimama pesnik sluti svoju smrt. Ona ga je i snašla u Beču.PROČITAJTE JOŠ: Vojvođanske priče: Kraljevski trofeji iz Carske bare Preminuo je 1853, a tri decenije počivao je na grčkom groblju u Beču, pre nego što su njegove kosti sunarodnici preneli na Stražilovo, brdašce kraj njegovih voljenih Karlovaca. - Pesnikovi posmrtni ostaci preneseni su u Karlovce 1883. godine - kaže za “Vojvođanske priče” Nenad Grujičić, autor knjige “Branko Radičević, pesnik mladosti” i direktor pesničke manifestacije “Brankovo kolo” u Karlovcima. - Bio je to veliki događaj. Srpska štampa brujala je godinu dana o Brankovom povratku kući, a engleski listovi proglasili su taj čin najvećim kulturnim događajem na Balkanu, pa i u Evropi.PROČITAJTE JOŠ: Vojvođanske priče: Bačko selo - Grčka država Ali, vratimo se u 1841. godinu kada, po završetku školovanja u Karlovačkoj gimnaziji, Radičević odlazi u Temišvar da uči filozofiju (mudroljubije). Posle školovanja u Temišvaru (do 1843), gde je napisao prvu pesmu na srpskom jeziku, “Devojka na studencu”, dolazi u Beč i na nagovor oca upisuje pravo. Nije voleo tu suvoparnu nauku, činila ga je mrzovoljnim.Nenad Grujičić kraj spomenika Branku na Stražilovu Do tada, životom opijeni pesnik, lagano je počeo da vene i da gubi volju za pisanje - oboleo je od tuberkuloze. Uz novčanu pomoć kneza Mihaila, počeo je 1851. da studira medicinu s mišlju da sam sebi pomogne u izlečenju, ali uzalud. Brzo je Branko pao u postelju. Poslednje dane proveo je u društvu Đure Daničića, Koste Vujića, Miše Nebrigaća, Borđa Natoševića, Save Dimitrijevića i Lazara Zaharijevića.PROČITAJTE JOŠ: Vojvođanske priče: Iz korita u laloški "pampers" Vujić, koji će i sam ubrzo umreti od iste bolesti, ovako je Zaharijeviću ispričao o poslednjim Brankovim trenucima: “Pre deset sati, kad sam mislio da legnem, dođe mi Brankova poslužavka i donese vest da je Branko umro.” Bilo je to 18. juna 1853. godine, između devet i deset časova.Prenos posmrtnih ostataka pesnika Sahranjen je 20. juna na “grčkom groblju” u Beču. Sve troškove podmirio je knez Mihailo. Devet meseci posle sahrane, u proleće 1854, Milica Stojadinović Srpkinja piše da je Brankov grob zapušten i jedva se razaznaje. Četvrt veka posle Brankove smrti, grupa Srba, okupljenih oko lista i Udruženja “Zora” u Beču, pokrenula je ideju o prenosu njegovih zemnih ostataka na Stražilovo, brdo iznad Karlovaca. Sve je bilo do pojedinosti organizovano, ali je sve i zaustavljeno zbog nesaglasja Zmaja i Laze Kostića. Veliki publicitet, naime, izazvala je Zmajeva pesma “Brankova želja”, kojom jasno podržava misao da se iz Beča na Stražilovo prenesu kosti pesnikove. Zmaj pesmu piše kao da ju je sam Branko ispevao: “Rastav`te me sa ovom daljinom/ Moje kosti operite vinom/ Pa ih nos`te našem zavičaju, zavičaju, mom negdanjem raju/ Prenes`te ih, braćo moja mila, pored onog ubavog Belila/ Kroz Karlovce, gde sam mladost prov’o, pa na ono divno Stražilovo...”Branko Radičević (jedini originalni portret (dagerotipija Anastasa Jovanovića) Već 7. novembra 1877. u Karlovcima je izabran Odbor od dvadeset jednog člana, na čelu sa Pavlom Krečarevićem i perovođom Jovanom Pačarizom. Pristizali su i prilozi sa svih strana. Ali, kao grom iz vedra neba, 1. januara 1878. u bečkoj “Zori” objavljena je pesma Laze Kostića “Prava Brankova želja”, potpuno suprotna Zmajevoj stihovanoj