Izvor: Vaseljenska TV, 31.Avg.2018, 23:31

Vesna Veizović: Bolje sutra

Vesna Veizović: Bolje sutra

Kroz istoriju padale su mnoge civilizacije, neke su potpuno nestajale,a neke se utapale u slične narode. Većina njih ima jednu sličnost, uzrok njihovog pada je Zapad.
Vesna Veizović (Foto: Vaseljenska TV)

U Srbiji, istorija sem što je većim delom deformisana pod uticajem Zapada, i ono malo istine pogrešno se interpretira. Te se tako glavni uzrok pada Nemanjićke Srbije i Balkana pod uticaj osmanlija smatra „osvajački pohod Turaka“, a ne samo „bezazleni ustupci Zapadu“. >> Pročitaj celu vest na sajtu Vaseljenska TV << Naivno poverenje Srba, žestoko se okrenulo protiv njih samih. Oni čiju su do tada varvarsku kulturu prezirali, a šta su naprasno opijeni slavom i uspesima počeli da usvajaju, na prvu veliku opasnost okrenuli im leđa i ostavili u nemilosti Srbe da vekovima robuju u nečovečanskim uslovima osmanlijske torture.
Ipak ono što je Srbe i sve pravoslavne narode izdvajalo od ostalih i po kulturi, veri i po duhovnošću, nije moglo biti pokoreno.Usađeno u srbska srca još u drevna vremena, pravoslavlje se nije ugasilo. Ni pred smrću, stravičnim mučenjima, pretnjama. A tamo gde srbske crkve nije bilo ni blizu, sam narod je bio crkva a njihova čista molitva kao upaljeno kandilo davalo je veru i nadu da će osvanuti dani obnove.
Srbija se obnavljala i padala, ne samo pod uticajem Turaka, već najpre onih koji nas i danas spotiču, koji u neverici gledaju da i dalje stojimo nakon svih zločina koje su nad nama počinili, svih kleveta i podmetanja – tog varvarskog Zapada.
Bolje sutra
Sve današnje generacije u Srbiji pričaju o „boljem sutra“. Ipak, ako pitate nekoga da vam definiše to bolje sutra, neće znati.Ukoliko i da neki odgovor, suština će se zasnivati na materijalnom blagostanju, boljoj plati, manje radnog vremena, boljih kola, većeg stana, života bez računa, drugim rečima ekonomskog raja. Sva sreća jednog čoveka današnjice, koji je decenijama živeo u nemaštini svela se na vrećicu novca koji bi rešio njegove materijalne probleme. Ali šta onda?
Šta posle toga?
Kada dođemo u situaciju da ništa ne radimo, novca imamo koliko nam se prohte, da li je to zaista dovoljno da ispuni dušu čoveka i bude istinski srećan? Ne budi li se upravo u takvom stanju u čoveku dosada, kao prostor za igralište đavola, i dalje za razne razvratne promisli, nemoral, potpuno otuđivanje od Boga – jer sve imamo, šta će nam Bog da nas ograničava?! Taj sedi starac kojim se budi savest i svest o kratkoći postojanja.
Na slasti, mržnji i izobilju stasali su zapadni narodi. Od izobilja jela, pića, zlata, njihov razvrat se širio i želja za zadovoljstvom i ispunjenjem duše koja je bivala sve praznija. A dušu nisu ispunjavali jedinim načinom na koji je ona mogla biti zadovoljena, već upravo suprotno. Nesposobni, ali i obačeni od Boga ovi narodi su se naslađivali u krvi , gledajući ljude koje su odgajali kao životinje kako se bore do smrti.
To je taj Zapad. A koloseum je postao ceo svet. U njemu smo i mi, kao robovi pomagači, istrošeni za borbu ali kao sluge drugim gladijatorima, potčinjavamo se i tražimo delić tog njihovog „boljeg sutra“ da utopimo svoju duševnu glad.
