Izvor: Večernje novosti, 20.Apr.2017, 19:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vojvođanske priče: Kula, nemi svedok tajnih okršaja

Dva dvoboja odigrana na poljani u Vršcu, jedan između Arslan-bega i Janka Halabure, i drugi između Crnjanskog i Sondermajera, uticala na tok srpske istorije KAD je u jesen 1926. plahoviti mladi pesnik i tadašnji urednik časopisa “Naša krila” Miloš Crnjanski (1893-1977) izazvao na dvoboj svetskog pionira ratnog i civilnog vazduhoplovstva Tadiju Sondermajera (1892-1967), ta vrsta međusobnog okršaja bila je zabranjena na teritoriji Srbije. Kako bi odbranili povređeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ugled i čast posle svađe oko toga čije avione treba da kupi Nacionalni avio-klub (nemačke ili francuske), dogovorili su se da se tajno suoče u Vojvodini. Tamo su još važili pojedini austrougarski zakoni, koji nisu izričito zabranjivali ovaj “viteški čin”. Doneta je odluka da to bude u Vršcu. Prema pisanju Radovana Popovića, koji je istraživao burnu piščevu biografiju, Crnjanski, Sondermajer i njihovi sekundanti (svedoci, koji su po pravilniku morali da prisustvuju dvoboju) najpre su postigli dogovor sa sreskim načelnikom da, ako neko u dvoboju bude ubijen, ispadne kao da je nastradao u lovu. Zatim su okršaj zakazali za 26. septembar na poljani kod Vršačke kule. Crnjanski je u Vršac došao dan ranije i sa svojim sekundantima - pesnikom Dušanom Matićem i pozorišnim rediteljem Brankom Gavelom - odseo u hotelu “Srbija”. Posle, kažu, mirno prospavane noći, kao da mu život “nije visio o koncu”, pesnik se u zakazano vreme pojavio na bregu. Sa sobom je poneo dva identična starinska pištolja, pravljena baš za dvoboj (jedan za sebe, a drugi za protivnika), koja je obezbedio od porodice Dunđerski. - Sve je išlo po ritualu. Crnjanski i Sondermajer su stajali okrenuti leđima i onda krenuli brojeći korake. Pesnik je imao pravo prvog pucanja i, naravno, promašio je. Posle kraćeg nišanjenja, Sondermajer je skinuo monokl, podigao pištolj u vazduh i na francuskom rekao: “Ja odustajem.” Crnjanskog je to dovelo do besa. Drao se i tražio od protivnika da puca, ali ovaj to nikako nije hteo, pa su sekundanti, procenivši da je Sondermajer u pravu, odlučili da okončaju ovaj dvoboj - zapisao je Milan Jovanović Stanimirović, koji je posle tog događaja službovao sa Crnjanskim u Berlinu. * Janko Halabura, vođa vršačkih ustanika protiv Turaka Prema trećoj verziji ovog događaja, koju je zapisao pisac Vladimir Bunjac, Sondermajer je tri puta povukao oroz, ali pištolj nije opalio, jer, navodno, nije znao da barata tim starinskim oružjem, te je zbog toga dvoboj završen bez ranjenika, tj. ubijenog. Pravu istinu, izgleda, “zna” samo Vršačka kula, koja je ostala nemi svedok tog tajnog okršaja, čiji je ishod zasigurno pozitivno uticao na srpsku istoriju. Jer, samo godinu kasnije, Sondermajer je postao prvi čovek koji je preleteo distancu od 15.000 kilometara (od Pariza do Bombaja) i time zadivio Evropu, a Crnjanski nedugo zatim Srbima ostavio u amanet jedno od najznačajnijih književnih dela - “Seobe”. * Kula nekada Međutim, postoji još jedan, mnogo važniji megdan, koji se četiri veka ranije odigrao na istom mestu - podno Kule. Zbio se u vreme ustanka banatskih Srba i Rumuna protiv Turaka, koji je davne 1594. pokrenuo vršački vladika Teodor Nestorović. Tada se, inače, srpski narod prvi put podigao protiv Turaka, pa Vrščani smatraju da je nepravedno što se u našoj istoriji kao prvi srpski ustanak vodi onaj iz 1804. godine, pod vođstvom Karađorđa. Arslan-beg, zapovednik Kule, koju je četa hrabrih ustanika pod vođstvom Janka Halabure danima opsedala, izazvao je na dvoboj pomenutog srpskog junaka, ne sluteći da će u tom duelu bukvalno izgubiti glavu. O Jankovom podvigu naširoko se govorilo, pa se čak i detalj iz te borbe - odrubljena begova glava nabodena na Halaburinu sablju kako se vijori iznad vršačkog zamka - našao na grbu Vršca, koji je ustanovljen početkom 19. veka i važi do danas. Ovaj megdan je uticao na krajnji ishod ustanka, jer je razljutio temišvarskog Hasan-pašu, koji je ubrzo zatim došao u Vršac, razbio ustanike i naterao ih u bekstvo. Halabura je poginuo u bici kod sela Parta, a veći deo stanovništva je sa vladikom potražio spas u Erdelju. Tako je petomesečni pokušaj Banaćana da oteraju Osmanlije sa svoje teritorije prošao bez uspeha. * Miloš Crnjanski / Tadija Sondermajer - Kao posledica njihove borbe za slobodu, u toku koje su na barjacima nosili lik Svetog Save, mošti ovog sveca su po naredbi ozloglašenog Sinan-paše donesene iz manastira Mileševa i spaljene na Vračaru u Beogradu, kako bi srpskom narodu bio uništen svaki verski i nacionalni zanos - pripoveda Dragutin Petrović, kustos Gradskog muzeja Vršac. Turskoj svireposti tu nije bio kraj. Oni su na prevaru vladiku Teodora vratili iz Erdelja u Vršac i svirepo ga ubili - živog su ga drali. Njegove posmrtne ostatke su zakopali na nepoznatom mestu, kako se narod ne bi na grobu okupljao. To, međutim, nije sprečilo Srbe da se na dostojan način oduže svom vladiki. Četiri veka kasnije, 1994. godine, na inicijativu tadašnjeg vladike banatskog Hrizostoma, on je kanonizovan u Svetog Teodora Vršačkog, kog grad Vršac svakog 29. maja obeležava kao svoju slavu. * Pištolji za dvoboj / Grb Vršca VEK OD UKIDANjA DVOBOJADVOBOJ se, kao način da se zadovolji pitanje časti ili reše međusobni sporovi, prvi put pojavio 501. godine. Uveo ga je kralj Burgundije Gundobad. Ova vrsta okršaja je prepoznata čak i u Dušanovom zakoniku, iz 1349. godine. U članu 131 kaže se da nije dozvoljena pomoć akterima dvoboja, kako se lične svađe ne bi izrodile u šire sukobe. Prvi kodeks ponašanja izrečen je u Francuskoj 1836, dok su na srpskom jeziku prva “Pravila dvoboja” objavljena 1892. Između ostalog, oba učesnika su morala da imaju isto oružje, kao i da svako od njih ima svoje svedoke - sekundante. Dvoboji su bili česti, a neretko izazvani iz čiste obesti, pa su mnoge zemlje postepeno pokušavale da ih zakonom zabrane. Pre više od jednog veka, 1908. godine, u Budimpešti je održan čak i međunarodni kongres za ukidanje ovog “viteškog čina”.

Nastavak na Večernje novosti...