poruci. Poruka Kostićeve pesme bila je da Brankove kosti treba preneti u slobodnu Srbiju i glasila je ovako: “Avaj, braćo draga, ostav`te me mirno/ da mi niko nije kostiju dodirno /ma ovde počiv`o do sudnjega danka/ u slobodnu zemlju samo nos`te Branka.” Posle sukoba dvojice pesnika, čiji su odnosi i inače bili pomućeni, ideja o prenosu Branka zamrla je u narednih pet godina. Oživela je tek pošto je bečka “Zora”, januara 1883, priređujući proslavu stogodišnjice prve narodne knjige Dositejeve i štampajući “Spomenicu”, sav prihod dala za “prenos zemnih ostataka našeg genijalnog pesnika Branka Radičevića sa San-Markovog groblja na ubavo Stražilovo u Sremskim Karlovcima”. - Nova inicijativa došla je u poslednji čas, jer pretila je opasnost da do kraja 1883. ovo groblje bude preorano i sve kosti sahranjene u zajedničku grobnicu - objašnjava Grujičić. Ponovo je formiran odbor, u Beču, a potom i u Karlovcima, na čijem čelu je bio Pavle Marković Adamov, docniji urednik lista za zabavu, pouku i književnost “Brankovo kolo” (1895-1914). Toliko je bio opčinjen Brankom, da je svome sinu dao pesnikovo ime. Bez Pavla nije bio zamisliv uspešan prenos Brankovih kostiju na Stražilovo. Organizovane su brojne priredbe, posela i zabave, čiji je prihod bio namenjen za troškove prenosa. Novosadska “Zastava” mesecima je objavljivala spiskove novčanih priložnika, Srba iz Dubrovnika, Novog Sada, Zadra, Beograda, Splita, Požarevca, Knina, Sombora, Senja, Herceg Novog, Subotice, Vukovara... Utvrđen je i dan prenosa: 10. jul 1883. godine! Kovčeg sa posmrtnim ostacima prebačen je najpre vozom do Pešte. Nije utvrđeno čijom je krivicom “ležao” na peštanskoj stanici celu noć, pa je sa zakašnjenjem stigao u Novi Sad. Odatle do Karlovaca prevezen je putničkom lađom “Nimfa” Stevana Mirkovića. Najzad, tog 10. jula 1883, nešto pre podneva, u prisustvu silnog sveta, kovčeg je pristigao u karlovačko pristanište. Već popodne Branko je, konačno, sahranjen na njegovom “rajskom Stražilovu”. MISTERIJA VITOG REBRA EKSHUMACIJA Brankovih posmrtnih ostataka u Beču, 8. jula 1883. održana je u prisustvu Zmaja, dr Ljube Nenadovića, Petra Despotovića, predsednika “Zore”, i pet članova Odbora. Oni su potvrdili da su sve kosti na broju. Međutim, 57 godina kasnije, u leto 1940, stiglo je u Karlovce pismo prote Lazara D. Ševića, koji javlja da ima tzv. “vito rebro” Brankovo, koje se nalazilo u maloj “ovalnoj, kartonskoj kutijici”, dugoj sedam, širokoj pet, a visokoj 2,5 centimetara. O “vitom rebru” do danas su narasle legende, ali pouzdane dokaze još niko nije uspeo da pronađe. SPOMENIK OD TRI KAMENA DVE godine posle sahrane na Stražilovu, podignut je piramidalni spomenik beogradskog arhitekte Svetozara Ivačkovića. Dva donja stepenika napravljena su od topčiderskog kamena, a treći od kamenih kocaka sa Fruške gore, Dinare, Kleka, Lovćena, Plješevice, Vršačkog brega, Velebita i Avale, što simbolizuje svesrpski duhovni prostor osvetljen pesništvom Radičevića. Godine 1974, povodom 150. godišnjice pesnikovog rođenja, kod “Brankovog čardaka”, podno Stražilova, podignut je još jedan spomenik, rad vajara Jovana Soldatovića.

Nastavak na Večernje novosti...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Večernje novosti. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Večernje novosti. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.