Baš zbog te gladi, koju danas sve teže razaznaje srbski narod. Praznog stomaka, bez duhovnog vođe, posrnuo i malodušan u bedi današnjice, opijen pričama o savremenom Rimskom carstvu, materijalnom blagostanju, žuri samo da i on oseti delić tog savremenog sveta. Naslućujući da žuri u propast, ali može li se više ovako?
Neko zaboravljeno vreme
Pre samo nekoliko decenija , pre nego je razorena srbska porodica koji je bila i ostala stub našeg društva, narod je bio srećniji. I pored teških poslova, daleko težih uslova života nego što je to danas, zadovoljstvo je bilo očigledno. Bili su slobodni u radu, u veri. Sitnice koje su nekad bile dostupne nekoliko puta godišnje ispunjavale su tom narodu posebnu draž u srcu. Porodična fotografija koja se pravila jednom godišnje kod naših pretaka je stvarala pravo uzbuđenje, tom činu se radovali danima. Danas u samo jednom danu savremeni čovek načini bezbroj fotografija i ne oseti ni trunku te detinje radosti koju su imali naši stari.
Odlazak na vašar, slavu, bilo kakav vid proslave, sve je to njima pričinjavalo zadovoljstvo. Pripreme, maštanja o tom danu. Toga danas ima i previše, toliko da nikakva proslava, izlazak u čoveku ne može probuditi ono što su oni osećali. Previše svega čoveka čini gorim od bilo kakve životinje, jednostavno rečeno pobesni.
Porediti nekadašnje vašare, pa i nekadašnje kafane u Srbiji sa današnjim noćnim klubovima je nemoguće. Savremeni ljudi, omladina zadovoljili su se svega, i ne znajući više šta će od sebe, baš kao i stari Rimljani što nisu znali pa su gladnu dušu napasali smrću i krvlju, služe se najgorim vidom javnog razvrata, sve pravdajući se kako je to u „savremenom svetu“ normalno, dopušteno, čak i poželjno. Ali da li je to normalno zaista?
Odricanje od Boga, onog sedog starca koji pobuđuje savest, od ljudi pravi ljušture, besvesne i bezlične robove „savremenog sveta“, a zapravo krajnjeg varvarizma gde samopoštovanje nestaje. Vlast radosno trlja ruke, potčinjena Mamonu, gledajući kako moderne robinje tek izašle iz školskih klupa bestidno pokazuju svoju golotinju. To je ono materijalno „bolje sutra“ koje je svanulo novopečenim bogatašima koji su svoje bogatstvo stekli na pljački naroda.
A iz toga nije proisteklo ništa dobro. Spletke,svađe, ubistva, strah, mržnja, sodomija, droga. Kad prazan čovek svega ima u izobolju, duša se ne može nahraniti materijalnim i ona i dalje traži nešto, a oni bezverni, kojima je Bog samo fikcija zaostalih, nesvesno se potčinjavaju čitavim plejadama demona, koji dušu umesto ljubavi pune mržnjom, zavišću, gordošću, samoljubljem…
Nedavno su mediji prenosili slike dece bogataša i njihovo ponašanje. Ti američki omladinci, koji bi valjda trebali da budu „uzor savremene omladine“ iz čistog besa su lomili svoje stvari, mobilne telefone su koristili kao podmetače, automobile su uništavali potpuno, na ulici su nekažnjivo i iz čiste obesti maltretirali ljude, podsmevali se sirotinji… Potpuno je isto ponašanje i kod dece iz Srbije, i njihovi roditelji su oni koji priznaju da su nastali od majmuna, pa tako uče i svoju decu i takvom majmunskom društvu i teže. Ali kod njih nema zadovoljstva. Oni nikada u svom životu ne mogu osetiti sreću kakvu će osetiti ono dete iz siromašne porodice kome je neko poklonio najobičniji telefon. Eto to jedno siromašno dete je srećnije u nekim trenucima od svih onih koje je obuzeo bog materijalizma, svih onih koji su dočekali to pogrešno „bolje sutra“.
