Izvor: e-Novine, 04.Jul.2016, 17:41

Umišljaj i pomračena svest

Umišljaj i pomračena svest

Žene uglavnom znaju da nasilni muževi imaju oružje, da ga muževi čuvaju u kućama. Ćute i boje se. Razne vrste strahova koštaju ih života. Ćute o tome da muževi imaju oružje i da nemaju razum. Da su nasilni i agresivni. Znaju to svi, komšiluk, rođaci, prijatelji, deca. Znaju i to da je vlasnik pištolja i pušaka prikriveni agresivac, srećni su, svi osim žena, zbog njegovog mirnog i nenasilnog ponašanja, ne mešaju se u porodične stvari, čine se da ne čuju sporadične vriskove. >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << To je za njih glasni orgazam, svo dok ih ne "iznenadi" leš u susedstvu

Žene, kao i obično, najveće žrtve varvarstva, oružje preteklo iz agresorskih pohoda, mentalni poremećaj zlikovca, posledica aktivnog ili pasivnog učešća u ratnim pohodima domovine, patološka ljubomora, nezadovoljstvo nagradom za učešće u ratnim pohodima, nepovratno izgubljeni naftalin- identitet. Kad rat dođe kući, sve je otišlo u nepovrat, ili, kako se to već kaže; onda prvi policajac Srbije kaže da se svako oružje može vratiti bez posledica, ili čak registrovati, odnosno legalizovati (pištolj). I to znači da će se ubuduće ubijati legalizovanim oružjem (kratke cevi), odnosno da će država čak i profitirati naplatom taksi za držanje, a možda i nošenje pištolja i lovačkih karabina. Idealno da se dokazani heroji podsete na to šta su radili, jer, kazala bi ona istorijska ličnost, što su je pod fantomkama hapsili - to je bilo gušt za videti - da, "ako ne znamo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati da se tučemo".

Kakva zabluda, višestruko moćniji agresor išutiran je odakle god se našao; fakat, ostavljao je mrtve i zgarišta, obeležio je svoj ratni put zlodelima, ili je panično bežao. U skladu sa enciklopedijskom odrednicom agresija, ostavljao je manijacima artiljeriju visokog kalibra, a pešadijsko je naoružanje vratio u ovodrinske magacine, na tavane. Automatske puške, ručne bacače, pištolje, bombe.

Photo: TANJUG

Već četvrt veka tim se oružjem u Srbiji međusobno ubijaju žitelji ili stanovnici ove države, različitih nacionalnosti, doduše, neki od njih međusobno. Stradaju i u obračunima kriminalnih grupa, u komšijskim prepirkama.

Naše varvarstvo

U porodičnom, pak, nasilju muževi ubijaju žene oružjem donetim sa frontova, jer za zločince ima dovoljno razloga da se ubije rafalno. Uvek plati glavom još neko - šta će taj neko na pogrešnom mestu, blizu nje, a još je i prijatelj njenog novog i, konačno, ili pre svega, nema nevinih. Utoliko je poslednje masovno ubistvo u Žitištu kod Zrenjanina nesporno nasilje u porodici; ubica je likvidirao ženu sa kojom je pre nedavnog razvoda bio u braku i pokušao da ubije i što više prisutnih. Kazaće u istrazi i nešto što je očigledno, da mu je "pala klapna", ali za laike, verovatno i stručnjake, ubijanje rafalnom paljbom ukazuje na brojne tragične okolnosti.

Nakon ovih zločina najviše reči bilo je o neophodnosti promene zakonskog okvira za sprečavanje nasilja u porodici, kontrolu nelegalnog oružja, drugačiji odnos prema ravnopravnosti u braku. Zločini počinjeni 1. jula moraju se posmatrati u kontinuitetu sa onim ranijim nasrtajima na živote žena: u Žitištu je pala i 15. ovogodišnja žrtva nasilja nad ženama, prošle godine ubijeno je 36, a u poslednjih deset godina 314 žena. Nakon zločina u Žitištu i Drenovcu iznet je i niz besmislica sa državnim pokrićem - ubica nije ni prekršajno gonjen, nije bilo osnova za postupanje, sve je, naravno, tačno, utemeljeno na brojkama, ali ne i na suštinskom problemu koji karakteriše nasilje nad ženama u Srbiji, odsustvo ikakvog senzibiliteta koje svake godine odnosi nenaknadive žrtve. Uopšte, odnos prema ovom problemu smešta Srbiju u države neobuzdanog varvarstva, daleko od evropskih merila kojima teži.