Ne može se porediti ni sreća naših baka koje su odlazile na vašare i današnjih devojki koje ne izlaze sa splavova. Prostodušni naši preci bili su zadovoljni zbog malih stvari, zbog zdrave dece, zdrave stoke, uspešne žetve, na vreme pokupljenog sena tik pred kišu, zbog punog ambara, zbog velike porodice, mira u kući, jednostavno bili su zahvalni na sopstvenom postojanju, bliži Bogu i u dobru i u nevolji.
Zahvalnost
Današnjica u Srbiji je tužna. I katastrofalna i skandalozna, čak i apokaliptična, ali nadasve tužna. Narod je izmučen, umoran od tuđih bitaka, nezahvalnih vlastodržaca koji se prema njemu ponašaju gore nego prema robovima. Narod je i gladan, opljačkan od svojih „prijatelja“, rastrojen i pun nepoverenja. A da li je narod sam po sebi kriv za ovakvo stanje? Da li je nekoliko loših odluka na bitnim raskrsnicama zauvek preokrenulo našu sudbinu i zato sa ovog puta propasti nemamo gde da skrenemo? Ili su ovo zaista poslednja vremena gde narod kao narod više i nema mogućnost uspona, obnove već je sve na pojedincima i ličnom, individualnom spasenju?
Malodušnost i samosažaljenje su možda i dva najgora osećaja koji obuzimaju današnjeg čoveka. Ljudi kod kojih su na prevlasti ova osećanja su najveće kukavice, u njima se lažna hrabrost javlja kada treba učiniti neku štetu drugoj osobi i to uzrokovano trećim negativnim osećajem – zavišću. Na žalost, ovakvih je danas sve više.
Ova osećanja u čoveku nije probudila ljubav prema Bogu, već žudnja za onim „bolje sutra“ koje je zapad nametnuo Srbima kao primer savršenog života. Godinama omalovažavajući našu čistotu, zadovoljstva u malim stvarima, pred Srbe je postavljen grandiozan izazov i želja je počela da raste. Želja za nečim nedefinisanim kroz koju smo se vremenom odricali svega zaista vrednog.
Jedan mladić je svojevremeno sproveo jedan eksperimet. Pakovao je smeće u lep papir i zaradio milione, potvrdio je da lepo upakovano smeće ima svoga kupca. U našem slučaju kupac smo mi, smeće je put na Zapad koji smo platili imovinom, zemljom, odricanjem od tradicionalizma, od vrednosti koje su nas vekovima čuvale propasti, odricanjem od Boga i nas samih.
Zbog čega sve to? Zbog onog „boljeg sutra“.
U toj trci za Zapadom, torba koju smo imali na leđima cepala se, vremenom naše vrednosti su padale za nama. U priči o „Ivici i Marici“, dečak iza sebe ostavlja mrvice hleba ne bi li pronašao put do kuće, međutim to naivno radi i njegov putokaz bude pojeden. A oni izgubljeni u šumi, bez putokaza u mraku. Samo što mi u tom trku nismo ostavljali ni mrvice ni kamenčiće, već smo jurili glavom bez obzira zatirući tragove, prošlost, istinu, kao da se stidimo onoga što smo. Bežali smo od sebe, želeći nešto bolje, a onda videvši pravu sliku tog „savremenog sveta“ , osećajući fizičke posledice svog nemara, svojih pustih i praznih želja – udarili smo u jedan bolni zid, ogradu sa svih strana.
Lakomislenost i nezahvalnost onim što smo imali koštala nas je previše. Ali pakao Zapada tu ne staje. Involucija srbskog bića oseća se na svakom koraku, što smo bliži modernizmu – sve više zaostajemo, što smo bliži zapadnoj kulturi – sve veći smo varvari i divljaci,njihova sloboda nas pretvara u robove, svaki korak bliži njihovoj valuti nas čini većim siromasima i najzad kako se primičemo njihovoj veru – naš Bog odustaje od nas.
Naše generacije nisu učinile samo mali ustupak Zapadu, dozvolile su mu da se uvuče u sve segmente našeg društva, da prožme svakog pojedinca i da obesmisle svaki vid nalje borbe a „bolje sutra“ pretvore u najobičnije materijalno blagostanje.
Vladika Nikolaj je u jednoj svojoj besedi govorio o narodu koji je jednog trenutka dočekivao Isusa Hrista sa cvećem nadajući se da će im on podariti bolje sutra, isto onako kako ga danas zamišlja svaki savremeni čovek, da će hleb padati sa neba a da će oni uživati u izobilju hrane, pića i nerada. A zatim je taj isti narod ubrzo posle toga ispraćao Isusa Hrista sa psovkama i uvredama, ne poimajući i ne prihvatajući hranu koju im je podario a koja se ne može meriti ni sa kakvom poslasticom na ovom svetu, ljut jer taj Bog im nije doneo ono što su tražili,nije ih sve pretvorio u bogate careve koji ne znaju šta će od dosade.
Mi nismo bili taj narod. Iako smo ga je naš narod prigrlio svim srcem, kada se previše opusti i zaboravi ko mu je dao uspon, Bog ga je iskušenjima vraćao na pravi put. Danas, po svoj prilici tek smo na pola puta, a da li ćemo uz nova lukavstva i uspeti da se vratimo sebi, teško je reći.
Upoređujući stradanje pravoslavaca za vreme komunizma u Srbiji i sovjeta u Rusiji, kada je vlast otvoreno bila protiv crkve i danas kada je to protivljenje lukavo pretvoreno u lažnu podršku, teško je oceniti koje je vreme gore za nas vernike. Pravoslavni hrišćanin ni sada nije manje izvrgnut ruglu nego što je bio u prošlom veku, s tim što je odnos Boga i čoveka u daleko većem rastojanju, baš upravo zbog tog vremena odustva prave duhovnosti u Srbiji i njegove interpretacije kroz učenja komunističkih popova. Uzgred današnjica je vreme tehnologije, slobodnijih shvatanja a i sama crkva odstupanjem i činjenjem ustupaka daje osnova za liberalniju veru.
Još jedan veliki činilac, a verovatno i ključni alat koje je rašrafio vezu Boga i čoveka jesu mediji. Glasnogovornici i propagandisti onog grandioznog projekta zbog koga smo se odrekli sebe. Zahvaljujući njima, više nije ni bitan put kojim se ide, niti iko više i bira put kojim će ići, svojim involucijskim uticajem samleli su generacije ljudi, iskrivili istinu, nametali želje, težnje, podmuklo su se uvlačili u ljudsku svest i menjali je do neprepoznatljivosti. Najzad – postali smo ono u šta gledamo.
I još jednom, to je taj Zapad, najobičniji polusvet večito besan zbog inferiornosti koju i dalje uprkos svemu oseća napram pravoslavnih naroda. Rusi su u devetnaestom narodu Francuze smatrali savremenijim i kulturnijim od sebe.
U svoj jezik ubacivali su mnoštvo francuskih reči, posebno oni viši slojevi društva, prosto se smatralo sramotom nepoznavanje tog divnog jezika „kulturnog sveta“. Upravo tada, puštajući Zapad pod svoje okrilje i gledajući u njemu nešto bolje od onoga što su imali u svom dvorištu, carska Rusija je već bila na kolenima i jednom nogom iznad provalije. Koliko glupo i neobjašnjivo bilo ovakvo ponašanje Rusa pokazuje i jedna apsurna činjenica. Naime, Rusi su već od sedamnaestog veka imali jedinstven običaj i bili daleko ispred ostalog sveta. Većina Rusa je imala parno kupatilo, oni koji nisu imali za njih su postojala javna kupatila u koja su oni svakodnevno odlazili. Smrad je za rusku naciju bila nepoznanica. Međutim kako se uvlačila francuska „kultura“ u Rusiju, ta kupatila postala su sramota, pa su počeli masovno da ih zatvaraju, najzad su ostala samo po provincijama i selima. Ruska gospoda je rešila da se ugleda na Francuze koji su se kupali svega jednom mesečno ili i manje, ali su svoj smrad zato maskirali parfemima.