Ko bi rek'o

Ponovo su pred - iskustvo govori - kratkotrajno ustalasanom javnošću, činjenice da gotovo svako nasilje u porodici ima identične korene - u specifičnom nasilju nad ženama, ljubomori, vrednosnom sudu o ženama kao nižim bićima, robovima, imovini, obespravljenost ili diskriminisanost žena pred institucijama sistema, od zavoda za tržište rada do pravosuđa. Potom u mentalnom sklopu nasilnika, ćutanju okoline, indiferentnom ponašanju policije koja, neobučena i nezainteresovana, deli ista merila sa nasilnikom, ne polažući nikome račune za vlastito nečinjenje. Izbor bi bio težak, ali je, valjda, najsramnija manifestacija dominantnog kukavičluka sadržana u navodnom čuđenju, štaviše zaprepašćenosti najbližih, komšija, prijatelja, pa i bliskih rođaka, monstruoznošću ubice, zločinaca kojima je često svejedno što je svedok zločina dete.

Photo: TANJUG

Žene uglavnom znaju da nasilni muževi imaju oružje, da ga muževi čuvaju u kućama. Ćute i boje se. Razne vrste strahova koštaju ih života. Ćute o tome da muževi imaju oružje i da nemaju razum. Da su nasilni i agresivni. Znaju to svi, komšiluk, rođaci, prijatelji, deca. Znaju i to da je vlasnik pištolja i pušaka prikriveni agresivac, srećni su, svi osim žena, zbog njegovog mirnog i nenasilnog ponašanja, ne mešaju se u porodične stvari, čine se da ne čuju sporadične vriskove. To je za njih glasni orgazam, neće da se mešaju, nije pristojno, sve dok ih ne "iznenadi" leš u susedstvu.

Hodajući PTSP

Procena je da u Srbiji ima 200 do 900 hiljada komada neregistrovanih pištolja i komada oružja koje se, po zakonu, ne može posedovati ni registrovati. Procena stručnjaka je da postoji opasnost od izvršenja krivičnog dela koja je devet puta veća, ukoliko je potencijalni, ispostavi se i stvarni, izvršilac naoružan.

Tako je srbijansko društvo dostiglo monstruozne razmere nasilja u porodici, a detalji ubistava žena u porodici, često u prisustvu dece, svojevrsni su primer varvarstva i užasa.

Klučni razlog skoro svih zlodela je rat. Ubica Siniša Zlatić nije učestvovao u borbama, ali je bio na, "ratom zahvaćenim područjima", što može značiti da je preživeo opasne događaje. Tako se u slučaju zločina u Žitištu stapaju dve uobičajene okolnosti zločina, žena je, kao i u ratu, najveća žrtva, a ubica je mentalno obolela osoba, teške, netretirane dijagnoze, najčešće hodajući vlasnik posttraumatskog stresnog sindroma, opasnih flešbekova. Svega što država i ne pokušava da leči.

Photo: TANJUG

Država nema odgovor; uz malo dobre volje ne pokazuje brigu. Verujmo, prvo će se doneti zakon kojim će se suzbijati nasilje u porodici, potom će policija i centri za socijalni rad efikasno štititi žrtve i kažnjavati nasilnike. Ništa ne ukazuje na to da će se tako nešto dogoditi i da će nasilje u porodici biti stavljeno pod kontrolu institucija.

Žene su svakodnevno izložene nasilju, ratnici su već dobili dnevnice, kuje se zasluženo "Raspameti!" ordenje sa nekakvim zracima, priprema se i velika, učinkovita, mermerna anestezija, spomenici nezaboravnih bitaka za otadžbinu.

Daleko od razuma i normalnog društva.

Nastavak na e-Novine...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta e-Novine. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta e-Novine. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.