Ima li uopšte razlike između današnjeg srpskog naroda i ondašnjeg ruskog? Oni su tada ismevali sopstvenu čistoću i divili se smradu i prljavštini zamaskiranoj u francuski parfem, a mi danas ismevamo sopstvenu čistoću duše, prostodušnost srpskog bića i divimo se razvratu, boleštini, nemoralu upakovanom u „zapadnu slobodu“.
Vaspitanje započinje u porodici, ali nijednu jedinku sama porodica ne oblikuje. Tu je društvo, škola, uticaj medija, okolina, svi ti spoljni utisci formiraju jednog čoveka. Kod nas je celokupno društvo potpuno posrnulo, što znači da su i ostali faktori koji su svi zavisni jedan od drugog u istom stanju. Krivicu niko ne priznaje , škola sve svaljuje na roditelje, roditelji na školu, tu mediji, okolina, nametnute vrednosti društvenog uređenje, a glavni krivac – sistem ćuti.
Ćuti i tiho nameće svoju volju. Kroz Nevladine organizacije, kroz ljudska prava, dečija prava, demokratiju, diksriminaciju. Učitelji i nastavnici hteli, ne hteli u obavezi su da prihvate nametnuti program i tako i sami učestvuju u stvaranju još nakaradnijeh sistema u kome nema ni tradicionalizma, ni porodice u njenom opštem obliku, o patrijahalnom vaspitanju nema ni govora, jer se on od strane tih zapadnih sekti smatra zaostalim. I roditeljima i nastavnicima polako se ukidaju sva vaspitna prava, i sve to u ime prava. Odnosno sve u ime onih kojima baš ovakvo pokvareno i neutemeljeno društvo i treba.
Sve je to tobože u ime savremenog sveta, modernijeg, slobodnijih shvatanja, a sve to nas vodi ka rasulu i punoj podčinjenosti Zapada. Bez ljubavi, poštovanja, samopoštovanja, bez Boga.
Toliko puta se istorija ponovila, Zapad nije smišljao ništa novo, bio je samo bezobzirniji, pokvareniji, raskalašniji, bez stida ali ponosan na svoj bezbožnički stav. Svoje smeće je samo lepo pakovao i dobro parfemisao da ne zasmrdi odmah pri prijemu prvih darova. A mi smo uvek širili ruke, uveravali su nas da je tuđe bolje i verovali smo, ko zna zašto… Kad otvorimo „darove“ i osetimo trulež smrti, obično bude kasno i decenije moraju da prođu kako bi se vazduh očistio i Srbin opet progledao i video lepote kojih se beše odrekao zbog tog „boljeg sutra“ , Mamonove legije, pakla na zemlji.
To bolje sutra nije sutra, danas je, u nama je. Neće ga probuditi nikakav novac, nikakva materijalna blaga, ne treba da odemo da bi nam svanulo, jer ono ne sviće nigde tako jasno i sjajno kao u Srbiji. Kad to shvatimo, kad prigrlimo Njega, jedinog koji ispunjava tu prazninu duše, e tad će da krene i obnova.
Vesna Veizović
Facebook Twitter Google+ LinkedIn Pinterest WhatsApp Viber Messenger Email Print
The post Vesna Veizović: Bolje sutra appeared first on Vaseljenska TV.

Nastavak na Vaseljenska TV...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vaseljenska TV. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vaseljenska TV. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.